Pravda

Piše: Aleksandar Mezjajev  Imajući u vidu da su sudije tekst svoje odluke sastavljale mesec dana, moglo bi se pretpostaviti da će, čak i u slučaju negativnog odgovora na zahtev, njihova argumentacija biti dosta ubedljiva, bar na prvi pogled. Ili da će biti urađena imitacija argumentacije (na primer, pozivanje na neke ne često primenjive u predmetima međunarodne norme, koje stvaraju utisak kredibiliteta). No… Te pretpostavke su se pokazale uzaludnim. Sudije su svoje odbijanje obrazložile time što se general Mladić skrivao 16 godina i zbog toga (!!!) oni ne veruju da će se on ponovo pojaviti pred sudom! Obratimo pažnju da tekst odluke suda počinje sa pominjanjem garancija Ruske Federacije, koje su bile upućene u tribunal na mesec dana pre nego što su advokati generala Mladića uputili sopstveni zahtev. I evo, uz postojanje garancija Rusije o povratku generala Mladića na prvi zahtev tribunala, sudije to jednostavno ignorišu. Da primetimo da to oni rade već drugi put. Prvi put sudije su takođe ignorisale garancije Rusije u predmetu Slobodana Miloševića. Nije bila predočena nikakva argumentacija o tome da država, pritom države koja je stalni član SB OUN, može biti odbačena kao država koja ne uliva poverenje. Garancije Rusije su pomenuli kao činjenicu i … u potpunosti ignorisali postojanje tih garancija u daljoj argumentaciji. U celini, odluka MTBJ o odbijanju privremenog oslobođenja nosi skandalozan karakter. To je primer nesudske odluke, jer u njoj nisu poštovana elementarna pravila, pre svega, pravilo o utemeljenosti. Generalno, tekst u sebi sadrži prosto idiotske opaske. Tako, na primer, sudije ne prihvataju da „zaslužuje poverenje“ zaključak grupe lekara, no, istovremeno prihvataju izjavu sekretarijata o tome da se „zdravlje R. Mladića za vreme boravka u zatvoru poboljšalo“ (vidi paragraf 7 odluke suda). Štaviše, dalje tvrdi sekretar, to poboljšanje je proizašlo upravo zahvaljujući brizi zatvorskih lekara. Kakvo medicinsko ili pravno značenje imaju takvi zaključci sekretara suda? Sudije MTBJ su pokušale da se obezbede obilnim strogo poverljivim delovima svoje odluke. Praktično na svakoj stranici postoje „izuzeti poverljivi delovi“. No, takav pristup je prošiven belim nitima. Nikoga na taj način neće uspeti obmanuti. Svi takozvani „poverljivi“ delovi teksta – nisu ništa drugo nego pokušaj da se sklone od odgovornosti (i obaveze) da donesu utemeljenu odluku! Kao na primer, kada su sudije „oslobodile“ sebe od obaveze da objašnjavaju incident koji se desio sa generalom „otprilike“ 3. marta tekuće godine. O tom incidentu mi sve do sada ne znamo pouzdane pojedinosti, no, najverovatnije je generalu bila ukazana nekvalifikovana pomoć koja je dovela do teških posledica, ili uopšte nije bila pružena nikakva pomoć. Krivica očigledno leži na najboljim lekarima zatvora, jer je upravo taj incident zavijen tajnom i redaktiranjem teksta (vidi paragraf 18 odluke suda). Sudije su prosto označile kao tajnu taj „incident“ i izjavile da na medicinskom planu više ništa sada nije potrebno činiti. Kakav demonstrativni bezobrazluk! Kao što je poznato, u MTBJ sudije utvrđuju predumišljaj optuženog na osnovu njegovog dejstva, „izvodeći“ taj predumišljaj iz toga što je optuženi govorio, interpretirajući njegove reči (metod „izvođenja“ predumišljaja – referring the intent). Probajmo i mi da iskoristimo taj metod kako bi utvrdili predumišljaj članova Pretresnog veća prilikom donošenja ove odluke. Treba obratiti pažnju na tri okolnosti odluke suda u njihovoj uzajamnoj povezanosti. Prva okolnost: argumenti suda. U stvari, na sedam stranica teksta nalaze se samo dva argumenta: 1. Mi nismo uvereni da će se on vratiti, ako bude oslobođen, i 2. Mi smatramo mišljenje jedne grupe lekara važnijim od nalaza druge grupe lekara. Pritom nema nikakvog ozbiljnog objašnjenja toga, zašto sudije daju prioritet upravo toj grupi. Druga okolnost: količina dokumenata koje sud podvrgava oceni prilikom pripreme ove odluke. Oni su pobrojani na stranicama 1 i 2 odluke suda i njih nema previše – svega dvanaest. I na kraju, treća okolnost: to vreme koje je bilo izgubljeno od strane sudija radi prihvatanja odluke po zahtevu koji je imao hitan karakter. Od trenutka dobijanja zahteva, do donošenja konačne odluke, prošlo je mesec i po dana. Postavlja se pitanje: šta je radilo Pretresno veće tako dug period? U određenom stepenu, sudije su svoju sporost pokušale da opravdaju sporošću drugih. Tako, sud objašnjava svoje odbijanje da naredi hitan odgovor tužilaštva time što je predmet, navodno, veoma složen i sud ne može ograničiti tužilaštvo vremenom za odgovor na tako složeno pitanje. Veoma brižan sud. On veoma žali tužilaštvo. Šta su ti prave sudije! Tužilaštvu je zaista teško bilo smisliti nešto ubedljivo i pri tom još i brzo. Međutim, tužilaštvo ionako nije moglo smisliti ništa osim da „podseti“ da se R. Mladić skrivao „od pravosuđa“ 16. godina. Argument koji očigledno ne zahteva ni jedan jedini dan pripreme. Istine radi treba priznati da je u odgovoru tužilaštva postojao još jedan argument. R. Mladić je lično zahvalio lekarima koji ga leče. No, treba li davati ozbiljnu ocenu takvom argumentu? To više liči na izrugivanje (i to u stvari potpuno smišljeno izrugivanje). Kada se zahvaljivao lekarima, general Mladić nije znao – i to je predočeno u medicinskim dokumentima – da mu se ne predlaže najoptimalnije ne samo lečenje, nego čak ni dijagnostika! Reklo bi se, taj „argument“ tužilaštva se mogao prosto ignorisati prilikom donošenja odluke. Ali ne! Sudije prosto ponavljaju argument tužilaštva kao svoj sopstveni! Oni ga priznaju za ubedljiv argument! Ocenjujući sve tri okolnosti u njihovoj sveukupnosti, postaje jasno da se predumišljaj sudija ogleda u donošenju odluke o odbijanju privremenog oslobađanja nezavisno od argumenata. To znači da je ovaj predumišljaj zločinački – mens rea. MTBJ je ponovo počinio očigledan zločin. Neosnovano odbijanje pružanja medicinske pomoći – zločin je očigledan i demonstrativan. U svojoj odluci (paragraf 18) sudije su izjavile da je Član 3 Evropske konvencije o zaštiti ljudskih prava i osnovnih sloboda (pravo na život) neprimenjiv u ovom predmetu direktno. U tekstu člana je zaista pobrojan samo niz slučajeva zaštite prava na život. No, praksa Evropskog suda za ljudska prava  (ESLJP) već odavno polazi od mnogo šireg shvatanja tog prava (i u skladu sa tim, obaveza države). I ta praksa se odavno primenjuje u odnosu prema državi. Smisao odluke ESLJP u odnosu na Član 3 – država (u našem slučaju – bilo koja vlast, u čijoj nadležnosti se nalazi zatvorenik) nosi svu odgovornost za život zatvorenika. I ukoliko nisu predočena ubedljiva obrazloženja, odgovornost za smrt lica snosi država, a u našem slučaju – Haški tribunal. Nastavljajući svoju taktiku tajnosti, sudije su u svojoj odluci napisale: „optuženi se nalazi pod stalnim rizikom [redacted] u višem stepenu» (paragraf 9). Oni sve znaju. Sva odgovornost za mogući tragični ishod stanja zdravlja generala Mladića, sada leži na sudijama MTBJ A. Oriju, K. Fljugeu i DŽ. Molotu, kao i rukovodstvu MTBJ. Haški tribunal će ubiti generala Ratka Mladića odmah po izricanju prvostepene presude, kojom će ga najverovatnije osuditi na doživotnu robiju zbog navodnih ratnih zločina, tvrdi lider radikala Vojislav Šešelj. Više o tome čitajte OVDE. Izvor: Fond strateške kulture