Piše: Mirjana Bobić Mojsilović
Ali u nesrećnoj zemlji, kakva je naša, ispostavlja se da su glavne zvezde ambasadori drugih zemalja, koji slobodno i raznovrsno, a najčešće i uz gromoglasni aplauz ovdašnje javnosti, uređuju naša posla. I to se ovde smatra normalnim – da strane diplomate budu na naslovnim stranama, da daju intervjue, da budu glavne zvezde ne samo na političkim skupovima i na zvaničnim političkim sastajanjima, nego i na premijerama, koncertima i izložbama. Možda, doduše, ovi koje šalju u ovu našu malu Srbiju mnogo vole i umetnost, i kafane i demokratiju, a i ovdašnje medije, možda im je važno da postanu slavni i bitni, ako nigde drugde, onda bar ovde, gde se slava i bitnost mere količinom bliceva koji sevaju ka vašem licu i kvadratnim centimetrima prostora koje nečija persona zauzima na novinskoj hartiji. I, njima se nema šta zameriti, jer ti ljudi samo izlaze u susret nama, susretljivim domaćinima.
Nisu oni ništa krivi. Šta da rade, kad ih ovde neprestano nešto pitaju – od Đekne, koja još nije umrla, a kad će, ne znamo, do toga da ili ide baba za dedu, deda za repu, ili obrnuto. Da stvar bude još luđa, svaka njihova izjava ovde se objavljuje kao katehizis, i njihovoj se uglavnom ne protivreči, jer nema na svetu nijedne male zemlje u kojoj ima toliko pametnih, sveznajućih i obrazovanih stranih diplomata kao što je to kod nas slučaj. Najbolje ovde šalju, pa to treba iskoristiti, da i mi postanemo bolji. Kod nas je krem kremova svetske diplomatije, pa bez obzira na to da li se radi o EU, Americi, NATO i počasnom konzulu NIKARAGUE, ili nekoj drugoj evropskoj zemlji, njihova se ovde poštuje ka’ NJegoševa, iako je čist Nušić u pitanju. Al’ nema veze, literatura je literatura!
Drugim rečima, samo u maloj zemlji poput naše, strani ambasadori dočekani su kao superstarovi, ili još luđe, kao razredne starešine koje će svemu da nas nauče i dovedu u red, i čija se mišljenja javno oglašavaju kako bi građanin Srbije na vreme zaključio kako su strani izaslanici veoma zainteresovani za sva naša goruća pitanja koja nikako ne uspevamo sami da rešimo, jer smo nezreli i neozbiljni, iako smo, kao svi loši đaci, neverovatno zainteresovani da li ćemo da prođemo razred ili ćemo opet da ponavljamo.
Da stvar bude tragičnija, zemlja koja voli strane izaslanike više nego oči svoje dopustila je sebi da se naljuti na jednog ambasadora koji je onako, po srpski, opljunuo po jednom tabloidu, koji samo prati vrhunske domete tabloida u medijski najdemokratskijoj zemlji na svetu. Ne bi čovek uopšte tako nešto rekao da se ovde kod nas ne oseća kao da je kod kuće – tačnije, kao da je došao u dedinu prćiju, a to Srbi obožavaju – kad se stranci ponašaju kao mi: onako, bez zadrške, otvoreno i slobodno, ali samo prema slabijima od sebe. Iz ovoga nekako proizilazi jedna bratska poruka – Srbija je, u stvari, Amerika!
Logično, strancima je ovde super, jer samo ovde oni mogu da budu Holivud. Imaju pratnju, imaju medije, imaju pažnju, obožavanje, imaju društvo – takozvane lokalne svite. Izgleda da nema zemlje na svetu gde toliko vole kanapee i prijeme kao što vole ovde (ne kaže se slučajno da ovde mnogima riče bar devet gladnih dedova iz stomaka), nema zemlje na svetu gde se strani diplomata poštuje kao mudrac iz nekog drevnog manastira, i nema zemlje gde se ozbiljnije tretiraju njihovi odgovori na postavljenja pitanja. Ali da budemo krajnje objektivni, nema zemlje gde ljudi radije dojavljuju svojim inostranim prijateljima čak i ono što ih niko nije pitao, kao što izgleda nema zemlje u kojoj se domoroci slađe i glasnije smeju šalama stranih diplomata kao što je to ovde slučaj. A to je možda i zato što se stranci retko šale, uglavnom su ozbiljni i namrgođeni.
Beograd je, cepajući se od smeha, slao telefonima fotografiju umetničke instalacije jedne diplomatkinje koja je na oproštajnom žuru za svoju srpsku svitu u pisoar muškog toaleta stavila poklon koji je dobila od jednog srpskog zvaničnika i uz njega poruku, za „zbogom“. Srbi su se previjali od smeha, očarani njenim duhom, humorom i njenim artizmom, gutali su dimljeni losos i trčali u muški ve-ce da to slikaju, oduševljeni idejom da se, kao i uvek, najbolje stvari dešavaju u klozetu, i da su to shvatili i stranci koji su ovde boravili sa zadatkom da nam nesebično implementiraju vrednosti civilizacije iz koje dolaze.
Naravno, ništa nije smešno kad razmislimo da je sve to – za naše dobro. Pogledajte OVDE zbog čega se Momir Bulatović vraća u politiku. Izvor: Večernje Novosti
