Piše: Igor Pšenjičnikov Vis-à-vis Mogerini bili su šefovi vlada Crne Gore, Srbije, Albanije, Bosne i Hercegovine, takozvani mandatar za formiranje nove vlade Makedonije, kao i odlazeći šef vlade  samoproglašene „Republike Kosovo“, koja i jeste kvazidržava.

Kako je saopšteno, teme –prvo bilateralnih pregovora premijera sa Mogerini, a zatim njihovog razgovora za radnim ručkom – bile su regionalna bezbednost, ekonomski razvoj i saradnja, a takođe evrointegracije država zapadnog Balkana.

Oficijelno saopštenje o susretu Mogerini sa predstavnicima zapadnobalkanskih naroda ne razotkriva realnu suštinu tog događaja. Kao prvo, svim tim zemljama je visoka predstavnica EU, slikovito rečeno, ponovo pokazala šargarepu u vidu njihovog budućeg članstva u Evropskoj uniji. Ali, to uopšte nije glavno.

Kao drugo, a to je glavno, Mogerini je posadila za isti sto premijera Srbije Aleksandra Vučića, koji je nedavno izbaran za predsednika Srbije, i šefa vlade Kosova Isu Mustafu. Za EU je to novi proboj na planu dobijanja međunarodnog priznanja nezavisnosti Kosova i otimanja te pokrajine od strane Srbije, koja ga, kao i ranije, smatra svojom neodvojivom teritorijom.

Priznanje nezavisnosti Kosova je glavni uslov za ulazak  Srbije u Evropsku uniju. Premijer Vučić, koji je i „bez pet minuta“ predsednik Srbije (preuzeće funkciju početkom juna), više puta je govorio da ne vidi rugi put za Srbiju osim puta u EU.

Prema anketama, za članstvo zemlje u EU zalaže se 47,7% Srba. Protiv je 39%, a neopredeljenih — 13,3%. To jest, u svakom slučaju je za EU — manje od polovine.

Teško je reći. Jer, po tim istim anketama, protiv članstva zemlje u NATO izjašnjava se 79,4% Srba, koji nisu zaboravili natovska bombardovanja Beograda i drugih gradova svoje zemlje 1999. godine.

U svesti Srba su ta dva pojma — NATO i EU — praktično  identični jer sve zemlje stare Evrope, sa malim izuzetkom, ulaze u obe te strukture. A obe te strukture su osnova zajednice pod imenom „kolektivni Zapad“, koja je za sve nesreće na teritoriji bivše Jugoslavije krivcima proglasila Srbe.

Zato nije baš sasvim shvatljivo kako se međusobno odnose oni statistički podaci — 79,4% protiv NATO i 47,7 % za EU. Srpski  evroskeptici smatraju da su podaci o odnosu Srba prema EU veoma ulepšani.

To mišljenje treba imati u vidu u kontekstu brojnih optužbi na Vučićev račun da drži pod svojom kontrolom sve medije i da   i manipuliše javnim mnjenjem.

Ali, vratimo se briselskom susretu.

Nije prvi put da je rukovodstvo Srbije prinuđeno da opšti sa liderima Kosova. I, svaki put se to događa pri posredovanju — tačnije, pod prinudom — Evropske unije.

U avgustu 2015. Srbe su „pozvali“ u Brisel i posadili za pregovarački sto sa kosovskim Albancima. Rezultat su zaključena četiri sporazuma koji su se ticali obezbeđenja normalnog života u srpskim enklavama na Kosovu. Tada je bezbednost Srba na Kosovu oficijelnom Beogradu mogla da posluži kao opravdanje za susrete sa Albancima.

Ali, sam fakat pregovora oficijelnih srpskih predstavnika sa Albancima i zaključivanje sa njima ma kakvih sporazuma – u Srbiji je bio dočekan, meko govoreći, različito. Najoštriji Vučićevi kritičari ga nazvaju izdajnikom koji je – u zamenu za članstvo Srbije u EU – navodno spreman da žrtvuje pravo Srbije na svoju istorijsku kolevku, na Kosovo.

U oktobru 2015. godine su se u Briselu opet sreli Vučić i Mustafa. Uz posredovanje Mogerini je razmatrana primena sporazuma iz avgusta. Neophodnost tog susreta Vučić-Mustafa uopšte nije bila očevidna. Više je ličio na pokušaj EU da u masovnoj svesti učvrsti činjenicu da je Srbija pošla na pregovore sa liderima Kosova, što znači – da se predaje.

Upravo u ovom svetlu treba gledati na poslednje susrete u Briselu i na zajednički radni ručak Vučića sa Mustafom i Mogerini. Zvanični Beograd, čije je lice poslednjih godina isključivo Aleksandar Vučić, sa uverenošću se postavlja u orbitu interesa kolektivnog Zapada, i to na dva pravca – po liniji Evropske unije i po NATO-liniji.

Posle pregovora ss Mogerini, premijer Crne Gore Duško Marković izjavio je da su se lideri balkanskih zemalja  dogovorili da složno rade na evropskoj i evroatlantskoj integraciji regiona.

Te dve linije u se odavno pomešale i splele u mrtvu petlju, na zapadu Balkana – u svakom slučaju.

NATO i EU žure da taj region čvrsto uzmu pod svoju kontrolu i već su nad njim istakli svoje zastave.

Hrvatska i Slovenija (kao i Bugarska) već su i u EU i u NATO. Albanija je članica NATO. Crna Gora će oficijelno postati članica NATO početkom juna, a u EU – po rečima njenog premijera Markovića – može ući kroz 4-5 godina.

Kandidati za ulazak u NATO su Makedonija i Bosna i Hercegovina – njih takođe čekaju u EU. To jest, sve pobrojane zemlje se ovako ili onako vrte oko „gazde“. Samo se Srbija – sa pretenzijama njenog naroda na Kosovo – zanosi ko zna kuda.

Zapravo, da li je to uopšte nepoznanica?

Posle susreta sa Mogerini, horizont odnosa između NATO i Srbije postao je jasniji. Tome je pomogao crnogorski premijer Marković, koji je, pod utiskom susreta sa Mogerini, bio brbljiv.

On se faktički izlanuo, rekavši: „Srbija je zauzela poziciju vojnog neutraliteta, ali su rukovodstvo i vlada Srbije u svakom momentu podržavali vladu Crne Gore na putu u NATO“.

Ovo je veoma indikativno. Niko ni u Srbiji, ni u Crnoj Gori na zvaničnom nivou nije tako direktno govorio o srpskoj podršci stupanju Crne Gore u NATO. Marković je osvetlio pravi odnos Vučića prema Severnoatlantskoj alijansi.

Sudeći po svemu, Vučić bi odavno poveo svoju zemlju u NATO – čak i uprkos raspoloženju Srba – da nije živo pokoljenje koje je na svojoj koži osetilo natovska bombardovanja 1999-te.

Upravo tako je, bez obaziranja na mišljenje naroda, delovao  Milo Đukanović koji je naizmenično bio čas predsednik čas premijer Crne Gore. On prvo odvojio Crnu Goru od Srbije (na referendumu održanom 2006. godine), a potom je učlanio u NATO. Uostalom, kako su mi govorili Srbi, Đukanović i Vučić su prijatelji. A to u Srbiji govori o mnogo čemu.

U ovom kontekstu treba iznova podsetiti na to da je srpski parlament 2015. – gotovo tajno, bez javne rasprave i saopštenja za medije – ratifikovao sporazum sa NATO, poznat kao SOFA (Status of Forces Agreement) koji je bio potpisan godinu dana ranije.

Tako je Srbija, iako nije član NATO, preuzela na sebe obaveze koje imaju punopravni članovi NATO u skladu sa osnivačkim sporazumima Severnoatlantske alijanse iz 1949-te, 1951-ve i 1952-ge godine. De fakto, Srbija je postala članica NATO — sa obavezama, ali bez prava.

Iste godine je ministar odbrane Srbije potpisao sporazum poznat pod nazivom IPAP koji predviđa saradnju Srbije i NATO u svim sferama vojnih aktivnosti.

EU i NATO planski rade nad uvlačenjem u svoju orbitu svih zapadnobalkanskih zemalja koje su zasad „bez prismotre“. Prvenstveno se radi o Srbiji čiji narod teži Rusiji. Po sociološkim istraživanjima, 65,7% Srba je za „savez Srbije sa Rusijom“. Ali, vlasti Srbije, sudeći po svemu, plove drugim brodom i u drugom pravcu.

U intervjuu srpskoj televiziji uoči susreta u Briselu, Aleksandar Vučić je izjavio da zna da će premijer nepriznatog Kosova uskoro postati Ramuš Haradinaj. To je lider oružanih  formacija kosovskih Albanaca, koji je bio optužen za masovna ubistva kosovskih Srba za vreme etničkih čistki, ali je ga je potpuno opravdao haški Međunarodni tribunal za ratne zločine u bivšoj Jugoslaviji. Po svih 37 tačaka optužnice.

Srbija je pokušala da ga pozove na odgovornost za masovna  ubistva Srba i raspisala je za njim poternicu, po kojoj je  Haradinaj u januaru ove godine bio uhapšen u Francuskoj. A u aprilu je francuski sud odbio zahtev Srbije da joj izruči Haradinaja i oslobodio ga.

Eto, sa tim čovekom će Aleksandar Vučić morati da ide na nove susrete pod okriljem Evropske unije.

„To će stvoriti teškoće na planu bezbednosti. To će stvoriti  probleme, o kojima čak ne treba posebno ni govoriti“, — izavio je Vučić povodom izgleda da Haradinaj bude premijer Kosova.

Na ovo je jedan od čitalaca srpskog informativnog  portala „Fakti“, koji se predstavio Dragoslav Bajagić, napisao: „Vučiću! Ti su najveći problem Srbije!“ A drugi, sa nikom Cigla, dodao: „Mene zanima kako će uopšte imati posla sa tim zlikovcem Haradinajom na budućim pregovorima i kako će to predstaviti — kao da je sve u redu…“

Biće to zaista zanimljivo. Poslanik Ruske Dume upozorio da general Mladić živ neće dočekati presudu u Hagu. Više o tome čitajte OVDE.

Izvor: fakti.org