Pravda

Objavio: The Saker Nije potrebno reći, sa ova dva “saveznika“ da će ono što trenutno prolazi kao neka vrsta “američke spoljne politike“ na Bliskom istoku ići samo od lošeg ka gorem. Postoji mnogo načina po kojima su Saudijska Arabija i Izrael zaista jedinstveni: oboje su glavni sponzori terorizma, obe su nacije koje su duboko ogrezle u ideologijama koje se mogu opisati samo kao necivilizovane (vehabizam i jevrejski suprematizam) i oboje su naoružani do zuba. Ali oni imaju još jednu zajedničku stvar: Uprkos, njihovih ogromnih vojnih potencijala, ove dve zemlje su vojno veoma slabe. O, naravno, oni imaju mnogo fensi vojne opreme i vole da se razbacuju okolo i udaraju neke bespomoćne “neprijatelje,“ ali kada izdvojite svu propagandu, shvatite da se Saudijci ne mogu nostiti čak ni sa Hutima u Jemenu, dok su Izraelci kompletno poraženi od snaga Hezbolaha 2. ranga 2006. godine (vrhovne linije snaga Hezbolaha su koncentrisane duž reke Litani i nikada nisu viđeni u direktnoj borbi): čitava Golanska brigada nije čak mogla da dovede Bint Jbeil pod kontrolu, iako je taj mali grad bio samo na oko 25 km od izraelske granice. To je ujedno i razlog zašto Saudijci i Izraelci pokušavaju da se ograniče na vazdušne napade: jer su na terenu jednostavno nikakvi. Ovde je opet upečatljiva sličnost: Saudijci su postali “stručnjaci“ u terorisanju bespomoćnih Šiita (u KSA ili Bahreinu), dok su Izraelci stručnjaci u tome kako terorisati palestinske civile. Sa Trampom koji je sada zvanično pristupio ovom lošem savezu, SAD će pružiti vojnu “stručnost“ zemlje koja ne može da zauzme ni Mosul, uglavnom zbog toga što se njene snage kriju, bukvalno, iza kurdskih i arapskih Iračana. Pomisliti da ove tri zemlje žele da srede Hezbolah, Iran i Rusiju bi bilo gotovo komično da nema užasnog krvoprolića koje će to proizvesti. Samo pogledajte šta Saudijci rade u Jemenu, šta su Izraelci uradili u Gazi ili Libanu, ili šta su SAD uradile Iraku, i odmah ćete moći naslutiti šta će formiranje ovog zlonamernog saveza značiti za narod Sirije i ostatak regiona. Rezultati pokazuju da vojska ne mora biti vešta u realnom ratu da bi bila vešta u ubijanju ljudi: iako je američka okupacija Iraka, u vojnom smislu, bila totalna katastrofa, ona je rezultirala sa skoro jedan i po milion mrtvih ljudi. Ono što je takođe jasno je to ko će biti glavna meta ovog zlog saveza: Iran, jedina realna demokratija na Bliskom istoku. Izgovor? Zašto – oružje za masovno uništenje, naravno: (nepostojeća) hemijska oružja Sirijaca i (nepostojeća) nuklearna oružja Iranaca. Kako je Tramp rekao: “Ni jedan civilizovan narod ne može tolerisati masakr nad nevinim ljudima sa hemijskim oružjem“ i “SAD se snažno zalažu za to da drže Iran podalje od razvoja nuklearnog oružja i za zaustavljanje njihove podrške teroristima i milicijama koji uzrokuju toliku patnju i haos širom Bliskog istoka.“ Ništa novo. Kako će se ovaj zao savez boriti kada nemaju nikakve čizme vredne postavljanja na teren? Ovde je, opet, rešenje jednostavno koliko i staro: korišćenjem ISIS/Al Kaida ludake takfiriste kao topovsko meso za SAD, Izrael i KSA. Ovo je samo ponovo zagrejana verzija “briljantnog“ plana Bžežinskog o tome kako se boriti protiv Sovjeta u Avganistanu. Povratak u budućnost, zaista. I pobede li “dobri teroristi,“ nekim čudom, u Siriji, onda ih pustiti protiv Hezbolaha u Libanu i protiv Šiita u Iraku i Iranu. Ko zna, sa malo (mnogo) sreće, Kraljevina bi možda čak bila u stanju da ponovo ožive “Kavkaske Emirate“ negde na južnim granicama Rusije, zar ne? Ne. Zbog jedne stvari, meštani nisu impresionirani. Evo šta je generalni sekretar Hezbolaha, Sajed Hasan Nasarlah, imao da kaže o tome:On je u pravu, naravno. I nedavno ponovo izabrani predsednik Irana, Hasan Rohani, otvoreno govori da Amerikanci nemaju pojma: “Problem je u tome što Amerikanci ne znaju naš region i oni koji savetuju američke zvaničnike to rade pogrešno.“ Prilično je jasno ko su ti “savetnici“: Saudijci i Izraelci. NJihove namere su takođe jasne: da Amerikanci urade prljavi posao za njih, dok oni ostaju što je dalje moguće. Moglo bi se reći da Saudijci i Izraelci pokušavaju da navedu Amerikance da urade za njih ono na šta Amerikanci pokušavaju da navedu Kurde da urade za njih u Iraku: da budu njihovo topovsko meso. Velika razlika je u tome da je Kurdima barem jasno šta se dešava, dok Amerikanci, zaista, nemaju pojma. Ne svi Amerikanci, naravno. Mnogi u potpunosti razumeju šta se dešava. Dobar primer ove akutne svesti je ono što jedan bloger ima da kaže na  Moon of Alabama, nakon što je pročitao transkript pres brifinga sekretara odbrane Matisa, generala Danforda i specijalnog izaslanika Makgurka o kampanji za pobedu nad ID: “Moja prva misao nakon čitanja ovoga je bila: “Ovi ljudi žive u nekom drugom svetu. Oni nemaju pojma kako prava reč deluje na terenu. Šta ljudi misle, govore, i šta će da urade.“ Nije bilo vidiljive strateške misli. Predstavljene su samo neke pogrešne taktičke ideje.“ Britanski novinar, generalni sekretar Hezbolaha, predsednik Irana i američki bloger se izgleda slažu u jednom: ne postoji realna “politika“ SAD-a, ono što vidimo je opasna vežba u nekoj navodnoj strategiji koja ne može rezultirati ničim drugim sem haosom i porazom. Pa zašto Trampova administracija nastavlja sa ovim glupostima? Razlozi su verovatno kombinacija unutrašnje američke politike i slučaja “ako je sve što imate čekić, onda vam sve izgleda kao ekser.“ Anti-Tramp obojena revolucija zajedno sa državnim udarom, koji su neokonzervativci i američka paralelna država počeli još pre nego što je Tramp ušao u Belu kuću, nisu nikada prestali i sve ukazuje na to da će se anti-Tramp snage smiriti tek kada Tramp bude opozvan i, eventualno, udaljen sa dužnosti. U odgovoru na ovaj napad, sve što je Tramp u početku mogao da smisli bilo je to da žrtvuje svoje najbliže saveznike i prijatelje (Flin, Banon) u uzaludnoj nadi da će to umiriti neokonzervativce. Onda je počeo bez razmišljanja da podržava njihove “politike.“ Predvidljivo, ni to nije delovalo. Sve dok Tramp očajnički pokušava da ih umiri, neokonzervativci sve više učvršćuju posvećenost svojoj strategiji. Sada je već prilično jasno da Tramp nema ono što je potrebno u smislu saveznika ili čak ličnu hrabrost da se bavi močvarom koju je obećao da će isušiti. Kao rezultat toga, ono što sada vidimo izgleda kao ponavljanje nekoliko poslednjih godina Obamine administracije: potpuni nedostatak vizije ili čak opšte politike, haos u izvršnoj vlasti i spoljnoj politici koju karakteriše poremećaj višestruke ličnosti gde Pentagon, Foggy Botto, CIA i Bela kuća sprovode kompletno različite politike u potrazi za potpuno različitim ciljevima. Zauzvrat, svaki od ovih aktera učestvuje u onome što misle da rade najbolje: Pentagon sa bombama, Stejt department se pretvara da pregovara, CIA učestvuje u više ili manje tajnim operacijama u podršci više ili manje “dobrim teroristima,“ dok Bela kuća svoje napore fokusira na pokušaje da učini da predsednik izgleda, barem, dobar u kontroli nečega. Istini za volju, Tramp nema sa čime da se pohvali do sada: Rusija: prema glasinama koje se šire od strane SAD, Reks Tilerson je trebalo da ode u Moskvu da dostavi neku vrstu ultimatuma. Hvala Bogu da se to nije dogodilo. Umesto toga, Tilerson je proveo nekoliko sati razgovarajući sa Lavrovim, a zatim još nekoliko razgovarajući sa Putinom. Nedavno je Lavrova primio Tilerson u SAD a, nakon tog sastanka, sastao se takođe i sa Trampom. Nakon ovih sastanaka nisu objavljeni nikakvi opipljivi rezultati. Šta to znači? Da li to znači da ništa nije postignuto? Nikako, ono što je postignuto je to da Rusi jasno saopštili Amerikancima dve osnovne stvari, prvo, da nisu impresionirani njihovim zveckanjem oružjem, i drugo, da sve dok se SAD ponaša kao retardirani slon u prodavnici porcelana, nema poente da Rusi rade sa SAD. U njegovu odbranu, Tramp se očigledno povukao, pa čak i pokušao da napravi nekoliko pomirljivih izjava. Nepotrebno je reći da su ga američki cionistički mediji razapeli jer je bio “previše prijateljski nastrojen“ prema neprijatelju. Sada je rezultat, naravno, bolji nego rat sa Rusijom, ali nije ni neki veliki napredak kao što je Tramp obećao (i verujemo, iskreno se nadao) tokom svoje kampanje. Severna Koreja i Kina: šta je moralo da se desi, naravno, desilo se: Svo zveckanje oružjem sa tri borbene grupe sa nosačima aviona je završilo kao veliki neuspeh, jer ni Severnokorejci ni Kinezi nisu bili mnogo impresionirani. Ako ništa drugo, ovaj veliki prikaz hardvera iz ere Hladnog rata je dobro interpretiran ne kao znak snage, nego kao znak slabosti. Tramp je potrošio mnogo novca i mnogo vremena, ali on nema apsolutno ništa da pokaže. DNRK je juče testirala još jednu raketu srednjeg dometa. Uspešno, kažu. Ukrajina: Očigledno Tramp jednostavno ne brine o Ukrajini i, iskreno, ne možemo ga kriviti. Sada je situacija tamo toliko loša da ni jedna spoljna snaga više ne može značajno uticati na događaje tamo. Rekli bismo da je u ovom slučaju, s obzirom na objektivne okolnosti, Tramp uradio pravu stvar kada je u suštini “predao bebu“ Merkelovoj i EU: neka probaju da reše ovaj krvavi nered, jer je to prvenstveno njihov problem. Karma, znate. Dakle, sve u svemu, Tramp nema šta da pokaže u domenu spoljne politike. On je dao mnogo glasnih izjava, zatim brojne pretnje, ali na kraju dana mu je neko očigledno rekao “ne možemo to da uradimo, gospodine predsedniče“ (i hvala Bogu na tom anonimnom heroju!). Kada je ova realnost počela da tone, sve što je ostalo je da se stvori iluzija spoljne politike, lažnu stvarnost u kojoj su SAD i dalje supersila koja može da odredi ishod bilo kog sukoba. S obzirom da je ova anglo-cionističko carstvo, pre sveta, ono što Kris Hedžis naziva “Carstvo iluzije,“ to je jedno što ima smisla. Bela kuća toliko nema pojma da je uspela da napravi velike greške, čak i kada je pokušavala da se dodvori bliskom savezniku. Videli smo to tokom nedavnog Trampovog putovanja u Saudijsku Arabiju kada su i Melanija i Ivanka Tramp odbile da pokriju svoje glave dok su bili u Rijadu, ali su to učinile kada su posetili papu u Vatikanu. Kao što Francuzi kažu, ovo je bilo “gore nego zločin, to je bila greška“ koja govori više od milion reči o nepoštovanju koje američka elita ima prema muslimanskom svetu. Postoji još jedan znak da su SAD zaista ogrezle na dnu: Reks Tilerson je sada izjavio da “NATO treba formalno da se pridruži koaliciji protiv Daeša.“ U vojnom smislu, NATO je više nego beskoristan za SAD: Amerikanci su mnogo bolji u sopstvenim borbama, nego sa mešanjem velikog broja “navodnih armija“ koje jedva mogu sebe da zaštite na realnom bojnom polju. O naravno, verovatno možete ovde možete očistiti polovinu pristojnog bataljona, možda čak postoji i puk, ali sve u svemu, NATO snage su beskorisne, naročito za kopnene operacije. Oni, kao i Saudijci i Izraelci, više vole da napadaju iz vazduha, po mogućnosti zaštićeni od strane USAF AWAC i da se nikada ne uključe u onakvu vrstu ružne pešadijske borbe koja se odvija u Siriji. Uz sve njihove veoma realne mane i probleme, barem Amerikanci imaju veliki broj pravih borbeno sposobnih jedinica, kao što su marinci i neke jedinice vojske, koje su iskusne i sposobne. Ali Evrpoljani? Zaboravite. Zaista je patetično posmatrati očajničke napore Trampove administracije da stvori neku vrstu polu kredibilne koalicije protiv Daeša, dok naporno izbegava da pogleda proste činjenice da su jedine strane koje mogu popuniti veliki broj borbeno sposobnih jedinica za borbu protiv ID, Iranci, Hezbolah, i potencijalno Rusi. Zato je iranski predsednik Rohani nedavno izjavio: “Ko se borio protiv terorista? To su bili Iran, Sirija, Hezbolah i Rusija. Ali ko je finansirao teroriste? Oni koji finansiraju teroriste ne mogu da tvrde da se bore protiv njih“ i “Ko može reći da regionalna stabilnost može biti obnovljena bez Irana? Ko može reći da će region iskustiti potpunu stabilnost bez Irana?“ U stvari, čak ni Turci i Kurdi nemaju zapravo ono što je potrebno da se pobedi Daeš u Siriji. Ali najgora greška američkih generala je što se još uvek pretvaraju da velika i iskusna pešadijska sila kao što su ID/Al Kaida/itd. mogu biti poraženi bez velike kopnene ofanzive. To se neće dogoditi. Tako Tramp može plesati sa vehabijama i stajati u molitvi kod Zida plača, ali svi njegovi napori da se utvrdi ishod rata u Siriji su osuđeni na neuspeh: daleko od toga da je supersila, SAD su u suštini postale nebitne, naročito na Bliskom istoku. To je razlog zašto Rusija, Iran i Turska sada pokušavaju da stvore trilateralni okvir “bez SAD-a“ da pokušaju da promene uslove na terenu. SAD su i dalje u stanju da sabotiraju te napore i bespotrebno prolongiraju pokolj u Siriji i Iraku. To je patetično i duboko nemoralno. Videti Trampa kako pleše sa svojim saudijskim drugarima, odmah asocira na filmove “Ples sa vukovima“ i “Titanik.“ Carstva često završe u nasilju i haosu, ali je Tramp očigledno odlučio da doda i dobru meru podsmeha u sve to. Tragedija je da ni SAD ni ostatak planete ne može priuštiti tu vrstu podsmeha sada, pogotovo ne onu vrstu podsmeha koja veoma brzo može eskalirati u orgije nasilja. Sa evropskim političarima paralisanim u podređenosti Rotšild dinastiji, Latinskom Amerikom opustošenom krizama (uglavnom podstaknutih od strane SAD-a) i ostatka planete koji pokušava da ostane dalje od propadajuće bivše supersile, teret toga da pokušaju da spreče ovaj usporeni sudar pada na Rusiju i Kinu. Nepregledni konvoj koljača juri ka Deir Ez Zoru. Više o tome čitajte OVDE. Izvor: thesaker.is/ Webtribune.rs