Piše: Dragan Milašinović Dalje, Francuzi nisu naši prijatelji. To što su nam pomogli u Velikom ratu bila je potreba za topovskim mesom, ne prijateljstvo. Da se podsetimo – U Francuskoj je ubijen naš kralj Aleksandar I Karađorđević, tokom zvanične posete! Francuska je Srbiji uvela sankcije 1992. NJeni obaveštajci pripremali su srebreničku farsu, a njihovi piloti bombardovali položaje Srba u Bosni 1995. Bili su deo NATO agresije na SRJ 1999., samo zato što je ona branila svoj državni integritet na Kosovu i Metohiji. Priznali su Kosovo među prvima 2008. godine, a glasali su za prijem Kosova u Unesko 2015. Između toga za stotine osuđujućih rezolucija protiv Srba u međunarodnim institucijama, uvek su glasali „za“, nikada „protiv“. Dakle, francuska politika prema Srbiji i Srbima ima kontinuitet neprijateljstva, najmanje od 1934. godine i atentata u Marseju.  Francuzi nisu naši prijatelji! Zašto bi nam, onda, isporučili Haradinaja? I na bazi čega je Vučić širio optimizam da se tako nešto može dogoditi? Na bazi toga što je zločinac uhapšen po našoj poternici?! Ili što, možda, veruje da je Fransuska uzor međunarodnog pravosuđa?! Ma, hajte, molim Vas. Nije on ni toliko naivan, ni toliko neobavešten. Jednostavno je pripremao pozornicu za još jednu manipulativnu predstavu koja treba da zavara političku logiku publike (javnosti). Predstava je odigrana. Glumljenje nemoćnog besa i navodnog razočaranja, jeftini diplomatski trikovi demarša i povlačenja ambasadora „na konsultacije“ koje će trajati dok ambasador ne iskoristi godišnji odmor iz prošle godine, priča o Veseljiju i ostalo, sve je imalo za cilj da preusmeri pažnju sa suštine. Sam Vučić, inače, sve vreme je znao da Haradinaj nije ni hapšen da bi bio isporučen Srbiji? Navodni pritisak na francuske vlasti i izjave po tom osnovu bile su samo deo pritiska na Haradinaja. Inače, samom Haradinaju poseta prilikom koje je uhapšen nije bila prva poseta Francuskoj od izdavanja poternice. On je, prethodno, više puta nesmetano ulazio i izlazio iz ove zemlje. Tek da se zna. 

Tajna Haradinajevog hapšenja

Kao i većini šiptarskih zločinaca, koje je Zapad hteo da zaštiti od progona za učinjena zlodela, Ramušu Haredinaju omogućeno je da krvavu kamu zameni političkim mikrofonom u kosovskoj NATO-paradržavi. Tako se ovaj ubica, od aprila 2001., našao na čelu partije „Alijansa za budućnost Kosova“, koja je na poslednjim parlamentarnim izborima osvojila 11 poslaničkih mandata za tzv. „Skupštinu Kosova“. Nećem se ovde baviti detaljima kontraverzne političke karijere Ramuša Haradinaja, već ćemo se koncentrisati na njegovu ulogu u radu tzv „kosovskog parlamenta“ oko demarkacije granice šiptarske paradržave sa Crnom Gorom. Na toj sednici, održanoj početkom avgusta 2016., tzv. „Vlada Kosova“ podnela je predlog svom „Parlamentu“ o utvrđivanju granice sa Crnom Gorom, po kome je nekih 8.000 hektara zemlje, koju šiptarski nacionalisti smatraju svojom, trebalo da pripadne Crnoj Gori. Budući da je „Vlada“ to učinila na pritisak američkog i engleskog ambasadora na Kosovu bilo je jasno da Milo dobija izvesni teritorijalni ustupak kao nagradu za članstvo u NATO, odnosno kao nešto čime će pred narodom braniti svoju nerazumnu odluku. No, kosovska opozicija nije se složila sa ovim predlogom, organizovane su demonstracije, opstruiran rad parlamenta i na kraju ovaj predlog nije prošao. Uz Kurtijevo „Samoopredeljenje“ najzaslužniji za ovakav razvoj događaja bio je Ramuš Haradinaj, odnosno njegova „Alijansa za budućnost Kosova“. U tom pogledu Haradinaj se pokazao nesavitljivim za čuvenu evro-atlantsku taktiku „batine i šargarepe“. A koliko je Zapadu stalo da Crna Gora utvrdi granicu sa „Kosovom“ najbolje govori stav predsednika Evropske komisije Žana-Kloda Junkera koji je prilikom svog susreta sa Tačijem, početkom februara 2017., poručio da nema vizne liberalizacije za građane Kosova bez ratifikacije demarkacije granice sa Crnom Gorom. “I pored činjenice da je prijatelj Kosova i podržava evropsku perspektivu Kosova, predsednik Junker je jasno stavio do znanja da je nemoguće da se proces zatvori bez ratifikacije demarkacije granice sa Crnom Gorom u Skupštini Kosova“, saopštio je Tači građanima Kosova po povratku iz Brisela. A u tom trenutku, jedan od dvojice glavnih protivnika ratifikacije, i to onaj sa većom političkom težinom, Ramuš Haradinaj, već se nalazio pod kontrolom francuskih vlasti i u postupku ekstradikcije po srpskoj poternici staroj 12. godina.  Sva ona odlaganja, zahtevi za dopunu dokumentacije, Vučićevo busanje u prsa, zapaljive izjave Ramušovog brata Dauta i ostalo bili su deo igre čiji je cilj bio, ne samo privoleti Ramuša Haradinaja već i klanove iza njega, na poslušnost u ovoj stvari. Izručenje Srbiji teško da je i jednog trenutka bila realna opcija, čak i da je Ramuš odbio saradnju. Ali, naravno, nije. Pa, on je danas prvo političar, pa onda zločinac. A Srbi su Francuzima, kao i uvek, samo moneta za potkusurivanje.

Laže i paralaže

O tome kolika je Vučićeva pritvornost u „slučaju Haradinaj“ najbolje govori da je Haradinaja branio advokatski tim „Matriks“ koji je osnovala i vodi Čeri But, poznatija kao supruga Vučićevog savetnika Tonija Blera (muževljevo prezime ne koristi da bi, od neobaveštenih, sakrila njihov pravi odnos), takođe nesumnjivog ratnog zločinca. Ona je Haradinaja branila i oslobodila i pred kvazi-sudom u Hagu. Ukupno za svoje odbrane Haradinaj je Blerovima platio preko dva miliona evra (u francuskom slučaju 360.000). I zamislite, da sveznajući Vučić o tome pojma nema, nego od svoje glave na konferenciji za medije pravi upitnik, a od glasa žal za nepravdom. No, kada je ova neprijatna informacija o povezanosti Blerovih sa Haradinajem koja, svakako sumnjivi, savetnički odnos Vučić-Bler jasno vodi u sukob interesa, procurela u javnost i izazvala lavinu logičkih pitanja, desilo se eksplozija tempirane medijske bombe. Haradinaj je, zamislite, napao Vučića i poslao mu jasnu „pretnju“. „Vučić je – kazao je Haradinaj – veoma slab političar, koji nije uspeo da poboljša ekonomsku situaciju u Srbiji, dok Vlada Srbije uzima zajmove da bi isplatila penzije“. Haradinaj tvrdi i da „Vučić nema hrabrosti da prkosi Hrvatima, koji su mu jasno stavili do znanja gde mu je mesto“.  „Ostao je bez ijednog potencijalnog neprijatelja koga bi smeo da zaluđuje, pa pokušava da se igra sa Albancima. Izabrao je da se poigra sa mnom, ali je napravio loš izbor“, poručuje Haradinaj. Ova naizgled žestoka retorika, u političkom smislu, samo je mlak drugi servis u medijsko polje protivnika, koji mu je, dabome, odgovorio, glumeći smirenost pozitivnog heroja. Vučić se, dabome, ne plaši Haradinaja i nije neprijatelj Albanaca već im je pružio ruku (reklo bi se i mnogo više -prim. autor), ali neće zločincima i silovateljima. On je, sa uobičajenom evropskom patetikom u glasu, naglasio da ga ne čude „opasni tipovi“, kao Haradinaj, „već ćutanje Evrope na ono što u poslednje vreme poručuju Albanci, a što se ne može drugačije razumeti nego kao pretnje „cepanjem“ granica i rušenjem na Balkanu“. Na stranu sad to što haradinajeva analiza vrlo objektivno prikazuje rezultate Vučićeve dosadašnje vladavine, osim ove gluposti o odnosu prema Albancima, koja i razotkriva manipulativni karakter Haradinajevog istupa. Albanci u srpskoj istoriji nisu imali naklonjenijeg političara na vlasti nego što je Vučić! To je tužna istina sa kojom ćemo se sudariti veoma brzo!  Zato i Haradinajev napad više treba posmatrati kao još jedan spin kojima Vučić već pet godina sluđuje građane Srbije izbegavajući odgovornost za katastrofalne posledice svoje politike na svim nivoima, posebno na nacionalnom i državotvornom. Jer, posle Haradinajevih pretnji i Vučićevog odgovora sutradan, što je sve medijski pokrilo tri dana, nagradno pitanje je, seća li se ko Francuza, obećanog povlačenja ambasadora i Čeri But-Bler?! I ne samo to. Haradinaj nam se, kroz srpske tabloidne medije, već preporučuje kao politički činilac, jer predsednici država ili vlada ne bi trebalo da polemišu sa zločincima! 

Umesto zaključka

Osnovna teza ovog teksta da će prilikom skorog ponovnog podnošenja predloga o demarkaciji granice „Kosova“ i Crne Gore Ramušova politička opcija glasati „za“ i da će predlog ovog puta proći u tzv. „Kosovskom parlamentu“ brzo će biti proverena u političkoj praksi. Ako se pokaže tačnom, a ubeđen sam da hoće, Ramuš će od Zapada dobiti oprost za svoje zločine, Crna Gora nagradu za poslušnost i ulazak u NATO, a Srbija samo još jedan prezir i razočarenje. No, dobiće i još jedan dokaz u kojoj meri je Vučićev režim Milova srpska filijala!! I koliko je na Balkanu sve povezano!  A time će, koliko god se prenemagao Vučić, Srbija biti mnogo više ponižena nego francuskim tolerisanjem zločina. Tekst koji je zapalio Hrvatsku: "Ovo je istina o hrvatskoj istoriji", pročitajte OVDE. Izvor: Fond strateške kulture