Poznavaoci vojnih aviona sa vertikalnim poletanjem i sletanjem (VPS), koji su se prvi put pojavili šezdesetih godina, slažu se da dva lovca, sovjetski Jak-141 i američki F-35B imaju mnogo toga zajedničkog.
F-35B je predstavljen javnosti 12 godina posle aviona Jak-141. Da li se onda može reći da je američki lovac sa VPS kopija sovjetskog vazduhoplova?
Koncept VPS
Činilo se da će avioni sposobni da uzleću sa kratkih pisti i stoje u vazduhu biti prava prekretnica u razvoju vojnog vazduhoplovstva.
Najbolji primeri ovog koncepta – koji svakako ima i svoje mane – su „Si Harijer“ (avion britanske korporacije „Britiš aerospejs“), Jak-141 i F-35B.
Razvoj aviona Jak-141 u SSSR-u počeo je još sedamdesetih godina.
SSSR nije imao velike nosače aviona poput SAD, pa je težio da razvije mlazni avion koji može da uzleće sa kratkih pista, kao što su heliodromi ili platforme na protivpodmorničkim krstaricama Projekta 1123 poput „Moskve“, „Lenjingrada“ i „Kijeva“.
Jak-141 je po karakteristikama nadmašio svoje prethodnike (Jak-36 i Jak-38), ali i inostrane avione („Si Harijer“, Dassault Mirage IIIV) i najverovatnije je bio na putu da postane najbolji mornarički avion sa VPS.
Međutim, sudbina nije bila naklonjena sovjetskom aparatu. Brojni incidenti prilikom uzletanja, nestanak SSSR-a i kasniji finansijski problemi učinili su da se projekat razvoja ovog aviona prekine. Napravljena su četiri prototipa, ali nikada se nije počelo sa serijskom proizvodnjom.
Američki proizvođač naoružanja „Lokid Martin“ je 1995. godine Opitno-konstrukcionom birou „Jakovljev“, u kome je konstruisan Jak-141, ponudio rad na zajedničkim projektima. Saradnja je okončana posle godinu dana, ali je ovo bila neka vrsta prekretnice pošto je to bio prvi slučaj vojno-tehničke kooperacije između nekadašnjih nepomirljivih neprijatelja.
Tada je „Lokid Martin“ iz biroa „Jakovljev“ dobio tehničku dokumentaciju aviona Jak-141.
Ubrzo posle toga u SAD se pojavio prototip aviona sa VSP namenjenog dejstvu sa nosača aviona, koji je kasnije dobio oznaku F-35B. Letelica je u velikoj meri podsećala na Jak-141.
Sličnosti i razlike
Konstrukcija i izgled modela Jak-141 i F-35B skoro su identični. Položaj sistema za podizanje vazduplohova i zadnjih krilaca isti je kod oba aviona.
Međutim, način vertikalnog poletanja koji koristi F-35 veoma se razlikuje od onog primenjenog na sovjetskoj letelici.
Jak-141 je mogao vertikalno da uzleće pomoću tri turbomlazna motora. Jedan je nosio oznaku R79V-300 i imao je pokretnu mlaznicu, a dva motora RD-41 namenjena podizanju aviona bila su ugrađena iza kabine.
Konstruktori lovca F-35B primenili su relativno jednostavan, ali efikasan sistem sa „hladnim“ uzgonskim ventilatorom koga pogoni turbinsko vratilo, a potisak se usmerava rotirajućom mlaznicom.
Vojno-tehnička saradnja realizovana tokom devedesetih godina između kompanija „Lokid Martin“ i „Jakovljev“ nesumnjivo je bila važna za nastanak aviona F-35B. Američki inženjeri preuzeli su mnogo toga od svojih sovjetskih kolega. Međutim, nikako ne može da se kaže da je F-35B kopija modela Jak-141. Američki lovac je ipak jedinstven model.
Kakva će biti budućnost aviona sa VPS?
Da bi avioni sa VPS ušli u širu upotrebu u Vojno-vazdušnim snagama Rusije potrebno je dalje razvijati napredne vazduplohovne tehnologije.
Ove letelice imaju očiglednu prednost, jer mogu da uzleću i sleću sa malih površina čije su dimenzije slične dimenzijama aviona, ali i da lebde u vazduhu i potom polete na stranu.
Međutim, vremenom se pokazalo da upotrebu ovih vazduplohova prate brojni problemi, što značajno smanjuje mogućnost za njihovo uvođenje u sastav ratnih vazduhoplovstava.
Pre svega, za upravljanje letelicama sa VPS potrebni su veoma iskusni i obučeni piloti.
Vojni stručnjak Dmitrij Litovkin rekao je za „Rusku reč“ da je najveća prepreka za šire korišćenje ovakvih aviona činjenica da su u ovom trenutu vertikalno poletanje i sletanje praktično neupravljivi.
Litovkin objašnjava da su jaki udari vetra bili uzrok velikog broja incidenata i nesreća u sovjetskoj ratnoj mornarici, jer su izazivali sudare aviona sa konstrukcijom broda.
Mlazni avioni sa VPS imaju manju nosivost i radijus borbenog dejstva u odnosu na druge lovce. Pored toga, njihova upotreba je skuplja, jer se prilikom vertikalnog poletanja troši mnogo goriva.
Konačno, sam razvoj ovog tipa aviona je vrlo složen i skup.
Lovce F-35B trenutno koristi Marinski korpus SAD. U ugovoru koji su ove godine zaključili korporacija „Lokid Martin“ i američko Ministarstvo odbrane stoji da jedinična cena modela F-35B iznosi 122 miliona dolara, što znači da je on skuplji od drugih verzija ovog aviona: F-35A košta 94,6 miliona dolara, dok za F-35S treba izdvojiti 121 milion dolara.
Međutim, važno je pomenuti da letelice u sastavu Marinskog korpusa SAD još uvek ne koriste u potpunosti svoje poletno-sletne mogućnosti već uzleću i sleću sa standardnih pista nosača aviona.
S druge strane, u Americi postoji tendencija da se umesto aviona sa VSP koriste konvertoplani poput letelice Bell V-22 Osprey („Orao ribar“).
U ovom trenutku Rusija ne planira razvoj novih modela aviona sa VSP, kaže Litovkin. Su-33 i MiG-29K mogu da uzleću sa kratkih pista, pa su im za operativno delovanje dovoljni mali aerodoromi ili palube nosača aviona.
SAD nemaju drugi avion sličnih karakteristika kao F-35B, objašnjava Litovkin i dodaje da ruski helikopter Mi-26 može u potpunosti da parira američkom konvertiplanu Bell V-22 Osprey. Pol Krejg o šokantnim saznanjima iz Rusije: Dolazi vreme za umiranje, jeste li spremni? Više o tome čitajte OVDE.
Izvor: Ruska reč
