Šta je psihoterapija i da li je ona neophodna savremenom čoveku kako bi ostao mentalno zdrav?
Postoji mnogo pokušaja da se definiše psihoterapija ali nekako sam najbliži onoj koja zastupa stav da je psihoterapija proces koji podrazumeva promenu koja se odvija kroz dijalog između terapeuta i klijenta. Smatram da je danas ona neizbežna, možda čak i nužna, jer živimo u takvim okolnostima da su ljudi više fokusirani na posao, ekonomsku krizu i ostale sadržaje nego na sebe. Postalo je potpuno prirodno da ljudi više teže da promene stvari u svom okruženju nego sebe, a zaboravljaju da će promena u sredini nastati tek onda kada se mi sami promenimo. Mentalno zdravlje zahteva neprestanu brigu o nama samima.
Da li na terapiju idu zdrave ili bolesne osobe?
Na psihoterapiju treba da idu svi koji osećaju potrebu za tim. Naravno da među klijentima postoji i osoba kojima je mentalno zdravlje ozbiljno narušeno ali na psihoterapiju se opredeljuju i zdrave osobe koje imaju problem i ne znaju kako da ga reše. Potpuno je prirodno da se u određenim situacijama osećamo povređeno i da nam treba nečija pomoć. Kada se povredimo tokom fudbala mi idemo kod fizioterapeuta, a kada nam je povređena duša –idemo kod psihoterapeuta. Svi smo mi ljudi a ne mašine. Nepohodno nam je da nas neko čuje i da kažemo kako se osećamo. Jedino tako možemo mirno, ili makar mirnije živeti.
Da li psihoterapija može da šteti?
Ne vidim na koji način može da šteti. Svakako da u eri lažnog predstavljanja postoje prevaranati i u oblasti psihoterapije. Takve osobe jednostavno nisu stručne da budu psihoterapeuti i sigurno da će se nekompetentnost takvih pseudoterapeuta odraziti loše i na onoga ko se obratio za pomoć. U svakom slučaju, budite veoma pažljivi kada birate psihoterapeuta. Psihoterapija tj. dijalog sa stručnim licem ne može biti štetan.
Koji su najčešći razlozi obraćanja psihoterapeutu?
Svaki čovek dolazi sa autentičnom pričom pa su samim tim i njihovi problemi veoma različiti. Može se desiti da se dve osobe nalaze u identičnom problemu ali njihov doživljaj tog problema nije isti. U suštini, najviše se javljaju osobe koje se osećaju usamljeno, anksiozno ili imaju probleme u uspostavljanju i održavanju odnosa sa drugim ljudima. Pre su postojale edukacije za rukovanje računarima a sada je drugačije. Sve više edukacija postoji na temu – Kako razumeti druge ljude, Kako komunicirati sa ljudima itd. Suočavanje sa gubitkom bliske osobe nije lako, s toga žalovanje je proces koji zna veoma dugo da traje. To je takođe jedan od razloga zašto se ljudi često obraćaju nama.
Koliko je čoveku teško da se obrati terapeutu za pomoć?
U Srbiji i dalje mogu da se čuju komentari da je ići kod psihoterapeuta sramota i da ne treba tamo neko njima da priča šta u njihovom životu nije u redu. Veoma je karakteristična sredina u kojoj živimo. Istorija nas je nekako naučila da se porodični problemi ne iznose u javnost i da nije u redu iznositi „prljav veš“ iz porodice. Meni se čini da je časnije da se taj „prljav veš“ iznese jednoj osobi koja može da vam pomogne, nego da se to zadržava za sebe i potencijalno vam unazadi život. Takođe, postoji uloga Balkanskog muškarca koja ne dozvoljava čoveku da obrati za pomoć jer muškarac treba da bude jak, ne sme da se žali i kuka i dužan je da nosi sve probleme na svojim leđima.
Kada psihoterapija kreće da deluje?
Terapija kreće da deluje onog trenutka kada osoba ima veći stepen uvida u sopstveno ponašanje i emocije i kada je svesna kako ona deluje na druge ljude i okolinu. Terapija nema za cilj da otkriva samo ružne istine naše prošlosti već i da nam da uvid u to šta ili ko nas čini srećnim. Ona nam zapravo daje snagu da se bavimo srećom i ljubavlju i prenosimo ih na ljude koje volimo. Terapija nam pomaže da razumemo druge ljude a to ćemo postići jedino ukoliko razumemo i prihvatimo sebe.
Koja je razlika između razgovora sa prijateljem i psihoterapeutom?
Velika. Veoma često mogu da se čuju komentari da nekome ne treba terapeut jer on ima prijatelje oko sebe. To je za svaku pohvalu I drago mi je ako je tako. Sa druge strane, plašim se da prijatelji nisu uvek objektivni. Često nam prijatelji daju konkretan savet ili nam prosto kažu šta treba da radimo. Odnos između psihoterapeuta I klijenta ne podrazumeva davanje saveta i instrukcija. Veoma je važno da osoba sama dođe do rešenja uz pomoć terapeuta. Ukoliko bi terapeut davao savete, kod osobe se nikada ne bi razvila introspekcija, već bi samo izneo problem I očekivao od terapeuta da mu kaže šta da radi. Terapeut vam pomaže da pomognete sami sebi, I naravno, cilj svake terapije jeste da jednog dana više osoba nema potrebu da dolazi, ili makar da ne dolazi toliko često kao na početku.
O čemu ljudi izbegavaju da pričaju čak i sa psihoterapeutom?
Ne bih rekao da ljudi svesno izbegavaju da pričaju o nekim temama. Nekada su određene teme veoma bolne i osoba ne želi ponovo da proživljava sve to tako što će ponovo pričati o tome. Gubitak voljene osobe, traume iz detinjstva, sve su to bolne teme na koje niko ne želi da se vraća. Psihoterapeut je tu da skrene pažnju osobi na njegove snage i potencijale ali i da bude tu za njega kada mu je teško. Ukoliko bih morao da izaberem jednu oblast za koju bih rekao da ljudi svesno izbegavaju da pričaju o njoj onda je to seksualni život. Problemi u seksualnom životu su svakodnevni ali ljudi prosto ne pričaju o tome. Impotencija, frigidnost, preuranjena ejakulacija itd. su veoma česti seksualni problemi zbog kojih se osoba odlučuje na psihoterapiju. Sve dok se problem ne izgovori glasno, on kao da ne postoji. Onog trenutka kada osoba glasno izgovori da ima određeni problem to postaje istina. Sve do tada ljudi su skloni da to prepišu nekom unutrašnjem životu koji ne mora imati veze sa realnošću. Izvor: Pravda
