Jednim delom se ovaj sukob vrti oko pokušaja Teherena da osigura koridor od Irana sve do Mediterana. Neki u Vašingtonu se nadaju da će SAD, pod novom administracijom koja je više fokusirana na oduzimanje regionalnog uticaja Iranu, moći da položi pravo na istočnu Siriju.

Međutim, Iran je već preuzeo inicijativu, okružujući američku vojnu bezu koja se nalazi na sirijsko-jordanskoj granici u Al Tanfu, kako bi obezbedili direktan pristup sirijsko-iračkoj granici severnije.

U tom kontekstu, evropske države bi trebalo da pritisnu Trampovu administraciju koja, kako se čini, još uvek oblikuje svoju strategiju ovoj areni, da fokusiraju svoje resurse na neko drugo mesto. Borba protiv iranskih saveznika u istočnoj Siriji je verovatno osuđena na propast i odvući će pažnju sa drugih važnih oblasti u zemlji.

To takođe rizikuje izazivanje šire vatre između SAD-a i Irana, što bi značajno unazadilo sve napore da se pobedi Islamska država i obezbedi neka vrsta mira, ne samo u Siriji, nego i u susednom Iraku.

Ako SAD želi da investira smislenije u Siriji, trebalo bi da budu ohrabreni da to urade u južnim i severnim ne-režimskim zonama, a ne da dozvole da ih šire geopolitičke ambicije odvuku na istok.

Kako je režim imao konsolidovanu kontrolu nad naseljenim oblastima u Siriji u poslednjih nekoliko meseci, posebno u pogledu okončanja borbe za Damask i Alepo, oni su brzo svoju pažnju skrenuli na ovu arenu.

Za Asada, kontrola ekonomski značajnog istoka ima za cilj sprečavanje kontinuirane sever-jug zone koja je pod kontrolom opozicije, što se posmatra kao uvod u još veće rasparčavanje zemlje i dugoročna strateška pretnja.

U međuvremenu, Asadov ključni sponzor, Iran, čini se da kontrolu nad regijom sirijsko-iračke granice vidi kao značajnu za obezbeđivanje direktnog kopnenog puta iz Teherana sve do Mediterana.

Ovaj stav je postao izraženiji s obzirom na ojačavanje stava Trampove administracije protiv Irana. Asad i njegove pristalice strahuju da SAD formuliše planove za istok koz kombinovani južni pritisak sirijskih demokratskih snaga (SDF) koje predvode Kurdi i napretkom arapskih opozicionih snaga iz Jordana na severu.

Ipak, iako je Vašington naširoko usvojio jači anti-iranski stav, čini se da Trampova administracija još uvek okleva po pitanju njihove strategije.

Tokom proteklih nedelja, prorežimske milicije pale su pod paljbu SAD-a u blizini Al Tanfa, ali je američka vojska jasno stavila do znanja da su ovi napadi bili zarad zaštite snaga, a ne otvaranje šireg fronta.

Osim toga, američka vojska nije pokušala da zaustavi te iste snage koje su ih okruživale kako bi obezbedili kontrolu nad granicom severno od Al Tanfa. Iako su američke snage sada navodno malo napredovale severoistočno od Al Tanfa, uspostavljajući, kako se navodi u nekim iskazima, novu operativnu bazu u Al Zakfu, i takođe su preselili novi raketni sistem u tu oblast, one nisu preduzele značajne korake da zaustave napredovanje režimskih snaga.

Ako je istina, ovo je mudar potez i onaj koji Evropljani treba snažno da ohrabruju.

S jedne strane, američki pritisak u istočnoj Siriji će se gotovo sigurno završiti neuspehom, s obzirom na posvećenost režima i Irana da obezbede tu obast.

Bilo koji napredak snaga povezanih sa zapadom će sa obe strane biti okružen iranskim saveznicima koji će pokvariti bilo koji stabilišući plan i koji će gotovo sigurno nadživeti, i u krvi i u vremenu, zapadno prisustvo ili program.

Malo je verovatno da će SAD izvršiti potrebne resurse da bi ovome dali ikakvu šansu za dugoročni uspeh, uključujući u smislu obuke održive lokalne sile, kao što su pokazali ponovljeni neuspesi na ovom frontu.

U stvari, ovo je recept za beskonačni rat na istoku, onaj koji bi mogao zapaliti širi geopolitički sukob, gurajući SAD i Iran u direktan sukob, sa rizikom da se on može raširiti na Irak i da uvuče i Rusiju.

Ova bitka bi takođe odvratila pažnju sa dostižnijih ciljeva. Umesto da ulažu u vojnu borbu na istoku, američke i evropske vlade bi sada trebalo da prioritetno usmere sredstva na to da obezbede uspeh i stabilnost nad oblastima na jugu i severu zemlje, koje ne kontroliše režim.

U tom smislu, Al Tanf baza i povezana opoziciona vojska bi mogli da se iskoriste da se podupru u one koje su pod kontrolom opozicije, duž jordanske i izraelske granice. Neki nedavni izveštaji su ukazali na ruski predlog da se podeli uticaj između južnih američkih zona i istočnih ruskih zona, i to bi moglo predstavljati pametan put napretka.

Borbe protiv ID u Deir ez Zoru ostaju značajne. Ali sa postojećim režmskim vojnim prisustvom u gradu – koji štite oko 100.000 civilnog stanovništva koji su sada pod opsadom ID – imalo bi više smisla prepustiti režimu da upravlja ovim frontom u kombinaciji sa Rusijom.

Postojeće uporište režima u gradu, nedostatak jakog opozicionog oružanog prisustva i proširenje veza režima sa plemenskim mrežama takođe mogu omekšati pristup režima.

Ali ubacivanjem šireg geopolitičkog rivalstva u ovaj miks, u smislu iransko-američke borbe za uticaj, samo će zakomplikovati borbu i dati više prostora za manipulaciju.

Sirijci izveli blickrig i opkolili Amere, Šef Pentagona smatra da iza svega stoji Putin! Više o tome čitajte OVDE.

Izvor: webtribune.rs