Dovođenje zakonodavstva Srbije u sklad sa normama EU - to, u suštini, nije tako veliki problem, mada traži da se na njemu radi. Glavni problem i glavni uslov za ulazak Srbije u EU je priznanje Kosova od strane oficijelnog Beograda. A Vučić polako ali sigurno ide ka tome strašnom za sve Srbe momentu. Nacionalni savet za saradnju sa Rusijom i Kinom, formira se da se kod srpskog naroda (a i u Rusiji?) stvori utisak da zvanični Beograd teži da poboljša strateški važne odnose sa Moskvom. Tobože, stvoren je organ koji će ozbiljno institucionalno konkurisati hipertrofiranoj saradnji Srbije sa Evropskom unijom, ali je to, u suštini, blef. U vladinom programu se ukazuje, pored ostalog, na neophodnost uspostavljanja veza sa Evroazijskom ekonomskom unijom, sa jedne strane, i sa grupom BRICS - sa druge. U tom kontekstu je Vučić podvukao: „Dobri i prijateljski odnosi sa Ruskom Federacijom, koja je jedan od ugaonih kamenova u obe te asocijacije, mogu biti dobra osnova za institucionalnu modernizaciju - pre svega ekonomske saradnje u obostranom interesu, bez stupanja u dublju integraciju“. Mislim da je ova poslednja fraza - ključna, piše Igor Pščenjikov. Aleksandar Vučić, koji je dotad bio premijer Srbije, 31. maja postao je predsednik svoje zemlje. On je pobedio na predsedničkim izborima održanim 2. aprila. Srbi uopšte nisu jednodušno primili njegovu pobedu. Oficijelno, Vučić je osvojio preko 55 odsto glasova. Međutim, samo dan nakon izbora - u glavnom i velikim gradovima zemlje izbile su masovne demonstracije koje se nisu smirivale nekoliko narednih nedelja. NJihovi učesnici su protestovali protiv objavljenih rezultata izbora, tražeći ostavku i samog Vučića i Republičke izborne komisije koja je optužena za nameštanje rezultata, a tražena je i smena rukovodstva državne televizije koja je „ispirala mozgove biračima u korist Vučića“.

Čime su Srbi nezadovoljni

Manifestacije su u međuvremenu utihnule. Ali, ostala je atmosfera nezadovoljstva Vučićem. Upravo u takvoj atmosferi on je preuzeo najvišu državnu funkciju u Srbiji. Čime su zapravo nezadovoljni Srbi? Kako tvrdi opozicija, Vučić je uzurpirao vlast i potčinio sebi sve medije. „Vučić upravlja pomoću straha i manipuliše medijima“ - rekao mi je uoči predsedničkih izbora u intervjuu lider patriotske političke partije Dveri i jedan od kandidata za položaj šefa države Boško Obradović. Opozicija smatra i da je Vučić Srbiju potpuno potčinio interesima zapadnog finansijsko-industrijskog kapitala. „On je javno rekao da mu je šef - direktor Svetske banke i da ni jedan dinar iz budžeta zemlje ne može biti potrošen bez odobrenja Međunarodnog monetarnog fonta“ - ukazao je Obradović. On je naveo i statistiku prema kojoj „80 odsto građana Srbije pod Vučićem živi lošije nego što je živelo 2012. godine“.

Rusofilstvo Srba adut političara        

Srbi na aprilskim predsedničkim izborima nisu birali prosto između kandidata. Oni su birali i budućnost svoje zemlje. Vučiću kao poborniku članstva Srbije u EU nasuprot je stajao niz kandidata koji su istupali za tesnu saradnju sa Rusijom.

Ako je verovati anketama, za članstvo zemlje u Evropskoj uniji zalaže se 47,7% Srba. Protiv je - 39%, neopredeljenih je - 13,3%. Ovo znači da je za EU - manje od polovine.

Što se tiče Rusije, fakt rusofilstva Srba je neosporan. Čak i po anketama koje, kako smatra opozicija, kontroliše vlast - za „savez sa Rusijom“ se zalaže 65,7% Srba.

Uoči izbora se Vučić uputio - ne bilo gde - u Moskvu, gde ga je primio predsednik Rusije Vladimir Putin. To je u Srbiji (a i u Rusiji) bilo ocenjeno kao Vučićev pokušaj da podigne svoj rejting među Srbima.

Pritom Vučić „očito odustaje od ideje saradnje sa Rusijom“ - uveren je Obradović - pa je „široko otvorio vrata zapadnim agenturama“.

„Članstvo u EU - jedno je od strateških opredeljenja vlade. Mi želimo da Srbiju vidimo u klubu demokratskih zemalja kontinenta. Ako 28 evropskih zemalja moglo da uđe u EU - može i Srbija“ - izjavio je Vučić.

On govori i da srpske vlasti imaju nameru da „zatvore sva poglavlja“ pregovaračkog procesa do 2019. godine.

Dovođenje zakonodavstva Srbije u sklad sa normama EU - to, u suštini, nije tako veliki problem, mada traži da se na njemu radi. Glavni problem i glavni uslov za ulazak Srbije u EU je priznanje Kosova od strane oficijelnog Beograda. A Vučić polako ali sigurno ide ka tome strašnom za sve Srbe momentu.

Pod okriljem Evropske unije oficijelni srpski predstavnici i lično Vučić imali su već ne jedan susret sa kosovskim Albancima. Formalni povod za te susrete bila su humanitarna pitanja. Ali je svima očevidno da Evropska unija na taj način rešava zadatak navikavanja javnosti Srbije na dijalog sa kosovskim Albancima kao sa stranom državom i na misao da je sasvim u redu.

Poslednji takav susret održan je pre približno nedelju dana u okvirima savetovanja šefova vlada šest zapadnobalkanskih zemalja sa šeficom spoljne politike Evropske unije Federikom Mogerini. Razmatrana je „evropska budućnost“ regiona. Pritom je Kosovo, koje Srbija ne priznaje, na tom savetovanju predstavljao „premijer“ Isa Mustafa, kao ravnopravni učesnik.

Uskoro će, kako se očekuje, premijer Kosova postati Ramuš Haradinaj, bivši vođa oružanih formacija kosovskih Albanaca, kojeg je Srbija zbog masovnih ubistava Srba pokušala da pozove na odgovornost uz pomoć evropskog pravosuđa. Ali, Srbija sa tim nije ništa uradila. Haradinaj sa evropske tačke gledišta ni za šta nije kriv.

Sada će Vučić morati da sa njim pregovara o normalizaciji odnosa Beograda i Prištine. Novi srpski predsednik je i sam to nazvao „problemom“.

 Ali, nema se kud ako je ispred svetlo EU sa njenim investicijama u milijardama.

 Vučić ukazuje na praktičnu stranu članstva Srbije u EU.

 „Očevidna je veza između procesa evropske integracije i rasta investicija. U 2015. je - od ukupno 2 milijarde i 111 miliona evra stranih i domaćih investicija- 1,530 milijardi evra stiglo iz EU“, - rekao je Vučić u Skupštini (parlamentu) u avgustu 2016. godine.

U programu aktivnosti vlade Srbije, koji je u Skupštini bio predstavljen avgusta 2016., a koji se, sasvim prirodno malo čime razlikuje od Vučićevog predsedničkog programa, govori se o dva druga, osim EU, pravca spoljne politike, kojima Srbija pridaje veliki značaj. To su Rusija i Kina.

U vladinom programu se ukazuje, pored ostalog, na neophodnost uspostavljanja veza sa Evroazijskom ekonomskom unijom, sa jedne strane, i sa grupom BRICS - sa druge. U tom kontekstu je Vučić podvukao: „Dobri i prijateljski odnosi sa Ruskom Federacijom, koja je jedan od ugaonih kamenova u obe te asocijacije, mogu biti dobra osnova za institucionalnu modernizaciju - pre svega ekonomske saradnje u obostranom interesu, bez stupanja u dublju integraciju“.

Mislim da je ova poslednja fraza - ključna.

U programu vlade su pojedinačno pobrojane sve kineske investicije. I Vučić zaključuje: „Mi se možemo pohvaliti intenzifikacijom odnosa sa Narodnom Republikom Kinom, koja predstavlja jednu od vodećih ekonomija sveta“.

Politički posmatrači nazivaju ovakvu usmerenost Vučićevog kursa na razne strane „spoljnopolitičkom ekvilibristikom“. Sam Vučić je rekao da se Srbija na spoljnopolitičkoj areni "drži onako kako može“.

Potvrda takvog kursa bilo je i formiranje 19. maja 2016. Nacionalnog saveta za koordinaciju saradnje sa Ruskom Federacijom i Narodnom Republikom Kinom.

To će biti samostalna organizaciona jedinica u okvirima vlade, a u rangu ispod ministarstava. Pretpostavlja se da će na čelu tog saveta biti Tomislav Nikolić, od kojeg je Vučić preuzeo predsedničke dizgine.

Srpski politički posmatrači ukazuju da je to „utešna nagrada“ za Nikolića koji je odustao od ambicije da ponovo bude predsednika i ustupio mesto Vučiću (oni su iz iste partije). Ali, glavno je u tome, tvrde srpski politikolozi što je formiranje Nacionalnog saveta - propagandistički trik.

 Cilj je da se kod srpskog naroda (a i u Rusiji?) stvori utisak da zvanični Beograd teži da poboljša strateški važne odnose sa Moskvom. Tobože, stvoren je organ koji će ozbiljno institucionalno konkurisati hipertrofiranoj saradnji Srbije sa Evropskom unijom, ali je to, u suštini, blef.

Procena da će kurs zvaničnog Beograda pri predsedniku Vučiću biti nepotpun, bila bi nepotpuna bez ukazivanja na duboku saradnju Srbije sa NATO

Vučić javno govori da je Srbija izabrala „vojni neutralitet“. Ali, šta to u suštini znači?

Pred sopstvenom javnošću, a takođe za „spoljnu upotrebu“, ta pozicija se predstavlja kao hrabri pokušaj da se ne dozvoli uvlačenje Srbije u NATO.

Jer, apsolutna većina Srba, kako je već navedeno, protiv je članstva zemlje u alijansi. U stvarnosti, kako smatraju mnogi komentatori, formula vojnog neutraliteta bila je sračunata na to da se osujeti stvaranje efikasnog vojnog saveza sa Rusijom, za šta se zalaže većina Srba.

Srbija se ne drži nikakvog realnog vojnog neutraliteta.

Srpski parlament je 2015. godine gotovo tajno ratifikovao sporazum sa NATO poznat kao SOFA (Status of Forces Agreement). Srbija, koja nije član NATO, preuzela je na sebe obaveze koje imaju punopravne članice. De fakto, Srbija je već član NATO - sa obavezama ali bez prava.

Osim ovoga, Srbija je 2015. potpisala sporazum poznat pod nazivom IPAP koji predviđa saradnju Srbije i NATO u svim vojnim sferama. Sve se to dogodilo pod Vučićem, dok je on bio premijer. To je, uostalom. jedna od glavnih zamerki koje nezadovoljni Srbi upućuju Vučiću.

Uz sve ovo, ne treba zaboravljati da takozvana „Globalna strategija Evropske unije“, doneta u junu 2016-te, direktno govori: „Kad je reč o kolektivnoj odbrani, NATO ostaje glavna osnova za većinu zemalja članica EU. 

U isto vreme, odnosi EU i NATO ne zadiru u politiku bezbednosti i odbrane članova EU, koji ne ulaze u NATO. Zato će EU produbljivati saradnju sa Severnoatlantskom alijansom radi postizanja sinergije i međusobnog dopunjavanja“.

Zbog ovoga, niko ne treba da ima iluzije šta će stvarno doneti članstvo Srbije u Evropskoj uniji o kojem mašta predsednik Vučić.

Pročitajte OVDE i kakvo je to upozorenje ruski ministar odbrane Sergej Šojgu svima poslao?

Izvor: fakti.org