Pravda

Piše: Aleksandar Pavić Posle svih ustupaka koje je koalicija Demokrata i Socijalista napravila – od izmeštanja pitanja KiM iz Saveta bezbednosti UN (gde smo imali važne saveznike, spremne da vetom podrže naše interese), u ruke EU (gde države koje odlučuju listom podržavaju „kosovsku nezavisnost“), do ublažavanja teksta rezolucije pred Generalnom skupštinom UN posle Savetodavnog mišljenja Međunarodnog suda pravde (iako smo imali većinu na našoj strani, što je moglo da se pretoči u ozbiljnu diplomatsku pobedu koja bi imala globalni odjek), do „Borkovih sporazuma“ (o diplomama, katastru, matičnim knjigama i „integrisanom upravljanju granicom“) koje su krnjile i Rezoluciju 1244 i srpski suverenitet – bilo je vreme da se „stane na loptu“ i razmotri gde i šta dalje. Pogotovo što su naprednjaci osvojili vlast na krilima široke kritike politike Demokratske stranke, uključujući i njenu kosovsku politiku, čiji je istaknuti kritičar („Ja vam obećavam, tako mi Boga, neću se smiriti dok Kosovo i Metohija ne bude pod kontrolom Srbije“) bio i tadašnji novoizabrani predsednik Srbije Tomislav Nikolić. Ali nije bilo nikakvog „širokog društvenog dijaloga“. Naprotiv. Usledili su brutalni, ničim najavljeni koraci ka učvršćivanju suvereniteta lažne države Kosovo: pretvaranje Borkovih parafa, koji (još uvek) nisu bili pravno obavezujući, u potpise, koji jesu, postavljanje „tvrde granice“ prema KiM, potpisivanje prvog Briselskog sporazuma, kojim su ukinute preostale države institucije na KiM i tamošnji Srbi gurnuti pod suverenitet lažne narko-države, sprečavanje Ustavnog suda Srbije da se suštinski izjasni o Briselskom sporazumu, što je faktički značilo – i znači – suspenziju ustavnog poretka u celoj Srbiji, davanje pozivnog broja lažnoj narko-državi. I sve to je urađeno jednostrano – bez i jednog jedinog kontra-ustupka od zapadno-šiptarske strane. Bilo je 5:0, ali za drugu stranu. Nije da nije bilo pokušaja da se tada, krajem 2012. pokrene preko potreban „širok društveni dijalog“. Bilo nas je više hiljada na ulici na minus 10 stepeni tog 10.12.2012, povodom početka primene sporazuma o „integrisanom upravljanju granicom“ kojeg je Borko parafirao a nova vlada bez pogovora potpisala. Bilo je tu, na ulici, i uglednih pravnika, oficira, novinara, profesora, i drugih intelektualaca, kao i nacionalnih aktivista, zajedno sa predstavnikom Srba sa severa KiM. Ali nismo samo mitingovali. Imali smo pismene molbe i zahteve upućene presedniku, vladi, Ustavnom sudu. Potrudili smo se da uručimo na prijavnicama pomenutih institucija argumentovane zahteve za dijalog i preispitivanje pomenutih odluka. Prethodno pisali članke, pravne analize. Ignorisali su nas i te ledene noći, i više puta posle, tokom raznih demonstracija protiv daljih neustavnih ustupaka vezanih za KiM. I vlast i mediji. Upućeni su, zatim, detaljno pravno i politički argumentovani dopisi Svetom arhijerejskom saboru SPC, gde se objašnjava suština Briselskog sporazuma. To je, između ostalog, bio razlog što je Aleksandar Vučić bio primoran da dođe u Patrijaršiju – što je inače bio presedan – i umiri okupljene arhijereje očiglednim neistinama o posledicama Briselskog sporazuma i njegovim daljim namerama u vezi KiM. Konstituisana je zatim, te 2013, pozivajući se na Ustav Republike Srbije, jedina pravno moguća Skupština Autonomne Pokrajine KiM u Severnoj Mitrovici, koja je donela niz rezolucija, poziva na poštovanje Ustava i raspisivanje izbora za organe lokalne samouprave. Vlast je i nju ignorisala. NJeni preferirani sagovornici su bili Tači, Jahjaga i „Keti“ Ešton, a jedini izbori na KiM koji su ih zanimali bili su izbori koje je raspisala Atifete Jahjaga, po zakonima lažne narko-države. Oni su i održani u novembru i decembru 2013. uz ključnu pomoć ljudi u fantomkama i pripadnika MUP-a poslatih iz Beograda, koji su za Jahjagu i Tačija obezbedili sprovođenje lažnih izbora za lažne institucije lažne države. Branili su ti junaci, po Vučićevom nalogu, Jahjagine izbore od Srba na KiM čija je jedina želja bila i ostala da budu deo državnog poretka srpske države a ne kriminalne narko-terorističke tvorevine koja bi da ih potpuno etnički očisti i izbriše sve njihove tragove, pošto im prethodno, ako je izvodljivo, izvadi i proda organe. I sada, posle 5 godina naprednjačko-socijalističke vlasti, pošto su razvaljene sve institucije države Srbije na KiM, razbijeni „Čuvari mosta“ u Mitrovici, rasformirana Civilna zaštita i svi vidovi organizovane odbrane od razbojničkih upada iz Južne Mitrovice, ukinuti sudovi, povučen MUP, a tamošnji Srbi naterani da uzimaju „dokumenta“ lažne narko-države – pošto su nas sve stavili pred svršen čin, obavili očigledne zadatke koje su preuzeli pre stupanja na vlast, oni bi sad da otvore „široki društveni dijalog“. NJihove akcije tokom proteklih 5 godina su već dovoljan dokaz da im namere nisu ni iskrene ni čiste. A možda još ubedljiviji dokaz je sam izbor glavne teme za „široki društveni dijalog“: Kosovo i Metohija. Ne EU, oko koje se vrti ceo politički život, gro zakonodavne delatnosti u Narodnoj skupštini, kojoj je posvećena najveća medijska pažnja, čija propagandna delatnost zahvata sve pore javnog prostora, o čijem izboru za neupitni strateški pravac se narod nikad posle 5. oktobra 2000. nije pitao. Ovim Vučić Srbima poručuje i sledeće (kome to odavno već nije jasno): da je za njega svetinja EU, a ne Kosovo. Jer, ako se o Kosovu može „raspravljati“ a o EU ne sme – poruka je: EU je božanstvo koje je neupitno i o njemu nema diskusije. Odnosno, „EU nema alternativu“. Ali zato ima da se bavimo Kosovom, da, uz pomoć Soros-jugenda i sličnih kreatura „razbijamo mitove i legende“, – koje će nam najpre razbijati niko drugi do Aleksandar Vučić, prvi političar u istoriji Srbije (zajedno sa Dačićem, uz muk Tomislava Nikolića) koji je dobrovoljno povukao državu Srbiju sa Kosova. Najavljeno razbijanje kosovskih „mitova i legendi“ podrazumeva i sledeće: da oko EU nema nikakvih mitova. Sve je tačno što se o EU govori i piše, sve je „naj-naj-naj“, i apriori korisno i dobro. Nema razloga da sednemo i vodimo široki društveni dijalog o tome šta je ta EU, i koliko je realno da će Srbija ikada ući u nju – i po koju cenu. Nema razloga da razmotrimo da li će EU uopšte i postojati za koju godinu, i pod čijom dominacijom. Da vidimo da li ima nekih drugih integracija koje su nam bliže, praktičnije, korisnije, i koje nas manje koštaju, i ekonomski i nacionalno. Ali ne – sve to nije podložno nikakvom „širokom društvenom dijalogu“. Dok Kosovo, integralni deo naše istorijske biti, centar naših vekovnih stremljenja, inspiracija, žrtava, prolivanja predačke krvi, zaveta, herojstva – jeste. Vučićev izbor teme za „široki društveni dijalog“ je, dakle, ne samo ogromna, monumentalna zamena teza, već i dosad najveći zahvat u sklopu najvažnijeg projekta na kome je angažovan – promene svesti srpskog naroda. Jer, ako narod prihvati da je EU neupitna, a o Kosovu i njegovim „mitovima“ se mora „voditi dijalog“ – onda je narod već počeo da prihvata novi identitet i novu polaznu osnovu za budućnost, otkinutu od prošlosti, predaka i neprestanih, upornih borbi za slobodu. Onda je na putu da postane ono na čemu Vučić u svojim izjavama, na dnevnoj osnovi, insistira – „mali narod“, bez istorijske misije, poput ostalog balkanskog i EUropskog roblja. Neće to ići tako kako su Vučić, Nemci, Soroš, klintonisti i ostala globalistička kompanija zamislili. Hrvatski mediji tvrde da će predsednik vlade Srbije postati Hrvatica i lezbejka – Ana Brnabić. Više o tome čitajte OVDE. Izvor: Fond stateške kulutre