Ukoliko vas zanima kojih je to 30 pojava koje Rusi uočavaju u Srbiji, odvojite malo vremena za ovaj tekst, informišite se, ali i zabavite.
Portal Ruska Reč, sa sajta Faktrum, prenosi utiske ruskog blogera koji se skriva iza pseudonima Acme, a vi čitaoci, slobodno ocenite gde su u pravu, a gde greše.
1. Ono što je u Rusiji čaj, to je Srbima kafa. Samo što kafe ima mnogo više u svakom pogledu. Kafa se pije svuda: kod kuće, na poslu i u restoranu, uz cigaru, ratluk ili čašicu vinjaka. Srbi kao da ispiraju usta kafom. Čaj se u Srbiji doživljava kao sredstvo narodne medicine i nije lako pronaći čaj koji mi pijemo. Uzgred, isto se može reći i za heljdu.
2. U Srbiji se mnogo puši. Više puta sam video kako čovek vadi sledeću cigaru, a još nije popušio prethodnu, i tu drugu pali ovom prvom. Čak imaju i posebnu reč za to, kažu „švajsuje“.
3. A malo se pije. Često se može videti grupa ljudi koji sede u restoranu i piju kafu sa kiselom vodom ili kolom. Popiju i pivo (od podneva) ili rakiju (najčešće uveče), ali obično to rade samo „da popiju“, a ne „da se napiju“. To ne znači da ovde ljudi ne znaju šta znači napiti se. I to se dešava, ali pijani ljudi se ovde ponašaju „kulturno“. Niko od njih ne proverava koliko ga poštuješ i iz kog si dela grada.
4. Kockanje je ovde vrlo popularno. Kladionice na svakom koraku, i možeš se kladiti za fudbalski tim (nebitno za koji: za srpski ili paragvajski, ili za kriket reprezentaciju Uskršnjih ostrva), za trku bubašvaba, recimo, u Indoneziji, ili za procenat glasova sa kojim će pobediti predsednički kandidat na sledećim izborima.
5. Srbi su i inače mnogo više zainteresovani za sport. Svi za nekoga navijaju, svi prate sportske novosti, svi nešto treniraju.
6. Jedan moj prijatelj je jednom rekao da u Srbiji ima neverovatno mnogo čudaka. Bio sam i ja grljen i ljubljen na svakom koraku, zvali su me „baćuška“ iako nisam pop i podizali čašu da nazdrave sa mnom na nekom slovenskom jeziku samo ne ruskom: „na zdorovje“. Ali šta se tu može? Daleko smo, a kada znamo da nam dragi gost dolazi maltene s drugog kraja sveta, pobenavimo od radosti. Zapravo, nisam siguran da je moj prijatelj mislio upravo na te „čudake“, a i on je pomalo čudan…
7. U Beogradu se voda sa česme može piti bez ikakve bojazni. Čak i u restoranu često uz kafu donose vodu sa česme. Ako začuđeno pitate: „Nije ovo valjda voda sa česme?“, konobar će vam isto tako začuđeno odgovoriti: „Da, a što pitate?“.
8. Ako budete hteli da kupite koju flašu piva u prodavnici, očekujte da će vas pitati: „Imate li ambalažu?“ Rus koji prvi put čuje to pitanje može pasti u depresiju. U pojedinim prodavnicama možda nećete ni dobiti pivo ili mineralnu vodu ako nemate praznu flašu, ili ćete morati da platite više nego što piše na cenovniku, jer će vam u cenu biti uračunata i prazna flaša.
9. U Srbiji svi vole sve da spakuju. Kada pođete na pijac ne morate nositi kesu, jer će vam prodavac čak i malu vezu peršunovog lista staviti u posebnu kesu. A ako vide da već imate mnogo tih kesica, ponudiće vam veću kesu. Nemojte se čuditi kada u supermarketu vidite, na primer, riblje konzerve upakovane u kartonsku ambalažu, s tim što svaka konzerva ima kartonski omot.
10. Cene. Za razliku od Rusije, cene jedne iste namirnice ne variraju mnogo u zavisnosti od mesta gde je kupljena. Na primer, flaša pepsi-kole u beogradskom supermarketu može da košta 100 dinara, u prodavničici na drugom kraju grada 105 dinara, a u nekom selu u Vojvodini 95 dinara. U Moskvi je dovoljno da pređete na drugu stranu ulice i platite bilo koju namirnicu 15-25% skuplje ili jeftinije. Pravda (ako se to zove pravda) postoji samo za pušače. Samo se cigarete prodaju strogo po ceni koju vidite na paklici. Ali ja vam pripovedam o Srbiji…
11. Mali supermarketi, za razliku od velikih, nemaju kasete sa ključem u koje se pre ulaska može ostaviti torba sa namirnicama. Umesto toga ponegde na zidu pored ulaza postoje čiviluci na koje možete okačiti svoju torbu. Drugim rečima, sve što ste kupili u drugim prodavnicama ili na pijacu ostavljate na ulazu u prodavnicu. Ali ne morate brinuti, to se uglavnom ne krade.
12. Na cenovnicima u prodavnicama i supermarketima se često može videti cena u dinarima i parama, tj. 56,47, ili 88,95, ili 243,19. Međutim, može da vam se desi da vam tu sitninu ne traže, čak i u velikim prodavnicama. Recimo, flaša vina košta 378,77 dinara, a vi imate samo 372 dinara. „Nema veze, daj ovamo, donećeš ostatak kasnije. Sledeći!“ Za mene je još uvek tajna kako se knjigovođama poklapaju računi na kraju meseca ili kvartala.
13. O ponašanju u saobraćaju. Bio sam upozoren da ću biti svedok retkog fenomena ako vidim da je neko u Srbiji uključio migavac. To, istina, ne mogu da potvrdim, ali reći ću sledeće: Rusi koriste „videoregistratore“ i sve snimaju, pa je Jutjub prepun snimaka na kojima vozač vozača bije. Srpski vozači više psuju jedni druge (otvore prozor i opsuju onom drugom sve čega se sete), a manje se biju. Ali to je samo lični utisak. Pitanje je šta bi u Srbiji isplivalo na Jutjubu kada bi i oni masovno koristili kamere u automobilima.
14. U Srbiji su psovke sastavni deo običnog razgovora, i to nije preuveličavanje. Psuju i petogodišnja deca, i devojke, i stare fine bakice. Sočne psovke se mogu čuti i na državnoj televiziji. Stvar je u tome što psovke nisu odvojene od svakodnevnog jezika tako striktno kao kod nas. U velikoj meri je to način da se govor „ukrasi emocijama“. Osim toga, srpske psovke su daleko brutalnije od ruskih.
15. Najpopularniji sajt u Srbiji je Fejsbuk. To nisam zaključio samo na osnovu druženja sa svojim poznanicima, nego i po reklamama u gradskom prevozu i na televiziji, pa i po kontaktima koje u svojim podacima navode čak i neke državne organizacije. Pojedine državne organizacije čak koriste svoju stranicu na „Fejsu“ kao zvanični sajt. Fejsbuk je u Srbiji SVUDA prisutan. [U Rusiji su domaće društvene mreže VKontakte i Odnoklassniki popularnije od Fejsbuka - prim. red.]
16. Ko god da ste, čime god da se bavite, kakvi god da su vam životni ciljevi, najvažnije je da uvek imate vremena za „merak“. Na to se svodi i jutarnja kafa, i radno mesto - na kome obavezno morate imati vreme za odmor, i satnica, i dnevni raspored vaših aktivnosti (za one koji to imaju). Time ja delimično objašnjavam obilje restorana i kafea u svakom gradiću u Srbiji. Čak i ako je Srbin „utanjio“ i u džepu ima samo 500 dinara, a plata neće skoro, on i taj poslednji novac ipak može potrošiti na pivo, meze ili tako nešto, ili će častiti društvance pićem, jer cilj života nije da se čovek ubije od posla, nego da uživa.
17. Meni se čini da se upravo tim merakom objašnjava i prilično liberalno radno vreme u većini državnih i privatnih firmi, gde se radi od 8:00 do 16:00 (a ustvari najčešće do 15:30, naročito petkom).
18. U Srbiji je teško odrediti koliko ko ima godina, i to posebno kada je reč o ženama. Vidiš lepu devojku, a ne znaš da ona ima troje dece i da joj najstarije dete ima 15 godina. Ili, opet, ne znaš da ima 14 godina (pa se kasnije ispostavi da ustvari tek za 2 godine puni 14).
19. Srpski jezik, ili srpskohrvatski, kako se zvao pre raspada Jugoslavije, govori se u Srbiji, Hrvatskoj, Crnoj Gori i Bosni. To je tako, šta god vam oni tamo rekli. Tačno je da postoje male razlike u naglasku i značenju pojedinih reči, a crnogorski geniji su pre nekoliko godina čak smislili i dva nova slova, ali u celini gledano razlika između srpskog i hrvatskog je manja nego između ruskog i beloruskog.
20. Još nešto vezano za jezik: budite pažljivi kada govorite ruski na javnim mestima, jer su gotovo sve psovke identične u ruskom i srpskom!
21. U Srbiji se koriste dva pisma. Zvanično pismo je ćirilica, i smatra se da je „jedino ispravno“ pisati ćirilicom. U državnim ustanovama je sve napisano ćirilicom: zakoni, akti... Ali u stvarnom životu latinica sve više i više potiskuje ćirilicu. Većina dnevnih listova izlazi na latinici, mnoge reklame su na latinici, da i ne govorimo o srpskom segmentu Interneta. Zanimljiva je pojava kada neki strasni pravoslavni patriota gnevno ubeđuje sve oko sebe da treba pisati isključivo ćirilicom, a sam piše engleskom latinicom, i to velikim slovima.
22. Beograd ima skoro dva miliona stanovnika, ali još uvek nema metro. Zato ima dugačke autobuske linije. Na primer, ako sednete u autobus negde u predgrađu, njime bez presedanja možete doći do centra.
23. Odlazak u crkvu je posebna priča. Ovde nećete naići na odrede baka-stražarki koje paze da u crkvu ne uđe neki „skriveni demon“ ili „bogoodstupnik“. I pripremite se za iskušenja, naročito ako ste ušli u crkvu u toku svadbe. Pratilje neveste i većina drugih dama neće biti obučene baš po kanonima. Uopšte nema dugih haljina! Samo mini-suknje i dekoltei. Pritom dubina dekoltea i dužina (tj. kratkoća) suknje direktno zavisi od veličine grudi i dužine nogu.
24. Ženama treba pružati ruku. Obavezno treba voditi računa da se u društvu najpre pruži ruka ženi, a zatim muškarcu. [U Rusiji se u principu ne rukuje sa osobama ženskog pola - prim. red.]
25. Znatan deo ulaganja u Srbiju (ili neposrednih prihoda srpskih porodica) čini priliv novca iz dijaspore. Ima mnogo ljudi kojima neko od ukućana (brat, sin, ćerka...) radi u inostranstvu – u Rusiji, SAD ili Evropi. Oni deo svoje zarade šalju svojim porodicama u Srbiju.
26. Srbi su veoma konzervativni kada je reč o hrani. Nemojte ni pokušavati da zadivite Srbina peljmenima ili kavijarom. Pogotovo nema svrhe da im donosite voblu (vrstu ribe). A ako ste je već doneli, bolje je da njome nahranite mačka (i ne zaboravite da ga pomazite). On će vam bar biti zahvalan.
27. Srbija je sticajem istorijskih okolnosti podeljena na dva dela. Područje severno od Dunava je do kraja Prvog svetskog rata bilo pod vlašću Austrougarske, a teritorija južno od Dunava je do sredine 19. veka bila pod vlašću Osmanlijskog carstva. Uticaj tih dveju kultura posebno je upadljiv u arhitekturi.
28. Gde si?“ Tako u srpskom jeziku glasi zagonetna fraza koja služi kao pozdrav i predstavlja svojevrsnu normu u komunikaciji. To pitanje ne treba shvatati bukvalno, tj. ne morate odgovoriti gde ste (bili) i kuda idete.
29. U Srbiji postoji specifičan praznik. Zove se slava. To je dan svetitelja koji se poštuje kao pokrovitelj porodice. Na slavu se pozivaju rođaci, prijatelji i poznanici. Pečenje i vino su obavezan deo slavske trpeze. Ali srpsko „pečenje“ uopšte nije isto što i rusko „pečenьe“ (keks). U Srbiji ta reč označava meso praseta, jagnjeta ili (ređe) bika pečenog na ražnju.
30. Kada neko umre, uobičajeno je da se pišu takozvane umrlice. One se objavljuju u novinama, u posebnim rubrikama, a kače se i na stubove, oglasne table i zidove. Ništa se ne bojte, takav je običaj! Koji će deo Amerike potonuti u okean, nakon velikog zemljotresa kojeg očekuju, saznajte OVDE. Izvor: Ruska reč
