Piše: Pol Krejg Roberts Bžežinski mi je 12 godina bio kolega u Centru za strateške i međunarodne studije (CSIS), gde sam radio na katedri za političku ekonomiju Vilijama E. Sajmona. Kad sam dobio tu katedru, CSIS je bio deo Univerziteta DŽordžtaun. Međutim, predsednik Univerziteta, takođe naš kolega, bio je jedan od onih liberala koji su mrzeli Henrija Kisindžera, a mrzeo je i Ronalda Regana, i to zbog njegove retorike, a ne dela, o kojima nije znao ništa. Tako da sam i ja bio nepoželjan. Koliko god da sam značio Centru za strateške i međunarodne studije, Henri Kisindžer im je vredeo više. CSIS nije hteo da se odrekne Kisindžera. Zbog toga se Institut za streška istraživanja razišao sa Univerzitetom DŽordžtaun. Bžežinski je ostao sa CSIS. Kad je moja knjiga Otuđenje i sovjetska ekonomija – koja se godinama umnožavala i tajno cirkulisala na Ekonomskom institutu sovjetske Akademije nauka – iz 1971. godine ponovo objavljena 1990, uz uvod profesora Erona Vildavskog sa kalifornijskog univerziteta Berkli, Bžežinski je, zajedno sa Robertom Konkvestom i dvojicom članova Akademije nauka SSSR, pristao da napiše pohvalu za naslovnu stranicu. Tada je napisao: „Opis sovjetske ekonomije koji pruža profesor Roberts je pravovremen i ispunjava upadljivu prazninu u postojećoj literaturi. Knjiga je jednako korisno štivo za eksperte i obične čitaoce koji žele da razumeju marksistički teorijski okvir unutar kojeg je sovjetska ekonomija rasla i opadala“.

Nije želeo američku hegemoniju

Citirao sam njegovu podršku zbog dva razloga. Na prvom mestu da bih unapred pokazao da moja ocena Bžežinskog može biti pristrasna. Drugi je da utvrdim da ni Bžežinski ni ja nismo smatrali Sovjetski Savez dugoročnom pretnjom. Lično sam očekivao da sovjetska ekonomija propadne, što se i dogodilo, a Bžežinski je očekivao da Sovjetski Savez pukne po etničkim linijama, što se takođe dogodilo pod supervizijom Vašingtona. Iako smo i jedan i drugi bili ratnici Hladnog rata – lično sam bio član Komiteta za aktuelne opasnosti – obojica smo preferirali mirno, a ne ratno ili konfliktno okončanje Hladnog rata. Bžežinski svakako nije bio neokonzervativac koji je nameravao da ukloni Rusiju kao pretnju američkom unilateralizmu. Bžežinski, kao savetnik za nacionalnu bezbednost predsednika Kartera, nije spečio SALT 2, koga se Karterova administracija pridržavala uprkos odbijanju Američkog senata da ga ratifikuje. Bžežinski je rođen u Varšavi 1928. godine. NJegov otac je bio poljski diplomata koji je radio u Nemačkoj i u Sovjetskom Savezu. Godine 1939. biva postavljen za generalnog konzula u Montrealu (Kanada). Pakt Molotov-Ribentrop i Jaltinska konferencija, na kojoj su Čerčil i Ruzvelt predali Poljsku „sovjetskoj sferi uticaja“, doveli su do toga da Bžežinski odraste u Kanadi, gde se i obrazovao. Kasnije je doktorirao na Harvardu i postao profesor tog univerziteta. Bžežinski je idealan za teoretičare zavera. Bio je član Saveta za spoljne odnose i Bildeberg grupe. Na sreću po mene, kad sam nominovan za člana Saveta za spoljne odnose, bio sam odbijen. Bžežinski je bio Poljak, a njegova žena je iz Istočne Evrope, što je dovoljno da se objasni njegov animozitet prema Rusiji. Međutim, Bžežinski nije bio ratni huškač. Bio je savetnik u predsedničkoj kampanji Hjuberta Hamfrija, zagovarao smanjivanje američke umešanosti u Vijetnamski rat, a, zbog suprotnog postupanja Vašingtona, u znak protesta je dao otkaz na funkciju u Stejt departmentu. Istovremeno, protivio se pacifizmu DŽordža Mekgoverna. Po mom mišljenju, suština je u tome da je Bžežinski želeo da Amerika čeka dovoljno dugo dok se Sovjetski Savez ne raspadne zbog svojih unutrašnjih kontradikcija. Bžežinski nije želeo američku svetsku hegemoniju. To je neokonzervativni, a ne cilj hladnih ratnika. Kao što je predsednik Regan naglasio, suština „pobede“ u Hladnom ratu bila je u njegovom okončanju, a ne u ostvarivanju hegemonije nad drugom stranom. Poenta strategije Bžežinskog – na poziciji savetnika za nacionalnu bezbednost – o uvlačenju Sovjeta u Avganistan bila je u tome da se oslabi Sovjetski Savez i tako ubrza kraj Hladnog rata. Takav je bio moj doživljaj. Ako se ne varam, istina se razlikuje od onoga što slušamo iz ruskih i zapadnih medija, koji Bžežinskog prikazuju ne samo kao zlobnog, zbog želje da uništi Sovjetski Savez već i kao jastreba koji je stvorio Hladni rat, čiji početak datira tri decenije pre nego što je Bžežinski postao savetnik za nacionalnu bezbednost.

Bžežinski i Regan zlikovci? Levičarski mit

Ironično je što je njegova strategija prema Sovjetskom Savezu identična današnjoj strategiji Rusije prema Zapadu. Umesto Niksonovog / Kisindžerovog detanta, Bžežinski je hteo da se naglasak stavi na međunarodno pravo i ljudska prava. Takva je danas Putinova strategija prema Vašingtonu i vašingtonskim vazalima. Koliko se sećam, Bžežinski je protiv Sovjeta želeo da upotrebi ideje – poput „V“ iz filma „V“ za Vendetu – a ne vojnu silu. To je, ukoliko me sećanje dobro služi, bila razlika u pristupu Bžežinskog u odnosu na vojno-industrijski kompleks, koji je davao prednost sili, kao i u odnosu na državnog sekretara Sajrusa Vensa, koji se zalagao za kontrolu naoružanja. Rođen sam u Matriksu. Trebalo mi je mnogo decenija, insajderskog iskustva i nepredviđenih okolnosti da iz njega izađem. Bžežinski je možda bio jedna od njih. Sećam se kad mi je rekao da je kao savetnik za nacionalnu bezbednost probuđen usred noći porukom da nekoliko stotina sovjetskih interkontinentalnih balističkih raketa leti ka Americi. Pre nego što je uspeo da dođe sebi, stigla je druga poruka, da je lansirano nekoliko hiljada balističkih raketa koje su na putu da unište Ameriku. Dok je shvatao uzaludnost bilo kakvog odgovora, stigla je i treća – radilo se o grešci sa trenažne vežbe koja se na neki način prenela na mrežu za rano upozorenje. Drugim rečima, Bžežinski je razumeo koliko je lako da greška pokrene nuklearni holokaust. Želeo je da okonča Hladni rat zbog istog razloga zbog kojeg je i Regan hteo to da uradi. Praviti od Bžežinskog i Regana zlikovce, kao što radi levica, dok su pravi zlikovci režimi Klintona, DŽordža V. Buša i Obame koji su ubedili Rusiju da Vašington sprema preventivni nuklearni udar na Rusiju, jeste neka vrsta ideološkog idiotizma. Ali idiotizam na Zapadu je naša životna realnost. Pitanje je jedino koliko dugo još možemo da preživimo sa našim idiotizmom? Mislim da je „Sovjetska pretnja“, kao baza Hladnog rata, bila obmana. Stvorio ju je vojno-industrijski kompleks, na koji nas je upozorio predsednik Ajzenhauer. Patriotski ratni filmovi, patriotski Dan sećanja i Dan nezavisnosti, uz emotivne zahvalnice onima koji su umrli „spašavajući našu slobodu“ – koja nakon Japanaca i Amerikanaca nikad nije ugrožena osim od naše vlade – uspeli su da isperu mozgove čak i savetnicima za nacionalnu bezbednost. Ne čudi što je američko društvo danas indiferentno.

Najvažnija istina našeg vremena

Hladni rat je bio predstava vojno-industrijskog kompleksa koja je odnela mnogo žrtvi. Bžežinski je bio žrtva jer je Hladni rat bio njegov život. Kenedi je bio žrtva jer je zbog njega izgubio život. Vijetnamci, koji su izginuli u milionskim ciframa, su bili žrtve. Slika obnažene mlade vijetnamske devojčice dok beži od terora američkog napalma koji se vidi u pozadini učinila je da postanemo svesni da je Hladni rat imao mnogo nevinih žrtava. Sovjetski vojnici koji su poslati u Avganistan su bili žrtve, kao i sami Avganistanci. Sovjetska pretnja je nestala kad su komunistički tvrdolinijaši uhapsili sovjetskog predsednika Gorbačova. Ova loše zamišljena intervencija dovela je do kolapsa Sovjetskog Saveza. Kad je nestala sovjetska pretnja, američki vojno-industrijski kompleks više nije imao opravdanje za svoj ogromni budžet. Da bi podgrejali atmosferu dok su tragali za novim opravdanjem za ceđenje američkih poreskih obveznika, vojno-industrijski kompleks je prinudio predsednika Klintona da proglasi da će SAD biti svetski policajac i da uništi Jugoslaviju u ime „ljudskih prava“. Uz izraelski i neokonzervativni uticaj, vojno-industrijski kompleks je iskoristio 11. septembar da stvori „muslimansku terorističku pretnju“. Ova prevara je od tada ubila, osakatila, raskućila i raselila milione muslimana u sedam zemalja. Uprkos 16-godišnjem ratu Vašingtona protiv zemalja od Severne Afrike do Iraka, Sirije, Jemena i Avganistana, „muslimanska pretnja“ ne može da opravda američki vojno-bezbednosni budžet od 1.100 milijardi dolara. Zbog toga je oživljena ruska pretnja. Muslimanska pretnja nikad nije ugrožavala SAD. Ona je jedino pretnja vašingtonskim evropskim vazalnim državama, koje su morale da prihvate milione muslimanskih izbeglica u begu od američkih ratova. Međutim, novostvorena ruska pretnja je pretnja svakom Amerikancu kao i svakom Evropljaninu. Rusija može da uzvrati udarac. Četvrt veka je Moskva gledala Vašington kako priprema parališući prvi nuklearni udar na Rusiju. Nedavno je ruska Visoka komanda objavila da je ruska vojska došla do zaključka da Vašington namerava da Rusiji nanese iznenadni nuklearni udar. Ova strašna objava Rusije nije dobila pažnju zapadnih medija. Nijedan visoki zvaničnik bilo koje zapadne vlade, uključujući i Trampa, nije pozvao Putina da ga uveri da ne postoji plan o takvom napadu na Rusiju. Šta će se dogoditi sledeći put kad neko u Moskvi ili Savetu za nacionalnu bezbednost primi lažnu uzbunu, poput one koju je primio Bžežinski. Hoće li animoziteti koje je vaskrsnuo zlokobni američki vojno-industrijski kompleks doprineti da Rusi ili Amerikanci shvate da se radi o lažnoj uzbuni? Nonšalantna zapadna populacija, uključujući i članove vlada, ne ceni to što živi na ivici nuklearnog uništenja. Nekoliko nas koji na to upozoravamo obeleženi smo kao „ruski agenti“, „antisemiti“ i „teoretičari zavere“. Kad čujete da je neko nazvan „ruskim agentom“, „antisemitom“ ili „teoretičarom zavere“, bolje poslušajte šta ima da kaže. To su ljudi koji znaju istinu i koji prihvataju otrovne strelice da bi je preneli vama. Nikada nećete saznati istinu iz zapadnih medija ili od bilo koje zapadne vlade. Najvažnija istina našeg vremena je to da svet živi na ivici noža zbog potrebe američkog vojno-industrijskog kompleksa da stvori neprijatelja kako bi zadržao izvore profita. Brutalna činjenica glasi ovako: zarad sopstvenog profita, američki vojno-industrijski kompleks je izložio čitav svet opasnosti od nuklearnog Armagedona. Ludilo Klintonove napreduje, moć rasuđivanja nazaduje. Više o tome čitajte OVDE. Izvor: Novi Standard