Sastanak na evropskom vrhu. Nemačka kancelarka Angela Merkel, francuski predsednik Emanuel Makron, italijanski premijer Paolo Đentiloni, komesar EU za proširenje Johanes Han, visoka predstavnica za spoljnu politiku i bezbednost EU Federika Mogerini. Ne nije samit Evropske unije, već samit država Zapadnog Balkana u Trstu, koji su uveličali prisustvom glavni krojači EU politike, kako bi pokazali koliko je Briselu Zapadni Balkan bitan. Na samitu, četvrtom po redu, u okviru inicijative otpočete Berlinskim procesom 2014. godine, prvi put će biti i predstavnici najvećih međunarodnih finansijskih institucija, uključujući Evropsku investicionu banku (EIB), Evropsku banku za obnovu i razvoj (EBRD) i Svetsku banku. Valjda da Balkance uvere da će od dogovorenih projekata nešto i biti. Potpredsednica Vlade Srbije i ministarka građevinarstva, saobraćaja i infrastrukture Zorana Mihajlović izjavila je uoči samita da će se, pored potpisivanja Ugovora o transportnoj zajednici Zapadnog Balkana, u Trstu voditi završni razgovori o finansiranju projekata vrednih približno 300 miliona evra. Među infrastrukturnim saobraćajnim projektima su posebno apostrofirani modernizacija pruge Niš—Dimitrovgrad, uključujući i elektrifikaciju i izgradnju obilazne pruge oko Niša i auto-putu Niš—Merdare—Priština, dužine 77 kilometara. Auto-put Beograd—Sarajevo će izgleda biti na čekanju dok se u BiH ne dogovore kuda će prolaziti, samo kroz Republiku Srpsku, ili delom i kroz Federaciju BiH. Infrastruktura, posebno putna, jeste osnov razvoja svake privrede, slažu se stručnjaci. Profesor Ekonomskog fakulteta u Beogradu Slobodan Aćimović smatra da je svejedno ko će dati novac i da li ćemo se nekada više oslanjati na međunarodne institucije, nekad na direktne kredite sa istoka. Bitno je da se ulaže u Srbiju jer su putevi jako važni, ističe on. Ali i ne spori da je geopolitika uvek sastavni deo priče o putevima, pogotovo kad vam je kuća nasred puta, kako se to najčešće kaže za Srbiju. „Meni je, na primer interesantan taj izbor puteva koji će se graditi. Neki su evidentno političkog karaktera neki su možda manje potrebni Srbiji od drugih. Ulagati u infrastrukturu i postavljati saobraćajne koridore jeste ne samo ekonomsko nego i političko pitanje. Naravno da će onaj ko finansira dobrim delom i uticati na izbor rute“, ističe Aćimović.
Podseća da smo se i sami donedavno dvoumili da li ćemo auto-put ka Crnoj Gori posle Požege da nastavimo preko Pešterske visoravni ili preko Zlatibora. Pa čak i to je, smatra on, bilo političko pitanje. Ipak, podvlači da je ulagati u infrastrukturu uvek jako dobro. „Srbija tu nema nikakve alternative. Dosta je uradila u poslednjih 15-16 godina, a posebno prethodnih nekoliko godina, ali je sve to nedovoljno jer je mnogo toga nedostajalo, tako da moramo mnogo brže da idemo kroz različita ulaganja u infrastrukturu. Dovoljno je pogledati svaku modernu zemlju, koja pre sve svega ulaže u infrastrukturu, ne samo putnu“, kaže Aćimović. Na pitanje u kojoj meri se poklapaju interesi EU i svake od zemalja kada je u pitanju putna infrastruktura koja će finansirati uz podršku međunarodnih finansijskih institucija, analitičar Stefan Surlić sa Fakulteta političkih nauka napominje da evropski zvaničnici posmatraju region iz ugla bezbednosti, pa tako, na primer, smatraju da je auto-put Niš—Priština jedna od mogućnosti da se sa političkog polja akcenat stavi na trgovinu i transport, što bi u nekom segmentu možda i otoplilo odnose Beograda i Prištine. On, međutim, ukazuje da Srbija može da ima i veliki ekonomski interes od tog auto-puta na koji treba gledati iz šire perspektive. On će je, praktično, spojiti sa albanskom lukom Drač, koja bi bila najbliža luka srpskim firmama za plasman robe. „Malo je poznato u javnosti da su srpske firme već sada i te kako prisutne u Albaniji, da ostvaruju pozitivan trgovinski bilans“, kaže Surlić, ali i napominje da Albanija svu naftu koju nabavlja rafiniše u Srbiji. Na pitanje u kojoj meri se politika pita kod ovakvih infrastrukturnih projekata, ovaj analitičar kaže da politika često diktira šta je prioritet. „Da li su ovi auto-putevi prema Sarajevu i Prištini prioritet? Možda je više došlo do impulsa sa evropske strane, jer su suštinski za Srbiju sada prioriteti šumadijski koridor, auto-put prema Crnoj Gori“, kaže Surlić ističući da je to što je dogovoreno od projekata deo šire geopolitičke priče. Po njegovoj oceni, geopolitički interes EU je da države Zapadnog Balkana koje nisu integrisane u EU, odmakne od uticaja Rusije i Turske. „Mislim da je to suština celokupnog Berlinskog procesa, kako da EU preko ekonomije i infrastrukturnih projekata zadrži veći uticaj u regionu Zapadnog Balkana. Ceo taj proces treba posmatrati kao jedan geostrateški interes EU pre svega da Zapadnom Balkanu ponudi neku svetliju budućnost, a da zauzvrat na Balkanu smanji uticaj Rusije i Turske“, kaže Surlić. Da ponude Zapadnom Balkanu ne treba čitati kao altruizam EU jasno je i iz današnjih reči Johanesa Hana, koji je izrazio zadovoljstvo što će biti formirano regionalno ekonomsko područje koje, kako kaže, znači stvaranje tržišta od oko dvadeset miliona ljudi, gde će konačno postojati slobodan protok robe i usluga. Da ga krivo ne shvate kako bi to moglo da ometa ideju budućeg članstva Zapadnog Balkana u EU, odmah je dodao da je upravo o suprotnom reč, o pripremi zemalja regiona za jedinstveno tržište Evropske unije, onda kada one to budu mogle da postanu. A kada će postati, i to je izvesno, ili bolje reći — neizvesno. Upravo on je nedavno podsetio na reči predsednika Evropske komisije Žan-Kloda Junkera da to sigurno neće biti do kraja mandata ove komisije, odnosno do 2019. Nije isključeno, kako rekoše, da se neka priključi EU u mandatu sledeće komisije, od 2019. do 2024. Nije isključeno. A do tog lepog dana, kada i ako ga bude, treba zadržati sopstveni uticaj već poljuljane i „bregzitom“ okrnjene EU, kako se tu ne bi pozicionirali oni drugi. Otuda danas na samitu Zapadnog Balkana u Trstu mini-EU samit. A sa stanovišta država Zapadnog Balkana, bilo bi pametno prisetiti se one poslovice da umiljato jagnje dve ovce sisa. Izvor: rs.sputniknews.com
