Pravda

Čitajući ovaj tekst sami možete doneti zaključke o “prirodnosti” homoseksualnosi, ali i o “idili” istopolnih brakova itd.

• 75% gejeva ima 100+ seksualnih partnera tokom života

• 43% gejeva ima 500+

• 28% gejeva ima 1.000+

Masovni seksualni kontakti velike „količine” ljudi pogoduju polno prenosivim bolestima. LGBT populacija ima, najblaže rečeno, problem s promiskuitetom. Zato će uspešno proširiti svaku boleštinu koja se prenosi izlučevinama, i danas i u budućnosti. Mogu mediji ushićeno pokazivati dvojicu srećnih „očeva” golih do pasa u porodilištu uz surogat majku koja im upravo isporučuje ugovoreni „proizvod”, ali ostaje nezgodna statistika koja baca senku na verovatnost trajanja i prikladnost takve „zajednice” za podizanje (normalne) dece:

• 79% gejeva kaže da im je više od pola seksualnih partnera bilo anonimno

• 70% gejeva kaže da su s preko polovinom seksualnih partnera imali seks samo jednom

Nisu to podaci neke homofobne studije nego baš iz Kinzijevog instituta (Bell & Weinberg studija, 1978). Druga studija sa 2.500 starijih gejeva tvrdi da im je tokom života prosek seksualnih partnera između 101 i 500. A 10-15% ispitanika je imalo preko 1.000 (slovima: preko hiljadu) seksualnih partnera (studija Paul Vande Ven u „Journal of Sex Research” – publikacija u kojoj objavljuje i hrvatski najpoznatiji 52-godišnji dečko koji zna sve o seksu a još nema curu – Aleksandar Štulhofer, „Jutarnji list”). Prvih stotinjak gejeva kojima je dijagnostifikovan AIDS imalo je prosečno 1.100 partnera. (Rotello, „Sexual Ecology: AIDS and the DEstiny og Gay men”).

U „Male and Female Homosexuality” (Saghir i Robins) kažu da je prosečno trajanje homoseksualnog partnerstva između 2 i 3 godine. „The Male Couple” (Mekvirter i Matison) zaključuju da u njihovoj studiji doslovno sva homoseksualna partnerstva koja su trajala više od 5 godina imaju dogovor za seksualne aktivnosti sa strane kao normu. To potvrđuje i amsterdamska studija – homoseksualno partnerstvo traje prosečno 18 meseci, s tim da gejevi u takvom partnerstvu imaju prosečno 8 partnera izvana. (Hiridoy, “The Contribution of Steady and Casual Partnerships to the Incidence of HIV Infection Among Homosexual Men in Amsterdam”).

Lezbejke imaju 4 i po puta veću verovatnoću od heteroseksualnih žena da imaju više od 50 muških seksualnih partnera tokom života (da, dobro ste pročitali: muških !). (Feders i Marks, “Sexualy tramitted Infections and Risk Behvaiors in Women Who Have Sex with Women”). Razlog je što su sklonije biseksualnosti. No, čak su 3 puta čednije od gejeva jer ih je samo 24% imalo anonimni seks.

Ali dobro, ovo navedeno ništa ne košta poreske obveznike. Sve dok ne dođemo do HIV/AIDS-a, koji proizlaze iz takvog obima prometa. U 2000. godina SAD su potrošile 10.8 milijardi dolara na tretman HIV/AIDS bolesnika. To je 1.359 $ mesečno po pacijentu. Na istraživanja ove bolesti tipične za mali deo populacije 2013. godine je utrošeno 2,9 milijardi $, a istovremeno na rak 5,2 milijardi $. Dakle više nego polovina iznosa istraživanja za rak ide na potrebe 2-3% populacije. (http://report.nih.gov/categorical_spending.aspx)

No, ne radi se samo o AIDS-u. 32% gejeva i lezbijki su alkoholičari (prema 7 % u opštoj populaciji). (Fifield, Latham i Phillips, „Alcoholism in the Gay Community”). Upotreba droga među homoseksualcima je 28-35% u odnosu na 10-12% u opštoj populaciji. (H. Lowinson, „Substance Abuse”). Prema CDC izveštaju za 2012. godinu, 75 % slučajeva sifilisa u SAD otpada na gejeve. Analni seks je plodno tlo za šigelu, entamoebu, giardiju, te hepatitise A i B. Zanimljivo, HPV koji uzrokuje rak grlića maternice nađe se kod gotovo svih HIV-pozitivnih gejeva („Report of study at annual meeting of American Society of Colon and Rectal Surgeons”, 2002.)

CDC studija potvrđuje da su mladi biseksualni muškarci „most” za prenos HIV-a ženama. Zašto su baš gejevi takvi rasadnici HIV-a? Laički rečeno: nisu oni krivi – kriva je priroda. Kako fetus ne bi bio tretiran „stranim” telom, potrebno je da imunosistem privremeno bude nadmudren. Sličan izazov da potisne imunosistem ima i sperma. Gejevi idu protiv prirode, te sperma završi tamo gde nije predviđeno. Gej-okolina za prihvat sperme nije tako ambivalentno imunološki sofisticirana, a sperma i dalje ima zadatak da potisne imunosistem primaoca. Štaviše, ćelije njihovog „prihvatilišta” su debljine jedne ljudske ćelije, sve kako bi se upijala tečnost i elektroliti iz fekalija. To je praktično ulaz direktno u krv. Tu su i mikro i makro oderotine zbog nepredviđene „vožnje u suprotnom smeru”, uguravanja prstiju šake i svega drugoga s pogrešne strane. Odlučiti se na bolnu vožnju u „suprotnom smeru” ili primiti fisting verovatno je puno lakše uz otupljenost/anesteziju alkoholom ili drogama. Seks u pijanom stanju ili pod drogom ima 81% gejeva i 78% lezbijki.

Tipična gej praksa je pravi medicinski horor – zamislite razmenu sline, fekalija, sperme i krvi s desetinama nepoznatih muškaraca tokom godine. Zamislite pijenje urina, gutanje fekalija i rektalne traume na redovnoj bazi. Kako ne reklamirati takav život deci kao zdravu alternativu!Često se „veseli” susreti odvijaju na ekstremno nesanitarnim mestima nalik zemljama trećeg sveta. Prema magazinu „The Gay Report”, njihova su najčešća ljubavna mesta: javni toaleti, autobuske stanice, benzinske pumpe, knjižaree, putna odmorišta, klubovi, gej barovi, noćni klubovi, porno knjižare, pip-šou, bioskopi, parkovi, plaže, javna kupališta… Prijateljski rečeno, homoseksualci su seksualno „uznemireni” ljudi koji se bave vrlo opasnim aktivnostima i kao takvi su destruktivni prema sebi i okolini. 

Znajući ove činjenice teško je istovremeno gledati uglađene gej aktiviste u javnim nastupima. S koje su planete oni pali. Ili se radi o nekim različitim populacijama, samo nam to niko nije objasnio.

Ili imate prava homoseksualaca ili javno zdravstvo – ne možete imati oboje

Gej magazin „PrideSource” izveštava da je rizik od analnog raka veći 4.000% za muškarce koji imaju seks s muškarcima. CDC tvrdi da gejevi imaju 860% više verovatnoće da će pokupiti druge polno prenosive bolesti. Nakon što je San Francisko dobio zakone o gej pravima, venerične bolesti su dosegle 22 puta veće vrednosti od nacionalnog proseka - 100% povećanje hepatitisa-A, 300% hepatitisa-B, amebne infekcije creva 2.500%, a 20% gejeva ima rektalnu gonoreju (“When The Wicked Seize A City”, 1993). To bi sebi poželeo svaki gradonačelnik.

Lezbejke imaju značajno veći rizik bakterijskih vaginoza, raka dojki i jajnika nego heteroseksualne žene. (The Medical Institute of Sexual Health reports, Executive Summary, “Health Implications Associated with Homosexuality”).

Dakle, ne radi se samo o HIV/AIDS-u, već o celom nizu bolesti koje koštaju celokupno društvo, te o oduzimanju sredstava za ostale bolesti koje nisu zarađene svesno odabranim ponašanjem. Zaključak: Ili imate prava homoseksualaca ili javno zdravstvo – ne možete imati oboje.

Danas zaraza HIV-om nije više smrtna presuda. Jedino što treba doživotno piti lekove da se HIV drži kako-tako pod kontrolom. Prema gay magazinu Hivplusmag.com (http://www.hivplusmag.com/opinion/2014/05/27/well-never-stop-spread-hiv-without-vaccine) troškovi HIV lekova su danas preko 1.000 dolara mesečno i procenjuje se da će u SAD zaražena osoba potrošiti 500.000 dolara tokom života. Kako zadovoljno navode, većina troškova ide na teret američkih poreskih obveznika. Sudbina doživotnog uzimanja lekova i njihov nezgodan popratni učinak (glavobolje, mučnina, proliv, vrtoglavica, nesanica, gubitak apetita, bolovi u mišićima, osip i svrbež…), tipična neodgovornost prema drugima i prema sebi, te nedostatak novca uzrokuje da samo 25% zaraženih drži svoj HIV pod kontrolom. Ostalih 75% igraju igru „Šalji dalje”. Ne prestati se baviti takvim seksualnim aktivnostima uprkos saznanjima o svim rizicima zaista je znak teškog zavisničkog ponašanja i ozbiljne bolesti.

Oni koji još nisu zaraženi HIV-om danas sve više uzimaju preventivno jedan lek. Euforično se nadaju da je lek Truvada zamena za omražene prezervative jer smanjuje rizik infekcije. To će zasigurno dovesti do eksplozije drugih polnih bolesti, ako već ne HIV-a ili njegovih mutacija. Farmaceutska industrija ih uverava da je HIV samo još jedna hronična bolest poput dijabetesa i da trebaju redovno uzimati dnevne doze njihovih lekova kao preventivu, pa mogu dalje raditi što već vole da rade. (http://www.out.com/entertainment/popnography/2014/05/15/aids-breakthrough-weve-been-waiting-0)

LGBT su zavisnici od uzajamnog masturbiranja. Emocionalno oštećeni i zaustavljeni u razvoju polnog identiteta upuštaju se u besomučno traženje prihvaćenosti kroz međusobno masturbiranje – na šta se svodi istopolni seks: s bilo kime i što češće. Tu nema potrebe za suptilnim odnosima polova i tolerancijom prirodnih različitosti. U tom jednostavnom ogledalu „JA” je na prvom i jedinom mestu: „Ja ću tebe, pa ćeš ti mene”. To je jedino što se može zaključiti gledajući jednu napredniju gej paradu o kojoj naši LGBT mogu samo čeznuti). Potpuno je nemoguće ove ljude povezati s idilom koju prikazuju mediji i gej-aktivisti s temama braka, odgajanja dece, ljubavi i ljudskim dostojanstvom…

LGBT su idealni potrošači farmaceutske industrije u svim fazama: preventivno pre nego se zaraze HIV-om, te nakon što se zaraze. A svako malo pokupe još obične polno prenosive bolesti, te druge popratne bolesti. Što se tiče farmaceutske industrije, da nema homoseksualnosti, trebalo bi je izmisliti. Kao što je GMO zamena za prirodnu hranu, tako je LGBT seksualna modifikacija (SMO) kao zamena za prirodnu seksualnost.

– „Doktore, boli me kad se ovako udaram batinom. Šta da radim?”

– „Prestanite se udarati.”

Kada bi se taj i dalje nastavio udarati, svi bi se složili da je bolestan i da ga treba svezati u onu košulju da više ne udara sebe niti druge oko sebe. Sa stanovišta javnog zdravstva, LGBT udaraju sebe i sve nas uokolo. A nekome „gore” baš tako odgovara. Bivši gej se ispovedio Miroljubu Petroviću i otkrio užasnu istinu o homoseksualnim perverzijama, čitajte i poslušajte OVDE.

Izvor: Croative.net/priznajem.hr