Piše: Siniša LJepojević
Sve se uklapa u odavno napravljen model da Daeš teroriše zapadne zemlje zato što je protiv „zapadnih vrednosti“ i zato se na Zapadu mora očuvati „jedinstvo“ kako bi se odbranile te „vrednosti“. I zato je ovaj put izabran Mančester. To je veoma tolerantan grad sa opuštenom atmosferom, istinski multietnički i veseo. Sve ono što se danas predstavlja kao „zapadni model vrednosti“. A o ljudskim žrtvama te „vrednosti“ odavno ne vode računa niti je koga briga. Naravno – da se još jednom jasno razumemo – u Mančesteru se desio teroristički napad, to uopšte nije pitanje, ali je u istoj meri važno koliko i životi nastradalih ko zaista stoji iza tog terorističkog napada i šta je njegov cilj. U pravnoj praksi postoji i institut „dokaza u okolnostima“, pa je u slučaju Mančestera veoma zanimljivo podsećanje na okolnosti.
U prvim vestima posle napada na koncertu u mančesterskoj Areni čulo se da su se desile dve eksplozije, i da je jedna bila eksplozija zvučnika. Do jutra te vesti su nestale i mediji su objavili da je reč o bombašu samoubici. Mediji su naveli da su te informacije došle od američkih službi bezbednosti, koje, zajedno sa britanskim, vode istragu. Mnogi u Britaniji su se onda pitali šta Amerikanci imaju s tim i otkud oni ovde, i to u Mančesteru. Objavljeno je – takođe na osnovu američkih izvora – da je napadač koristio improvizovanu bombu sa ekserima, koju je doneo u rancu na leđima. Ubrzo je ta tvrdnja potisnuta u medijima jer se postavilo pitanje kako je moguće da jedna bomba sa ekserima koja stane u ranac može da ubije 22 ljudi i rani njih 119. Zatim je ponovo iz američkih izvora objavljen video-snimak sigurnosnih kamera iz tramvaja za koji se tvrdi da pokazuje kako je bombaš došao do Arene. Saopšteno je da je bombaš od ranije poznat službama bezbednosti i da je vezan za ISIS. Objavljeno je iz istih izvora da je na mreži Tviter sa naloga za koji se navodno zna da je blizak ISIS četiri sata pre napada predviđen taj napad. Pa su američki mediji potom objavili i njegovo ime – Salman Abedi – i da je reč o Libijcu rođenom u Britaniji pre 22 godine. NJegovi su roditelji stare izbeglice iz Libije. U Britaniji sve to tada nije bilo objavljivano.
JAVNE OPTUŽBE AMERIKE
Odmah je reagovala britanska ministarka unutrašnjih poslova Amber Rud (na slici ispod) i javno protestovala i optužila Ameriku da otkriva osetljive informacije i tako ometa istragu. Jer na taj način je napadačeva mreža bila na vreme alarmirana kuda ide istraga i dobila je dovoljno vremena za akciju. U osnovi cilj onih koji su dali informacije bi mogao biti upravo zaštita te mreže. Jer, pokazalo se da napadač nije usamljeni ludak nego deo šire mreže. Ministarka Rud je rekla da to „ne bi trebalo da se desi ponovo“ jer je to zloupotreba dugogodišnje prakse razmene informacije sa Amerikancima. Intenzitet besa ministarke Rud budi i sumnje da bi u ovom slučaju moglo -biti još nečeg većeg od curenja informacija. Odgovor Amerikanca je bio preko Francuske, koja je potom saopštila da je napadač Salman Abedi bio i u Siriji a i u Nemačkoj. Amerikanci, međutim, nisu „poslušali“ i narednog dana su dali mnoštvo fotografija i informacija svojim medijima. Onda je reagovala i britanska premijerka Tereza Mej, koja je obećala da će o tom problemu razgovarati sa američkim predsednikom Donaldom Trampom. U osnovi izbio je ozbiljan nesporazum koji budi sumnje u ulogu Amerike. Britanska policija je prestala da razmenjuje informacije sa Amerikancima povodom terorističkog napada u Mančesteru.
Britanska policija je saopštila da postoji dovoljno dokaza da je eksplozivna naprava koju je nosio Salman Abedi mnogo sofistikovanija od bombe sa ekserima „kućne izrade“. Pronađeni su naime detonator koji se aktivira sa daljine kao i ostaci baterije jačine 12 volti. Po svemu sudeći, eksploziv je aktiviran sa daljine pa verovatno zato ISIS u svom saopštenju Selmana i ne tretira kao samoubicu. Ali istovremeno američke službe bezbednosti preko NJujork tajmsa plasiraju priču i fotografije kao „dokaze“ da je detonator, koji je bio povezan žicom sa eksplozivom, napadač držao u levoj ruci. Nije jasno kako je to moguće utvrditi ako je tako moćna bila ta bomba. Takva metodologija kontradiktornih informacija i stvaranja zabune u javnosti se po pravilu koristi kada se želi zametnuti trag i da se skrene istraga na potpuno druge pravce. Nameće se pitanje da li su Britanci na tragu nečeg što Amerikanci žele da spreče jer krajnje je neuobičajena tolika upletenost američkih službi bezbednosti u jedan događaj kao što je napad u Mančesteru.
TERORIZAM I POLITIKA
Britanska vlada je u početku reagovala oprezno i uzdržano, a onda je posle 24 sata, očigledno pod pritiskom sa strane, podigla stepen antiterorističke zaštite na najviši nivo, što znači i angažovanje britanske vojske u gradovima na zaštiti ključnih objekata i saobraćajnica. To je neophodno jer britanska policija nije naoružana, izuzev intreventnih jedinica koje nisu dovoljne za ovakva iskustva. Prema toj proceduri, predviđeno je angažovanje oko 5.000 vojnika, što takođe nije mnogo za 62 miliona stanovnika Velike Britanije. Angažovano je, međutim, nešto oko 3.000 vojnika od kojih su mnogi u civilnoj odeći. I, kao i uvek, među Britancima se oživljava pitanje kako je moguće da se dešavaju teroristički napadi u zemlji sa tako visokom bezbednosnom kulturom i zaštitom. Britanske službe bezbednosti na teritoriji Kraljevstva aktivno prate oko 3.000 osoba za koje se sumnja da su povezane sa terorizmom i praktično znaju sve šta rade i smeraju. Ali, kao prvo, ne postoji apsolutna bezbednost, to je jednostavno nemoguće.
Drugo, ne postoji teroristička organizacija, barem nije postojala u dosadašnjoj istoriji, iza koje ne stoji neka državna infrastruktura, samo države imaju takve kapacitete koji mogu da obezbede logistiku terorizmu. To se zove sintetički terorizam. Tu se dolazi i do jednog savremenog problema u sistemu bezbednosti pre svega Amerike i Velike Britanije. U tim zemljama pod izgovorom neoliberalnog modela „male vlade“ veliki deo sistema bezbednosti je privatizovan, poveren je za mahom državne pare raznim privatnim kompanijama.
U tako razuđenom sistemu vrlo je teško ne samo obezbediti sinhronizovan rad sistema bezbednosti nego i uspostaviti kontrolu jer privatne kompanije odgovaraju svojim vlasnicima, a ne državi i građanima. Tu cvetaju politička korupcija i zlouptreba. Te kompanije su postale veoma moćne, a upravo ih je generisanje straha od terorizma učinilo moćnim. Na ta ključna pitanja još nema ni reakcije ni odgovora.
Dva dana posle terorističkog napada u Mančesteru NATO je doneo odluku da se i on kao savez uključi u borbu protiv ISIS i terorizma. Ideju je predvodila upravo Velika Britanija, a pod izgovorom da London želi da NATO pokaže solidarnost sa Britanijom. Do sada je NATO kao savez odbijao da bude uvučen u te operacije. Drugim rečima, da li teroristički napad u Mančesteru ima neke veze sa nameravanom promenom dosadašnje pozicije NATO?
Terorizam je dakle uvek politika, a cenu svojim životima plaćaju oni koji glasaju za političare koji provode u ovom slučaju politiku terorizma. Pogledajte OVDE kako izgleda aerodrom u Donjecku nakon tri godine borbi. Izvor: Novi Standard
