Pravda

Piše: Slobodan Antonić Trebalo bi obratiti pažnju na izlaganje Aleksandra Vučića na Fakultetu za bezbednost, 22. maja 2017.  Evo njegovih glavnih teza: „Srbija bi ulaskom u NATO rešila veliki deo svojih problema“; “na taj način išla bi brže ka zajednici zapadnih naroda“; „ali, tome bi se protivilo 75 odsto stanovništva“; „meni nije bio problem da donosim takve odluke protiv kojih je većina, i ne bi mi bio prvi prut“; „donosio sam već odluke protiv kojih je bilo i 95 odsto (stanovništva) – kada su, na primer, bile u pitanju mere fiskalne stabilizacije“; „međutim, kada jedanput uđete u NATO suprotno volji svog stanovništa, decenijama pred nama živećemo u unutrašnjim sukobima koji razaraju nacionalno tkivo“; „politika Srbije je da ne želi da pripada nijednom bloku, ali smo u težoj situaciji nego Austrija, Švajcarska i druge (vojno neutralne) zemlje. Pritisci zbog toga stalno postoje, snažni su i zadiru u pitanje ekonomije“; zbog toga „i onih 70 odsto (naroda) koji žele da budemo uz Rusku federaciju treba da razmišljaju o tome gde nam je tržište i da od nečega mora da se živi“. Svaka od ovih teza ozbiljno je problematična, a uzete zajedno vrlo zakrivljeno prikazuju stvarnost, pa deluje da faktički predstavljaju tipičnu propagandu NATO-a. ad 1. Koje bi to „velike probleme Srbija rešila“ samo ako bi ušla u NATO – to nam naš lider nije rekao. „Zajednica zapadnih naroda“ izvinila bi nam se za nezakonito bombardovanje 1999. godine i platila ratnu odštetu? Otpisala bi nam dugove, ili bar lihvarske kamate? Vratila bi nam 80 milijardi evra, koliko je izneto iz Srbije od 2000. godine do danas? Obnovili bi nam uništenu industriju? Koje bi nam, tačno, problem NATO rešio? Ako je odgovor – zaštitio bi nas od „Albanije do Niša“, „hrvatske Vojvodine“, „`Oluje` na Republiku Srpsku i na Sever Kosova“ – onda se postavlja pitanje: kakav je karakter te organizacije u koju bi trebalo da uđemo, a čiji se članovi ili štićenici ponašaju kao ulični otimači i siledžije? Da li bi trebalo da uđemo u bandu samo zato što nam njeni članovi traže reket? Da li su to oni „veliki problemi“ koje „rešavamo“ ulaskom u NATO? ad 2. Otkuda našem lideru podatak da je samo „75 posto“ građana Srbije protiv NATO-a? Čak i proamerički mediji prenose vest da je, prema istraživanju rađenom od 10. do 17. marta 2017. godine, „84 posto građana Srbije protiv članstva Srbije u NATO“ . Svega 11 posto ispitanika je prema istom istraživanju za članstvo, a 5 odsto je neodlučno. Dakle, razlika za i protiv NATO-a nije 3:1 – kako bi se mogao steći utisak na osnovu izlaganja našeg lidera, već gotovo 8:1! ad 3. Lider se hvali time da je donosio odluke „i protiv mišljenja 95% stanovništva“. Poziva se, pritom, na „fiskalnu konsolidaciju“ kada je, navodno, njegova odluka bila ispravna, a mišljenje svih ostalih pogrešno. Čak i da je to tačno (zašto, onda, ponovo vraća plate i penzije na raniji nivo?), to mu ne daje za pravo da u svim ostalim slučajevima može da radi ono što je suprotno volji  većine građana, a pogotovo ne kada se četiri petine društva protivi učlanjenju Srbije u NATO. ad 4. Ono što jedino sprečava našeg lidera da nas učlani u NATO – i tako nam reši „većinu problema“ – jeste to što bismo, zbog očigledne nedoraslosti naroda, „decenijama pred nama živeli u unutrašnjim sukobima koji razaraju nacionalno tkivo“. No, dugotrajni i razarajući sukob nastaje prevashodno ukoliko je pola javnog mnjenja za jednu opciju, a druga polovina za drugu. Ali ovde odnos suprotnih strana nije 1:1, već 8:1. O kakvom mi to „sukobu koji razara nacionalno tkivo“ pričamo? To i nije „sukob“, to je onda golo nasilje uverljive manjine nad većinom ovoga društva. Zar je to demokratija? ad 5. Naš vođa saopštava nam da zbog NATO-a na Srbiju vrše i „ekonomske pritiske“. Ko to? Ko nas to „ekonomski“ ucenjuje, pa ćemo, ako ne uđemo u NATO, imati štetu? A da nisu to naši „prijatelji“ iz Vašingtona i Brisela? Da li bi se to, možda, moglo nazvati reketom? I da li se to slučajno ne zove ucena? Da li ćemo – stvarno – na to da pristanemo? ad 6. Otkuda našem lideru to da tek „70 odsto naroda želi da budemo uz Rusku Federaciju“?  Parlamentarna skupština NATO-a upravo je usvojila izveštaj o Zapadnom Balkanu, u kome se, kao posebno zabrinjavajući podatak, navodi da „94 odsto Srba podržava održavanje snažnih veza sa Rusijom“ (Politika, 28. maj, str. 4). Zašto onda naš lider 94 pretvara u 70? Takođe, šta znači to što je premijer-predsednik prebacio svom narodu – tačnije, onim 94% koji vole Rusiju – da „treba da razmišljaju o tome gde nam je tržište i da od nečega mora da se živi“? Da li je Moskva, u sklopu mera reciprociteta, u avgustu 2014. zabranila uvoz mesa, ribe, mleka i mlečnih proizvoda, voća, povrća iz EU, SAD, Australije, Kanade i Norveške?  Da li je time otvorena mogućnost za Srbiju da preuzme bar deo poslova vrednih 12 (i slovima: dvanaest!) milijardi evra (koliko iznosi celokupni budžet države Srbije)? „Ova okolnost srpskom izvozu otvara velike mogućnosti, ali uz poštovanje propisa, odredbi ugovora i uopšte jedno značajno ozbiljnije shvatanje veličine i zahtevnosti ruskog tržišta“, kaže se u jednom tadašnjem izveštaju. I, šta se dogodilo? Da li je vlada našega lidera prihvatila zahtev EU da ni na koji način ne podstiče srpske privrednike koji mogu da zauzmu mesto EU na ruskom tržištu ? Da li je srpska vlada dozvolila da mešetari iz Srbije Rusiji počnu da isporučuju tuđe ili pak natrulo voće i povrće? I onda je, valjda, 94% Srba koji vole Rusiju našem lideru krivo zbog toga što Srbija više izvozi u EU nego u Rusiju? Sve u svemu, reč je o zameni teza i prikrivanju istine: tim načinom argumentovanja moglo bi se dokazati bilo šta, na primer, da bi 94% mačaka trebalo da se upiše u pse, ili pak da bi sve žabe trebalo da se učlane u uniju roda samo zato da ih te dugokljune ptice ne bi pojele. Nevolja je u tome što naš lider raspolaže respektibilnim propagandnim aparatom, te ukoliko se ovakva propaganda nastavi, taj aparat bi, možda, poneku mačku i ubedio da bi trebalo da bude pas, a poneku žabu da bi trebalo da se upiše u rode, pa da slobodno uskoči u njihov kljun. No, ne verujem da su Srbi stvarno mačke i žabe. Kogod je u Srbiji video NATO na delu 1999. godine, znaće šta mu je činiti. I ma kolika propaganda da bude, NATO nikad neće biti dobrodošao u Srbiju, a Srbija nikad neće želeti u NATO. Ko to ne razume zalud mu 55% glasova na izborima. Rizikuje, ako tako nastavi, da uskoro više nema ni glasove birača, ni poziciju s koje će moći da pripoveda takve bajke… Ruski analitičar poručio: "Srbi nemojte nas lagati, vi ste već članovi NATO". Više o tome čitajte OVDE. Izvor: Fond strateške kulture