U saradnji sa saveznicima, Martin Borman je osigurao posleratni ekonomski preporod Nemačke transferom nacističkog bogastva u inostranstvo.

I on i Hitler su preživeli. Ovo je više dokaz da su, na vrhu, nacisti i saveznici bili kontrolisani od strane istih ljudi, Iluminata jevrejskih bankara.

Svrha rada u suštini je da se ubiju nemasonski jevreji i nejevrejske patriote, degradira i demoraliđe čovečanstvo, i konsoliduje dug i moć u rukama bankara.

Zašto ljudi ne žele da veruju da je čovečanstvo u zagrljaju satanista? Moderna istorija je bila i još uvek je pakao na zemlji za više miliona.

Očekujući poraz Trećeg rajha, rajhslajter Martin Borman je uspostavio 750 korporacija u neutralnim zemljama, pripremljenih kao sredstva za dobijanje bogatstva Nemačke, pored patenata i drugih vlasničkih industrijskih informacija.

Organizacioni genije i stvarna snaga iza Hitlera, Borman, je uspešno prebegao iz Evrope u Južnu Ameriku i upravljao “Rajhom u egzilu“ u godinama nakon rata.

Sa ostacima SS kao izvršne ruke, bivšim gestapo načelnikom Generalštaba, Hajnrihom Milerom kao direktorom bezbednosti, 750 korporacija kao osnovom ekonomske moći i voljne tišine, i saradnjom sa zapadnim saveznicima, Borman je vodio svoju organizaciju do pozicije potpune vlasti.

Jedan bankar, koga je Mening citirao, nazvao je Bormanovu organizaciju “najvažnijom akumulacijom moći novca pod jednom kontrolom u istoriji.“

Kontrolišući velike nemačke korporacije, samu Federalnu Republiku i veći deo Latinske Amerike, Bormanova organizacija je takođe zadržala zavidan krug uticaja u SAD.

Pol Mening je napisao konačan tekst o Bormanovoj organizaciji. Mening je radio sa CBS radiom tokom Drugog svetskog rata u Londonu, kao pripadnik elite Edvard Murov/Volter Kronkajt tima, a zatim postao pisac govora za Nelsona Rokfelera.

Nekoliko decenija posle Drugog svetskog rata, Mening je naišao na vojne CSDIC intervjue sa članovima nemačkih industrijskih i bankarskih magnata u američkoj Nacionalnoj arhivi. Zapanjen nalazima, Mening je odlučio da napiše knjigu o tajnim mahinacijama nacističkog pranja novca.

Nepoznat Meningu, rukopis je bio kolac u srce bivšeg direktora CIA-e Alena Dulsa, koji je zastupao mnoge nemačke interese na obe strane Atlantika toko 1930-ih i 40-ih godina, kroz svoju advokatsku firmu Sulivan i Kromvel, sa kancelarijama u NJujorku i Berlinu.

Nakon nemačke predaje, Duls je bio instrument u tihom regrutovanju Hitlerovog šefa obaveštajne službe generala Rajnharda Gelena i mnogih njegovih ključnih operativaca. Oni su dovedeni u Fort Hunt u Virdžiniji, i uključeni u američku  O.S.S. koja je prevedena u  C.I.A. sa donošenjem NSC-68 1948. godine pod Trumanom. Gelen je ostao američki zaposlenik u potpunoj tajnosti do povratka na čelo nemačke BND pedesetih godina.

Zabrinut zbog javnog izlaganja Meningove istrage, Duls se ponudio da “pomogne“ nesvesnom Meningu sa njegovim rukopisom, i poslao ga da traži Martina Bormana u Južnoj Americi. Ne znajući da je bio namerno preusmeren, Mening je unapred u svojoj knjizi da se lično zahvaljuje Alenu Dulsu za njegovo uveravanje da je “na pravom putu“ i da “treba tako da nastavi.“ U stvarnosti, Dulsova pomoć je bila usmerena na to da pošalje Meninga i njegov rukopis u zaborav kako bi izbegao otkrivanje transfera i zaštitio nacistički novac.

Preko svojih veza sa velikim američkim korporacijama, Bormanova grupa je uspešno izvršila pritisak na izdavača nakon što je izdavač odbio Meningov rukopis. Od posebnog značaja za suzbijanje Meningove knjige je bila porodica Tajsen. (patrijarh Fric Tajsen je bio Hitlerov najraniji i najistaknutiji zagovornik kod nemačkih industrijalaca) NJegov unuk, Kont Ziki-Tajsen, koji je kontrolisao Thyssen Steel  iz svoje baze u Argentini, stavio je do znanja da bi se veoma cenilo ako bi se američki izdavači “držali podalje“ od Meningovog teksta.

Mening je konačno pronašao dom za knjigu u nezavisnoj izdavačkoj kući Lyle Stuart. U znak osvete, šefu izdavačke kuće su polomljene noge nedelju dana nakon što je knjiga objavljena, a kritike knjige su blokirane na velikim novinskim tržištima i mejnstrim publikacijama. 1993. godine, nakon još jedne decenije intenzivnog istraživanja, Meningov sin DŽeri je besmisleno i neobjašnjivo ubijen.

Na osnovu informacija prikupljenih od njegovih kontakata u obaveštajnoj zajednici, Mening je zaključio da je ubistvo bilo osveta za to što je nastavio svoj rad i nameru da objavi narednu knjigu “U potrazi za Martino Bormanom.“ Smrt njegovog sina je uništila Meninga i osujetila završetak 2. knjige. On je umro ubrzo nakon toga, 1995. godine.

U decembru 1998. godine, istraživač i emiter sa sedištem u Kaliforniji, Dejv Emori, je sproveo radio intervju uživo… sa Meningovim preživelim sinom, Piterom, a vezano za Bormanovu organizaciju i rad njegovog oca da obelodani njihove aktivnosti. Piter je dirljivo opisao teškoće koje je njegova porodica doživljavala kao rezultat rada njegovog oca na knjizi.

Pored nadzora i uznemiravanja, porodica je doživela ekonomske i mentalne poteškoće, kao rezultat namerno postavljenih prepreka. Iz očiglednih razloga, kopije ove knjige su marljivo uklonjene sa tržišta i neko vreme se nisu mogle nabaviti.

Ovaj značajan rad ipak ostaje neprikrivena istina u vezi sa posleratnim preporodom Nemačke i postavlja  temelje za razumevanje njihovih trenutnih pokušaja za prevlast u proizvodnji, bankarstvu i liderstvu u okviru Evropske Unije. Da li je američki lovac F-35B kopija sovjetskog aviona Jak-141? Više o tome čitajte OVDE.

Izvor: webtribune.rs