Piše: Miroslav Lazanski Zapravo, trebalo je videti grupno slikanje predsednika država članica NATO-a sa predsednikom SAD Donaldom Trampom u Briselu, govor tela dovoljno govori. Tragikomičan izraz lica predsednika Crne Gore gospodina Duška Markovića, koji je onako pomirljivo progutao debelu knedlu kada ga je Tramp grubo odgurnuo i pomerio iza sebe, u stilu „kud si navro đetiću, zar ne znaš đe ti je mesto“.
Da li se u tom trenutku gospodin Marković setio fotke kada gospodin Sveta Marović, kao predsednik zajedničke države Srbije i Crne Gore, sa dve svoje ruke steže ruku britanske kraljice Elizabete Druge u Londonu? Od kraljice do Trampa, jednog javno ponižavajuće guraju na sceni, drugi mora u zatvor, jer eto siromah je usput malo gepio para. Koje nije na vreme podelio sa drugarima. Pa sada mora u Spuž...
Predsednica nam susedne Hrvatske gospođa Kolinda Grabar Kitarović blistala je u prekrasnoj crvenoj haljini, dok je Angela Merkel vrlo pažljivo i mrko gledala kako gospođa Kitarović naprosto zaljubljeno gleda u Donalda Trampa. Istina, u Briselu na samitu NATO-a svi su zaljubljeno, zadivljeno i podanički gledali u Trampa. Od Stoltenberga i Orbana do gospodina Markovića, kojeg „je zelo”, što bi rekla bivša nam braća Hrvati. A glavni igrač zauzeo je pozu Musolinija, pogledajte samo čvrsto stisnute vilice i polupodignutu glavu sa očima uprtim tamo negde u daljinu, do Sibira, Irana, Kine i Severne Koreje. Sve je sažeto: patetika, agresivnost, angažovanje sopstvene ličnosti, divljenje prema samom sebi i poruka američkim medijima i establišmentu u Vašingtonu koji mu nisu skloni: „Ja sam glavni u svetu, ništa mi ne možete.” Nastup koji se hrani uverenjem da se medijima i javnošću može beskrajno manipulisati. Svi ostali na fotkama „grupnog portreta sa Donaldom” samo su predmet američke igre, tamo nije bilo nikoga ko povlači konce, a da i sam ne visi na njima kao marioneta.
Priznali to ili ne, NATO je relikt hladnog rata, na Zapadu ipak smatraju da je to i dalje temelj bezbednosti Evrope. Međutim, temelj nije i sunđer. Svrha temelja jeste da štiti sopstveni integritet, kako bi pružio podršku široj strukturi bezbednosti. A ne da ugrožava sopstvenu koheziju prihvatanjem novih članica i odgovornosti samo da bi se uputio vojni i politički izazov Moskvi. U Vašingtonu neki kongresni krugovi smatraju „da je nova ekspanzija NATO-a možda i loša ideja, ali da je za nju sada kucnuo čas”. No, to nije pilula koju čovek može da proguta i završi sa tim. To je fundamentalno proširenje američkih bezbednosnih garancija, loše sročen poziv novim članicama, koji nema veze ni sa vojnim pretnjama, ni sa vojnim sposobnostima. Koje su to danas vojne pretnje Crnoj Gori, a koje su to vojne sposobnosti Crne Gore? Sava Kovačević je davno poginuo...
Amerika, kada je u pitanju izlazak NATO-a na ruske granice, i dalje se prema Rusiji odnosi kao prema demoralisanom i u hladnom ratu poraženom protivniku. A današnja Rusija nije Rusija Borisa Jeljcina. To je Rusija nasmejanih vojnika na paradama na Crvenom trgu. Nuklearna supersila jača od SAD.
Sa druge strane, evropske armije NATO-a, osim Britanaca, mirnodopske su armije. One dožive šok ako neko na njih zapuca, ne uzvraćaju vatru, samo se sklone sa puta. U Pentagonu praktično sve evropske vojske smatraju šalom. Mnoge pešadijske jedinice evropskih država otkazuju marševe ako pada kiša, ne izvode vežbe noću i na veoma niskim, ili visokim temperaturama, jer to može biti opasno za „mamine maze”. Jedino se britanske trupe propisno obučavaju i jedine su među evropskim armijama spremne za borbu. Verovatno i zbog toga jedino britanske premijerke gospođe Tereze Mej nije bilo u prvom redu „uvlakača” na fotki „grupni portret sa Donaldom”.
Samit u Briselu pokazao je i izvesne pukotine u transatlantskim odnosima, mada je to više u sferi trgovine, a ne i trajni kulturološki zaokret. Evropski zahtev Americi „da sa svetom postupa onako kakav on jeste” ignoriše činjenicu koliko se brzo i drastično svet menja. Dvoličnost i nespretnost, srce i duša sadašnje evropske globalne diplomatije, ubrzano zaostaju za krivuljom istorije koja se sve više ubrzava. Razmimoilaženje stavova oko toga šta je postojano, a šta prevaziđeno sve više postaje odlučujući faktor u transatlantskim odnosima.
Samit u Briselu je najverovatnije bio vrhunac zlatnog doba NATO-a. Ali istovremeno, Brisel je pokazao da NATO članice i dalje izbegavaju stvarnost koja kaže da svi mi stojimo na vrhu kataklizmičnih promena u svetu. A te promene se ignorišu. Kako Amerikanci od Rusa ne vide Saudijce, čitajte OVDE. Izvor: Politika
