Pravda

Piše: Vilijam Endgal Zvanični narativ nalaže da je kod glasača prevladao glas razuma i da okreću leđa ekstremnim partijama. Međutim, ono što zaista oblikuje rezultate nedavnih izbora u Austriji, Holandiji, Francuskoj i predstojećih – u septembru – u Nemačkoj je nešto sasvim drugo. Briselski „politbiro“ EU, kao i većina državnih lidera, poput nemačke kancelarke Angele Merkel i bivšeg francuskog predsednika Fransoe Olanda, više i od jezuitskog Vatikana cinično koriste humanitarnu izbegličku tragediju, proizašlu iz ratova koje je izazvao njihov NATO kako bi proveli u delo najveću demografsku izmenu evropske civilizacije još od Krstaških ratova od pre više od hiljadu godina. Obmana je njihov osnovni alat za manipulaciju javnim mnenjem. Građani EU su žrtve velike obmane. Ta obmana nalaže da je gotovo sa politikom EU, objavljenom 2015. godine, koja se svodi na „raširene ruke, bez postavljanja pitanja“. U proteklih nekoliko meseci stvoren je pažljivo odgajani utisak da bi se birači naveli da poveruju kako su kancelarka Merkel i drugi političari u EU prepoznali grešku svoje politike neselektivnog primanja izbeglica iz 2015. godine. Od početka izbegličkog priliva, širom EU, uz izuzetak jednog ili dvojice hrabrih nacionalnih lidera, poput mađarskog premijera Viktora Orabana, nijedan šef vlade velike EU države nije doveo u pitanje izbegličku politiku, koja je imala tako slabe rezultate u rešavanju bilo kog aspekta problema. Zapravo, mnogi Evropljani taj izbeglički priliv smatraju razlogom rastućeg talasa terorističkih napada u Evropi koje izvode Islamska država i druge psihopatske bande, mašući ovom ili onom „Alahovom zastavom“ da opravdaju svoje ubilačke napade. Ceo taj izbeglički proces stvara duboke podele širom društava unutar EU, hraneći strah, bes i slične emocije. Iz velikih TV i štampanih medija nestale su teme populacione i socijalne politike uticajnih krugova u Briselu i drugim mestima, uključujući Nemački industrijski savez (BDI). Mnogi od njih ovaj veliki priliv novih izbeglica, koji budalasto nazivaju „prinudnim migracijama“, privatno vide kao „rešenje“ za rastuću demografsku katastrofu EU. Nisu samo etnički Nemci vrsta koja je u nestajanju već i Italijani, Francuzi i Holanđani. Marin le Pen se nije se potpuno prepustila demagogiji kad je u septembru 2015, kad je izbeglička kriza u EU eksplodirala, optužujući Merkelovu i ostale u EU, poručila: „Oni koriste smrt nesrećnika na tim putovanjima koje organizuje mafija. Pokazuju slike, bez ikakvog dostojanstva prikazuju smrt deteta samo da bi krivicu svalili na savest Evropljana i tako ih primorali da prihvate trenutnu situaciju“. Potom je dodala: „Nemačka verovatno smatra da je njena populacija na izdisaju i verovatno nastoji da smanji plate i nastavi sa regrutacijom robova putem masovne imigracije“. To otvaranje granica EU iz 2015. samo u Nemačkoj – koja je najčešća zemlja izbora – dovelo je do priliva preko milion ratnih i drugih izbeglica ne samo iz Sirije već i iz Libije, Tunisa, Avganistana, Irana, Eritreje, Maroka, Libana, Palestine, Ukrajine i drugih država. U jednoj anketi na slučajnom uzorku, koju je provela nemačka Kancelarija za migracije i izbeglice, neki od razloga što nove izbeglice biraju Nemačku su „poštovanje ljudskih prava“; „nemački sistem obrazovanja“; „osećaj poželjnosti u Nemačkoj“; „državni i socijalni sistem blagostanja“. Politički pejzaž Evropske unije naizgled se dramatično promenio od 2016. godine. Utisak je da je mogućnost da nacionalističko-populističke partije pobede na izborima u Holandiji, Austriji, Francuskoj i sada Nemačkoj nestala i ustupila mesto za status quo globalističkih, centrističkih i proevrpskih partija liberalnog establišmenta. Najznačajnija je pojava Emanuela Makrona, pravo niotkud, koji je bez partije porazio Marin le Pen u trci za predsednika Francuske. Nemački i drugi veliki mediji EU, kao i mejnstrim političari, žele da verujemo da su pobede Makrona u Francuskoj, konzervativnog premijera Rutea na martovskim izborima u Holandiji i nedavni nemački pokrajinski izbori u Severnoj Rajni-Vestfaliji, gde je Merkelin CDU ostvarila solidan napredak – nakon katastrofalnih poraza iz septembra 2016, kad je CDU završila iza antiimigrantske Alternative za Nemačku – konačno preokrenule tok događaja u EU i sprečile potencijalno ponavljanje prošlogodišnjeg britanskog glasanja o Bregzitu. Da li je nešto drugo u pozadini ovog velikog političkog skretanja ka onome što se pogrešno naziva centrom? Možemo biti sigurni da jeste. U martu 2016. vlade EU su se sastale u Briselu kako bi potpisale dokument koji je trebalo da predstavlja rešenje za nekontrolisani priliv migranata u EU, koje je počelo 2015. godine kad je Merkelova pozdravila dolazak „bilo kojih i svih“ izbeglica bez graničnih kontrola pod motom „Wir Schaffen es!“ (Mi to možemo!). Samo Nemačka je primila preko milion izbeglica, koje su uglavnom u EU stigle preko Egeja, kroz Balkan. Švedska je takođe dobila neproporcionalno veliki deo. Kao strani državljanin u Nemačkoj tokom tri decenije i rođeni Amerikanac, mogu da posvedočim da je među Nemcima, nakon prvobitnog osećanja humanitarne predusretljivosti i određenog saosećanja prema onima koji beže od užasa rata, sve više počeo da se širi strah od kolapsa društvene stabilnosti, teško stečene nakon dva svetska rata u jednom veku, jer se izbegličkom talasu nije nazirao kraj. Ovaj strah je dostigao panične proporcije kad su nemački mediji preneli izveštaj o masovnim novogodišnjim napadima u Kelnu i drugim gradovima u januaru 2016. godine, u kojima su učestvovale bande koje su, kako je rekao šef policije u Kelnu, donele „potpuno novu dimenziju zločina“. Mediji su izvestili da su tokom uličnih proslava grupe ljudi „očiglednog severnoafričkog porekla“, čiji broj je nekada išao i do 1.000, silovale, seksualno uznemiravale i/ili opljačkale stotine nemačkih žena. Policija je očito bila nadjačana i nepripremljena. Najvažnija društvena vrednost za većinu Nemaca, posebno onih koji su rođeni neposredno nakon razaranja iz Drugog svetskog rata, jeste predvidljiva stabilnost njihovih života. Drugi nemački medijski izveštaji ukazuju da se neutvrđeni broj ISIS (Daešovih) boraca infiltrirao u te izbegličke tokove. Sve ovo u kombinaciji stvorilo je oluju protesta protiv onoga što je većina Nemaca počinjala da posmatra kao slepu političku grešku Merkelove. NJeno potonje tvrdoglavo odbijanje da odstupi makar i za pedalj dovelo je do dramatične društvene reakcije nemačkih građana. U martu 2016, lideri EU su se sastali i napravili sporazum sa Ankarom da bi svaka osoba koja „nelegalno“ stigne na grčka ostrva trebalo automatski da bude vraćena u Tursku. U zamenu, Turska je od EU dobila šest milijardi evra za zbrinjavanje izbeglica, kao i bezvizni režim za turske građane. Turska je od početka rata u Siriji samo iz te zemlje primila oko dva i po miliona izbeglica. Od tog sporazuma iz marta 2016, priliv izbeglica iz Grčke i balkanskih država se dramatično smanjio. Martovski sporazum EU i Ankare, koji se još uvek ne primenjuje u važnim delovima EU, dramatično je smanjio uočljivo kretanje izbeglica, ali nije mnogo učinio na hvatanju ukoštac sa korenom problema, a to su ratovi koje NATO izaziva širom Evroazije – od Ukrajine do Bliskog istoka. Etablirane političke partije EU, posebno nakon pobede Makrona – koji je imao nemačku podršku – nad Le Penovom, iskoristile su pauzu u izbegličkoj krizi da glasače ubede kako je „kriza“ završena. Daleko sam od podrške rasističkoj filozofiji Marin le Pen. Ali ona je imala istinito – premda cinično – zapažanje u poslednjem predizbornom govoru kada je Makrona optužila da je marioneta nemačke kancelarke, izjavivši: „Francusku će u svakom slučaju voditi žena – gospođa Merkel ili ja“. Izgleda da je sada Merkelova zaista nova predsednica Francuske. Ona i njena vlada već govore Makronu šta treba da radi sa francuskom ekonomijom. Bez odlaganja mu je rekla da u Francuskoj primeni ekonomske reforme tržišta rada po uzoru na nemačku „Agendu 2010“ iz 2002. godine, koja bi u 2017. godini za strukturalno veoma različitu francusku ekonomiju imala katastrofalne posledice. Međutim, ono što bi ona i Makron trebalo da urade kako bi rešili duboke probleme sa kojima se suočavaju Evrozona i ekonomije zemalja Evropske unije daleko je od očiglednog ako se uzme u obzir njihovo izraženo religiozno verovanje u postojeću EU strukturu i njenu globalističku ekonomsku agendu. Ti opasni ekonomski i finansijski uslovi i strah od novih miliona industrijskih otpuštanja su pravi uzroci za nedavni rast nacionalizma u EU. Mnogi Evropljani danas strahuju za svoju ekonomsku budućnost. EU je spektakularno omanula u implementaciji pozitivne politike, samo da bi sve gurnula pod tepih do prvih sledećih važnih izbora u EU, koji će se održati u Nemačkoj u septembru ove godine, gde možemo očekivati reizbor Merkelove koja će u ime Nemačke predvoditi zalaganje za grotesknu politiku štednje EU, uz podršku popustljivog Emanuela Makrona. Kao što pokazuje iskustvo nemačkog kancelara Hajnriha Bruninga iz 1930. godine, rezanje radničkih plata i socijalnih davanja zarad politike štednje nikad ne dovodi do prosperiteta. U Vajmarskoj Nemačkoj nakon 1932. to je dovelo do društvenih nemira i masovne nezaposlenosti, koje su Hitlerova NSDAP i bankari koji su stajali iza njega iskoristili da stvore nacistički Treći rajh. Nije ni čudo da je Britanija srećna što će se naći van uočljive dolazeće krize i društvenog haosa koji će se proširiti Evropskom unijom. Sirijske snage razbile teroriste u južnom Damasku u inat američkim bombama. Više o tome čitajte OVDE. Izvor: Novi Standard