Piše: Miroslav Lazanski „Ostavite to što imate na stočiću pored vrata. Slobodni ste“, bile su jedine maršalove reči. Ni da gost sedne, da popije kafu, viski ili votku. Bila je to godina ideološkog razlaza sa Moskvom, bili smo sami, pomalo gladni i pomalo bosi, istina, niko nam još nije rekao da se ponos i nacionalno dostojanstvo ne sipaju u traktore. Koje još skoro da nismo ni imali, jer su Amerikanci mislili da samo fingiramo sukob sa Staljinom, pa je Vašingtonu trebalo pune dve godine da se uveri da je razlaz stvaran.
Uvek kada nas strane diplomate ponižavaju svojim izjavama setim se tog Titovog gesta na Tuškancu. Znam, mnogi će reći da su to bila druga vremena i okolnosti, no veliki ljudi stvaraju istoriju, baš kao što i istorija stvara njih.
Zamenik pomoćnika američkog državnog sekretara Hojt Ji optužio je Rusiju za „maligni uticaj“ na Balkanu, rekavši „da srpsko-ruski humanitarni centar u Nišu vrlo verovatno ima za krajnji cilj uticaj na formiranje javnog mnjenja u Srbiji i da oko tog centra namere nisu čiste“.
Dobro da je premijer i budući predsednik Srbije Aleksandar Vučić pre nekoliko dana rekao „da su špekulacije o nekakvoj ruskoj bazi u Nišu gluposti“. Što bi značilo, ili da Hojt Ji nije pročitao šta je izjavio budući predsednik Srbije, ili Hojt Ji nije razumeo Vučića, ili se američka diplomatija ponaša imperijalno. Jedno od toga je svakako istina. Pošto je Hojt Ji već izjavio kako se oko njegove balkanske turneje nije prethodno konsultovao sa državnim sekretarom Reksom Tilersonom, pa bi to moglo da znači da se ni oko izjava nije konsultovao.
Hojt Ji nastavlja dalje u stilu Brusa Lija: „Savetovali smo Srbiji da postavi teška pitanja: zašto im je potrebna ta ustanova u Nišu, zašto traže specijalni status za nju i šta će da rade tamo što se već ne radi u Beogradu.“ Ta teška pitanja Srbija, valjda po Hojtu, treba da uputi Rusima. Zamenik pomoćnika državnog sekretara SAD ne savetuje, već javno traži od Srbije da pita Ruse šta to rade u Nišu, šta četiri (4) ruska vatrogasca u centru koji nema ni ogradu, i koji je 24 sata otvoren za bilo koju posetu domaćih i stranih novinara, diplomata i svih drugih zainteresovanih, tamo rade? Što bi rekla bivša braća Hrvati: „To je škandal.“ Pa čiji su to avioni sletali u Beogradu i u Nišu sa humanitarnom pomoći u poplavama 2014. u Srbiji? Ja nisam video nijedan američki avion. Druže Tito sa Tuškanca...
Javio se i američki ambasador u Beogradu gospodin Skot. Kaže da su Amerikanci uložili u srpsku privredu oko četiri milijarde dolara, a Rusi skoro ništa i da to javnost u Srbiji takoreći ignoriše. Dodaje ekselencija da su 18 godina posle Drugog svetskog rata Nemci i Amerikanci postali najbolji prijatelji, a eto Srbi još pamte i zameraju Amerima 1999. godinu. Sve što je gospodin Skot rekao u suštini je tačno, ali ekselencija je izbegla do doda i neke „sitnice“. Jesu SAD uložile u Srbiji četiri milijarde dolara, ali su 1999. godine i razložile ekonomiju Srbije za najmanje 40 milijardi dolara. Za agresiju NATO-a na SRJ, a time i na Srbiju 1999. nije postojalo pravno odobrenje Kongresa. Nerešenim glasanjem u Kongresu nije pružena podrška vazdušnim udarima NATO-a, to je bio nelegalni rat koji je preduzelo neobuzdano izvršno telo bez bilo kakvog legitimiteta koji bi mogao biti dat rezolucijom o ratnim ovlašćenjima. Tadašnja Klintonova administracija „proterala“ je UN i drsko proširila NATO izvan ciljeva saveza, izvan statuta NATO-a i povelje UN. Toliko o vladavini zakona, o bombardovanju Srbije 1999, o četiri milijarde uloženih dolara, najmanje 40 milijardi dolara štete 1999. i četiri ruska vatrogasca u Nišu.
Amerika je imperija koja to ne priznaje, imperija u domenu vojske, ekonomije, diplomatije i kulture. Sve atributi imperija iz prošlosti. Cinici bi rekli, američki despotizam. Koji se sprovodi utoliko lakše što oni koju su mu izloženi nisu toga ni svesni. Možda je prošlo vreme osvajanja, ali je sada vreme kontrole duhova. Svaka imperija koja želi da potraje mora da uspe da potčini duše.
Oldos Hakli je još 1931. godine rekao: „U vreme napredne tehnologije, veću opasnost po ideje, kulturu i duh nacije može predstavljati neprijatelj nasmešenog lika nego protivnik koji uliva strah i mržnju.“
Većina stanovnika Srbije po svom mentalitetu ne pripada Zapadu. Jeste da viša klasa u Srbiji kupuje nemačke automobile, jede u italijanskim restoranima i ispija francuski konjak, ali to nije srce Srbije.
Slovensko-američka različitost demonstrirala se kada je gospođa Buš prilikom posete Moskvi 2002. u jednoj biblioteci čitala na engleskom deci jednu basnu o patkama. Desetak minuta na licima mališana bio je sve veći nemir. Prevodilac je čak i englesko „kva-kva“ morao da prevede na rusko „krja-krja“. Deca nisu shvatila zašto bi patke na engleskom kvakale drugačije nego na ruskom... Izvor: Politika
