Pravda

Piše: Dušan Proroković U tom kontekstu, u Srbiji i Grčkoj razmatrano je pitanje šta stvaranje velikoalbanske države može značiti za naš geopolitički položaj, regionalnu bezbednost i dugoročne razvojne strategije. Međutim, malo je pažnje posvećeno analiziranju svega ovoga sa taktičkog stanovišta. A da je i to potrebno, pokazuju nam krajnje pomirljive reakcije zvaničnika EU na sve što su izgovorili Edi Rama i Hašim Tači. Istina, u Briselu sedi i veliki broj onih koji ne bi imali ništa protiv da se "velika Albanija" koliko sutra napravi, ali realnost je nešto drugačija, te je i njima jasno da to bez velikih posledica ne bi moglo proći. Da li je EU u interesu da dođe do nove destabilizacije Balkana? U ovom trenutku - sumnjam da je tako. U budućnosti, možda će i biti, ali to zavisi od puno faktora. E sada, ako bi želeli da sačuvaju makar privid stabilnosti, zašto su tako popustljivi prema Rami i Tačiju? Odgovor bi mogao da bude, kako mi jedan kolega iz Brisela sugeriše, da ih Balkan sve manje interesuje, da zbog svojih problema nemaju vremena da reaguju na sve i svašta što se odavde čuje, te da se oslanjaju na politički pritisak kako bi usmeravali odnose u našem delu sveta. U ovome možda i ima malo istine, ali u svakom slučaju ne mnogo. Jer, na primer, zbog referenduma u Srpskoj ili poteza makedonskog predsednika Ivanova se digla ala i vrana, nije bilo pomirljivih tonova i relativizacije. Tada su bili hiperaktivni. Dakle, ne radi se o nezainteresovanosti, već o pokušaju da se na ovakav način izdejstvuju novi ustupci Srbije na Kosovu. Ovoga puta i poslednji ustupci. Pregovori Beograda i Prištine su u ćorsokaku. Posle skoro četiri godine smo došli do teme zbog koje ih je EU i organizovala: pitanja priznavanja Kosova od strane Srbije. Albanci nisu motivisani da dalje pregovaraju o drugim, takozvanim tehničkim stvarima. I oni i EU od nas očekuju saglasnost na prijem tzv. Republike Kosovo u UN. Mi ih ne moramo formalno priznavati, ali ćemo takvim ponašanjem pomoći da to učine svi ostali. Tako bi se status rešio po receptu Istočne Nemačke. I, da se sada ne pravimo kako nismo znali, to je bilo na stolu još u drugoj polovini 2008. godine. Alternativa ovom predlogu je takođe bila na stolu tada, a nedavno je o njoj nešto rekao šef skupštinskog odbora za KiM Milovan Drecun: razmena severnog Kosova za jug centralne Srbije. Tako bi, barem javnosti što se tiče, ispalo da Srbija nije sve izgubila. Nismo potpuni luzeri. Za EU, u odnosu prema interesima Srbije sada najveću ulogu igra matematika. Po principu: vi Albancima dajte Bujanovac, Preševo i Medveđu, a oni će vama Leposavić, Zubin Potok i pola Kosovske Mitrovice. Da stavimo na stranu sve moralne i istorijske dileme, cela ova računica je značajno složenija pošto se tiče Badinterovih pravila, pitanja po kojim kriterijumima se raspala Jugoslavija i u tom smislu i treba rasuđivati da li bi tako Srbija bila gubitnik ili dobitnik. Srpska (geopolitička) matematika je nešto drugačija nego što nam EU predstavlja. Ali, o tome drugi put. Sada je neophodno upozoriti da igranje sa temom velike Albanije zapadni centri moći koriste i da bi izvršili dodatni pritisak na Beograd. Ovo je poruka da ćemo se ili saglasiti sa nezavisnošću Kosova, uz prateću razmenu po tri opštine, ili će Albanci krenuti svojim putem, u ostvarivanje strateškog cilja. U cilju konačnog i potpunog slamanja pozicije Srbije oko Kosova, EU je potegla najteže moguće sredstvo. Igraju se vatrom. Jer, kao i u mnogim ranijim situacijama, nije najčistije šta će ako im ovakva taktika ne uspe. Oni će, naravno, onda imati vremena da smišljaju nešto novo, a mi ćemo ostati da živimo ovde sa legitimizovanom velikoalbanskom idejom. Šta Lazanski kaže o snazi srpskog oružja možete pročitati OVDE. Izvor: Večernje novosti