Piše: Miroslav Lazanski
Podeljena američka administracija šalje zbunjujuće signale EU, to nije toliko izolacionistički, koliko unilateralistički pristup, možda čak i stav „uzmi ili ostavi“ po pitanjima trgovine, Rusije, Irana, Severne Koreje, pa sve do protokola o klimatskim promenama. Zapravo, sve je teže biti američki saveznik u Evropi, jer postoje različiti interesi globalne sile i regionalnih igrača, postoji razlika između vrednosti i interesa, pri čemu su interesi uvek značajniji od zajedničke tradicije.
Nemačka, Francuska, o drugim državama i da ne govorim, više se ne mogu čvrsto vezivati za SAD, jer je jasna želja Amerike da se odvoji od Evrope i da sledi jasne i sopstvene nacionalne interese. Evropska sanjarenja o nekoj zajedničkoj evropskoj armiji propala su već na primeru „Evrokorpusa“, u koji su još pre dvadesetak godina ušli samo Nemci, Francuzi, Belgijanci, Španci i Luksemburg, pa se danas o „Evrokorpusu“ više ništa i ne čuje.
Odnosno, NATO, a to su Amerikanci, nikada neće dati saglasnost za osnivanje evropske armije, neće to dozvoliti ni Turci, koji imaju pravo veta u NATO-u i koje EU već 40 godina drži na „otvaranju i zatvaranju poglavlja“.
Razočaranje Evropljana američkim predsednikom, kojeg neki evropski mediji potcenjuju i predstavljaju neznalicom, koji u svom džepu drži krupni biznis, kulminiralo je izbegavanjem Trampa da na samitu NATO-a u Briselu spomene član 5. Vašingtonskog sporazuma o kolektivnoj bezbednosti i solidarnosti država članica Alijanse. Upravo je zato nemačka kancelarka, gospođa Angela Merkel izjavila „da je vreme da se Evropa okrene samoj sebi“, upravo otuda opet i ideja o evropskoj armiji. Cinici bi rekli, idemo ka Evropi kao nemačkom Komonveltu…
Histerija sadašnje rusofobije u SAD, pa i u Evropi, lepak je kojim američki i evropski jastrebovi nastoje da održe na okupu NATO i da sačuvaju transatlantske veze. A za tako nešto potrebna im je ruska pretnja, poput nekadašnje pretnje Sovjetskim Savezom i njegovim vojnim kapacitetima da za 48 sati izbije na kanal La Manš. Stoga i članice NATO-a s istoka Evrope plaše stari kontinent Rusima, ruskom invazijom, sve da bi sačuvale svoju „strategijsku vrednost“ u očima Zapada. To se sada može primetiti vrlo plastično i na primeru Crne Gore i njenog učlanjenja u NATO.
Daleke 1983. godine bio sam gost američke Atlantske flote u Norfolku. Na brifingu u štabu flote pokazivali su mi dijapozitive sovjetskih atomskih podmornica, krstarica i razarača, sovjetsku pretnju po američke interese širom sveta, a za tim sličicama sledili su dijapozitivi koji su prikazivali kako se američka ratna mornarica suprotstavlja tim pretnjama.
„Šta mislite o ovome šta ste videli?“, zapitao me je posle brifinga admiral Pol H. Spir, inače načelnik štaba SACLANT-a.
– Vrlo zanimljivo, ali, admirale, ako bi sovjetska ratna flota sutra potonula, ili nestala, da li to znači da biste vi onda rasformirali američku ratnu mornaricu?
Admiral Spir se nasmejao: „Ne shvatate, ako sovjetska ratna mornarica potone sutra, ja ću nabaviti nove dijapozitive“. Izgleda da oni koji prave dijapozitive ne samo da rade prekovremeno, nego nisu prekidali sa radom ni posle završetka hladnog rata.
Dugo je nuklearno oružje bilo značajan deo američke nacionalne vojne strategije, zapravo sinonim za samu strategiju. Godine 1953. Ajzenhauerova administracija usvojila je strategiju „masovne odmazde“ kada se američka odbrana praktično zasnivala na nuklearnom oružju. To je dovelo do toga da su se kopnena vojska SAD i Korpus mornaričke pešadije osetili nepotrebnim u oružanim snagama, pa je reakcija bila dvojaka.
Svi rodovi vojske su nabavkama svog nuklearnog oružja pokušali da sruše monopol SAC-a, „Strateške vazdušne komande“.
I došlo je do širenja taktičkog nuklearnog oružja, nuklearnih artiljerijskih granata, malih bombi i projektila. Ovakvo nuklearno naoružavanje iznudilo je drugu reakciju, umesto da se strategiji dozvoli definisanje naoružanja neophodnog za njeno uspešno sprovođenje, proces je postavljen na glavu tako da je nuklearno oružje sada definisalo strategiju.
Rezultat je bila doktrina „fleksibilnog odgovora“ nastala u vreme predsednika DŽona Kenedija. A ta doktrina predviđa da bi u slučaju razmene nuklearnih udara između SAD i Sovjetskog Saveza tri četvrtine stanovništva SAD bilo usmrćeno. Kod Rusa nešto manje, jer im je teritorija veća i gustina naseljenosti daleko manja.
Dakle, apsurd je, ali i istina, da je nuklearno oružje sačuvalo mir između Amerikanaca i Sovjeta u Evropi. Sada evropske članice NATO-a ne žele da plate veću cenu svoje odbrane što je priznavanje neuspeha doktrine „fleksibilnog odgovora“. Amerikanci su izgradili vojnu strategiju u Evropi oslanjajući se na atomsko oružje. Koje će odbiti da koriste zbog Evrope kada dođe vreme da ga koriste. Da zbog Rige, ili Podgorice, odu NJujork i Vašington. Ma hajte…
P. S. O da, zahvaljujem Pentagonu na 19 „hamera”… Pogledajte OVDE karakteristike srpskog oklopnog vozila "Miloš". Izvor: Politika
