Opozicija ne učestvuje u radu parlamenta, na ulicama su stalni protesti promenljivog intenziteta i različitih povoda, reforme u bezbednosnom sistemu kozmetičkog su karaktera, a granica sa Kosovom nije definitivno utvrđena. Dakle, ništa od postavljenih ispunjenih uslova da bi Crna Gora ušla u NATO.

Pa, ipak, Podgorica ulazi u NATO i bez referenduma naroda o tako važnom koraku za budućnost i naroda i države. NATO je zažmurio na oba oka i propustio Podgoricu u Alijansu. Ono, baš propustio, kao kada se stado zbunjenih ovaca propušta u tor. A zašto su propušteni? Samo zbog toga da se politički napravi još jedan potez koji se neće svideti Moskvi. Jer, vojno gledano, ulazak Crne Gore u NATO neće vojno ojačati zapadni vojni savez, to vam je kao da ste na Fejsbuku dobili još jednog prijatelja.

Priče o tome kako je Rusija navodno bila zainteresovana za korišćenje luka u Crnoj Gori nemaju baš argumentovanu potvrdu, pošto je Jadran relativno zatvoreno more, Albanija i Italija kontrolišu Otrant, i ruskoj floti ne treba još jedan prolaz, istina međunarodno ipak slobodan, kao što su Bosfor i Dardaneli. Ali, vojnički se Otrant lako pokriva.

Druga priča u talasima antiruske histerije dolazi opet iz Vašingtona. Istina, smena direktora FBI DŽejmsa Komija samo je nastavak sage o Rusima. Stara opsesija američkih tajnih službi, gde je u Vašingtonu locirana ruska „krtica“. Što bi se reklo, nemoguća misija…

Preko Crne Gore NATO želi da militarizuje Srbiju, koja je glavni igrač u regionu. Crna Gora će biti prva članica Alijanse koja će izaći iz nje kad se promeni vlast.

Prema najavama iz zvanične Podgorice, Crna Gora 5. juna ulazi u NATO. O činjenici da će tako važan korak za budućnost crnogorskog naroda i države biti učinjen bez glasanja na referendumu, ali i o demokratskim kriterijumima Zapada za taj ulazak, Miroslav Lazanski je, u emisiji „Na nišanu“, razgovarao sa crnogorskim novinarem i funkcionerom pokreta „Otpor beznađu“ Markom Milačićem i dugogodišnjim dopisnikom politike iz Vašingtona Milanom Mišićem.

Marko Milačić kaže da se i na njegovom primeru može videti da Severnoatlantska alijansa u Crnoj Gori sprovodi kvazidemokratiju.

„U Crnoj Gori imamo situaciju da neko ko na Dan NATO-a samo prošeta glavnim trgom u Podgorici kroz njihov skup, dve godine kasnije završi u zatvoru, jer naša vlast tamo preventivno hapsi ljude, da slučajno ne bi zasmetala tom integracionom procesu. LJudi u Crnoj Gori bivaju hapšeni zbog najbanalnijih stvari i kriminalizovani su svi oni koji kritikuju taj nadsistem, tu globalnu neslobodu oličenu u NATO-u. Takvi ljudi i organizacije su, pre svih, na meti u Crnoj Gori“, objašnjava Milačić.

Na opasku Lazanskog da u Americi zapalite američku ili zastavu NATO-a i ne idete u zatvor, dok se u Crnoj Gori to dešava, Milačić je rekao da se, kad je njegov pokret u aktu građanske neposlušnosti zapalio zastavu NATO-a, digla hajka kao da su „poslali ’tomahavk‘ na zgradu NATO-a u Briselu ili SAD“.

„To upravo pokazuje kolika je dogma u pitanju“, rekao je on, na šta je Lazanski primetio da su u Crnoj Gori uvek bili dogmatični: „Bili ste u vreme Đilasa najveći komunisti, sad ste najveći natoisti“.

„U suštini, naša vlast se nije promenila, tako da je reč o jednoj te istoj dogmi, samo što je ideološki predznak promenjen. Taj duh Gvantanama i duh Golog otoka su u suštini na neki način isti, nedemokratski“, ocenio je Milačić.

Na pitanje Miroslava Lazanskog da li je crnogorska elita odlučila da zemlju uvede u NATO kako bi izbegli krivična suđenja, Milačić odgovara potvrdno.

„Kada kažemo da Crna Gora ulazi u NATO, treba istaći da to nije odluka naroda, već kriminogenih vlasti u Crnoj Gori. Crnogorski narod je protiv ulaska u Alijansu, i to pokazuju sve analize javnog mnjenja godinama unazad. Pritom, ta odluka, odnosno sertifikacija ugovora sa Severnoatlanskim savezom se na Cetinju dogodila mimo naroda, bez referenduma i mimo opozicije, u poluparlamentu. Dakle, vlast je da bi to učinila pobegla od glavnog grada i naroda“, napominje Milačić.

Na Zapadu su kriterijumi za ulazak u NATO oduvek bili demokratski — vodilo se računa o granicama države, odnosu opozicije i vlasti, stanju u oblasti ljudskih prava, reformama u bezbednosnim strukturama.

Da li se na primeru Crne Gore od svega toga odustalo, s obzirom na to da opozicija ne učestvuje u radu parlamenta, na ulicama su stalni protesti, reforme su kozmetičkog karaktera, a granica sa Kosovom nije definisana? Novinar Milan Mišić kaže da ne treba zaboraviti da je NATO, i pre prijema Crne Gore, u svojim redovima imao veoma važne članice koje su apsolutno ignorisale sve pomenute demokratske principe.

„Primer za to je Turska i sve ono što se tamo događa, pa Albanija… Međutim, treba poći od toga da je NATO jedna interesna grupa na čelu sa SAD, koja je imala rezon svog postojanja za vreme Hladnog rata, a nakon njega potrudila se da nađe novi. On naravno ne deluje svima uverljivo, ali treba uvažiti činjenicu da danas nema nesvrstavanja kao što je to bio slučaj dok je trajao Hladni rat, jer ako niste sa NATO-om, sa kim ste?“, kaže Mišić.

Na pitanje Lazanskog da li je NATO zažmurio na oba oka i propustio Podgoricu u Alijansu samo da bi se politički napravio još jedan potez koji se neće svideti Moskvi, Milačić kaže da je sasvim sigurno tako, iako to pretenciozno zvuči, s obzirom na to da je Crna Gora suviše mala zemlja.

„To je svakako jedna poruka snage, ali pre svega poruka Srbiji. Preko Crne Gore NATO želi da militarizuje Srbiju, koja je glavni igrač u regionu. Imajući u vidu tradicionalno dobre odnose srpskog i crnogorskog naroda, oni smatraju da ulaskom Crne Gore u Alijansu dolaze na granice Srbije, što je korak-dva do militarizacije Srbije i regiona, što se, nadam se, neće dogoditi“, kaže funkcioner pokreta „Otpor beznađu“.

Milačić je uveren da će Crna Gora biti prva zemlja koja će izaći iz NATO-a, i to onog trenutka kada dođe do promene vlasti u toj zemlji i kada sve odluke bivših vlasti, uključujući i ovu o ulasku Crne Gore u Alijansu, budu preispitane.

„Crna Gora ima tradiciju dužu od ove vlasti, pa ćemo preživeti i NATO i ove domaće okupatore. Ta grupa ljudi će završiti ili iza rešetaka, ili ako uspeju da pobegnu, možda u Bakuu. Pošto je crnogorska klika mala, biće im dovoljno nekoliko lir-džetova za bekstvo, a Baku je jedina destinacija gde bi mogli pobeći, jer u Moskvu više ne mogu, a verujem da ni NATO neće želeti da prihvati takvu ekipu“, kaže Milačić.

U emisiji „Na nišanu“ Miroslav Lazanski je sa svojim gostima razgovarao i o talasima antiruske histerije koji dolaze iz Vašingtona i smeni direktora FBI DŽejmsa Komija kao nastavku „sage o Rusima“.

Milan Mišić kaže da se zasad ne vidi kraj priče o „ruskoj senci“ nad predsedničkim izborima u SAD. Prema njegovim rečima, očigledno je da se u Beloj kući sistematski proizvodi haos.

„Sve što se u Americi dešava u poslednja četiri meseca Rusiju i Kinu može samo da veseli. Mislim da se u Rusiji sa smeškom i merakom posmatra sve ovo što se dešava u Americi, jer na američkoj sceni događaji teku onako kako to ne bi mogao da predvidi nijedan scenario napisan u Moskvi. Vidimo i da je na međunarodnim skupovima nova američka ekipa sa još nekompletiranim Stejt departmentom potpuno inferiorna, dok ruska, koja je po kvalitetu diplomatije i pre bila superiornija, iz svakog događaja izvlači maksimalnu stratešku korist“, kaže Mišić.

On podseća da se Tramp od početka zalagao za razumevanje sa Rusijom, ali kaže da američki predsednik nema vremena da se time bavi jer njegov kabinet i Bela kuća svake nedelje imaju neku novu krizu.

Šta Lazanski kaže o snagi srpskog oružja pogledajte OVDE. Izvor: rs.sputniknews.com