Interviju prenosimo u celosti. Gospodine Išćenko, Vi ste, pored ostalog, veoma dobar poznavalac stanja u Ukrajini. Kako ocenjujete trenutno stanje u Ukrajini? Da li mislite da će režim u Kijevu u toku ove godine pokušati da pribegne vojnom rešenju?
- Ukrajina se nalazi na ivici građanskog rata na teritorijama koje kontroliše kijevski režim i na korak od raspada postojeće državnosti. Ne isključujem mogućnost pokušaja organizacije provokacija u Donbasu, da bi se odvukla pažnja od unutrašnjih problema Kijeva i da bi se na neko kraće vreme režim stabilizovao. Ali takva provokacija ne može biti ni uspešna, niti previše ozbiljna, tim pre što Kijev nije u stanju da bilo šta reši u Donbasu vojnim putem. Kijev jednostavno nema snage za tako nešto. Uopšteno govoreći, s početkom unutrašnjih međusobnih borbenih dejstava između različitih vojnih i paravojnih formacija sadašnjeg kijevskog režima, pritisak na Donbas trebalo bi čak i da oslabi. One jedinice koje sada drže liniju fronta sa kijevske strane imaće važnije poslove u dubini ukrajinske teritorije.
Kako vidite stvari u najbližem susedstvu, gde Zapad vrši pritisak na Lukašenka, a, sa druge strane, odnosi između saveznika Minska i Moskve često su složeni?
- Ne bih to nazvao pritiskom Zapada na Lukašenka. Jednostavno beloruska vlast, osećajući se nelagodno zbog jačanja Rusije, a takođe želeći da dobije neopravdane ekonomske preferencije od Moskve, pokušava da igra, na postsovjetskim prostorima, tradicionalnu igru pod nazivom „mnogostranost“. Minsk pokazuje Moskvi da ako njegovi finansijsko-ekonomski apetiti ne budu zadovoljeni, može da se okrene na Zapad. Ti postupci beloruskog rukovodstva ne mogu biti efikasni. Oni su jednostavno zakasneli. Danas je Rusija dovoljno jaka i kao partner privlačna svim državama evroazijskog prostora, tako da može da dozvoli Lukašenku da ponovi sudbinu Janukoviča. Ako baš toliko želi da se poigra sa Zapadom. Na kraju krajeva, ako ipak belorusko rukovodstvo nije ništa naučilo iz ukrajinskog primera, onda mu Moskva ne može ničime pomoći. Uostalom, za sada sve to u Minsku nije otišlo predaleko, tako da Lukašenko još uvek ima vremena da se osvesti.
Nezavisno od odnosa prema Rusiji, da li je Donald Tramp, kao američki patriota koji u prvi plan stavlja američke ekonomske i druge nacionalne interese, ipak ozbiljno uzdrmao globalnu političku i ekonomsku nomenklaturu? Da li je danas uticaj globalista u svetu opao? Vi ste i o tome govorili.
- Nesumnjivo da je uticaj globalista smanjen, barem zbog toga što su izgubili mesto predsednika SAD. Ali globalisti su izgubili bitku, a ne rat. Američke elite i američko društvo podeljeni su otprilike po pola. SAD su se u sličnoj situaciji nalazile samo jednom do sada – uoči građanskog rata između Severa i Juga. Tada nije nađen kompromis. Sada Tramp pokušava da se dogovori o svenacionalnom kompromisu sa svojim oponentima. Potpuno potiskivanje globalista iz politike bez građanskog rata je isto tako nemoguće kao i uklanjanje Trampa sa vlasti bez velikih unutrašnjih potresa u SAD. Za sada pregovori unutar američkih elita idu jako teško. Strane su sklone da vrše pritisak jedna na drugu. Videćemo šta će biti dalje. Ako Tramp uspe da stabilizuje situaciju u SAD, onda će globalisti tokom vremena definitivno izgubiti uticaj u svetskoj politici. A ako ne, onda će sve odlučiti rat i on će se preliti daleko van granica SAD. Takav rat se neće moći u potpunosti nazvati građanskim, niti u potpunosti međudržavnim. Pre će to biti globalni antiglobalistički internacionalni građanski rat. To je najgore što se može dogoditi sa čovečanstvom. Gore od nuklearnog trećeg svetskog rata. Trebalo bi da poželimo SAD mir, stabilnost i postizanje nacionalnog kompromisa.
Postoji veliki pritisak u globalnim medijima, u političkom i vojnom establišmentu na Trampa da odustane od dogovaranja i sporazuma sa Rusijom. Kako predviđate američko-ruske odnose?
- Odnosi između dve globalne države ne mogu da ne budu komplikovani. NJih će uvek deliti objektivne protivrečnosti. Ali treba da shvatimo da Trampov pokušaj da se dogovori sa Rusijom ne proizilazi iz nekog posebnog odnosa prema Moskvi. Jednostavno, SAD su se preopteretile, igrajući ulogu svetskog policajca. Potrebni su im vreme i resursi za unutrašnju stabilizaciju. I jedno i drugo mogu dobiti jedino na račun naglog smanjenja spoljnopolitičke aktivnosti. Za to je potrebno dogovoriti se sa Rusijom. Ako ništa drugo, a ono zato što Moskva momentalno kontroliše takvu, za SAD strateški važnu, tačku kao što je Bliski istok. Trampovi oponenti pokušavaju da reše isti taj problem. Ali oni žele da slome Rusiju, da je nateraju na kapitulaciju, ucenjujući mogućim nuklearnim sukobom. To je opasna igra. Ona realno svet vodi u rat. Zato se nadam da će Moskva i Vašington ipak uspeti da se dogovore o privremenom kompromisu. Ali ako SAD uspeju da sačuvaju status svetske sile, onda će, posle nekog vremena, kada oni budu smatrali da su ponovo sakupili dovoljno snage, konfrontacija ponovo početi.
Da li je sada Evropska unija postala centar ideološkog globalizma? Kako ocenjujete odnose Brisela i Moskve? Da li će Brisel ukinuti sankcije Moskvi i kome one više štete. Rusiji ili evropskim državama? Da li jačanje patriotskih, hrišćanskih partija (Nacionalni front, Slobodarska partija Austrije, Liga severa, Alternativa za Nemačku) predstavljaju nadu u obnovu za budućnost u obnovu dobrih odnosa Evrope i Rusije?
- Bojim se da se u Moskvi više niko ne uzbuđuje oko toga da li će EU ukinuti sankcije. EU je prespavala predivnu mogućnost za uspostavljanje direktnih odnosa ekonomske saradnje sa Moskvom, za koje je Rusija bila vrlo zainteresovana u periodu 20102015. Danas nije više sigurno da će EU kroz pet godina uopšte postojati. Ona se ubrzano kreće na putu dezintegracije. Pri tom, EU razbijaju ne toliko međudržavni konflikti, koliko sukob između globalista i nacionalista. Moguće je da Moskva još uvek po inerciji i nastavlja liniju za postizanje većih dogovora sa EU, ali izgleda da se u EU nema sa kim niti o čemu dogovarati.
Da li će svet u narednih nekoliko godina ići ka normalizaciji i harmonizaciji u odnosima među državama, ili ide ka globalnoj destabilizaciji?
- Mislim da će delovati dve suprotno usmerene sile. Deo svetskih elita će pokušavati da reši svoje probleme za račun dodatnog zaoštravanja međunarodne situacije. A deo će biti sklon dogovoru i privremenoj stabilizaciji globalnih političkih odnosa. Nažalost, kako mi se čini, objektivna realnost nam ne daje povoda da budemo naročito optimistični. Isuviše je, u strateškim tačkama planete, nezavršenih unutrašnjih i međunarodnih konflikata. Prevelike su ambicije mnogih vodećih međunarodnih igrača. Suviše je nizak nivo odgovornosti elita. Sem toga, preživljavamo globalnu sistemsku krizu. To znači da je postojeći sistem globalnih političkih i ekonomskih odnosa prestao da odgovara realnosti i da je potrebna njegova radikalna zamena drugim sistemom. Ali niko ne zna kakvim sistemom. Sve to nadu za stabilizaciju čini maglovitom. Najverovatnije da će u narednim godinama svet biti vrlo nestabilan. A one države koje uspeju da sačuvaju unutrašnju stabilnost u tom nestabilnom svetu imaće ozbiljnu prednost na startu stvaranja novog svetskog poretka.
Kod nas na Balkanu se sve više usložnjava situacija u Makedoniji, gde NATO i EU vrše pritisak da vlast preuzmu Socijaldemokrate Zaeva i Albanci. Kako Vi to komentarišete? Da li je albanski faktor ne samo na Kosovu, nego i na Balkanu, instrument Zapada?
- Da, jeste, ali to sada više nije važno. Zapad je izgubio unutrašnje jedinstvo. Pojedine zapadne strukture (kao što su NATO i briselska evrobirokratija) još uvek po inerciji nastavljaju integracionu ekspanziju. A u isto vreme, na nacionalnom nivou, političari su sve više prinuđeni da misle o udovoljavanju zahtevima masa za vođenje pragmatičnije i štedljivije politike. Zato ovo što vidimo na Balkanu, u Ukrajini, u Siriji – sve su to konflikti koji su prestali da, za Zapad, igraju pozitivnu ulogu. Ti konflikti gutaju deficitarne resurse. Ali i da ih prekine, Zapad ne može, zato što bi tada njegovi vodeći političari morali da priznaju zločine protiv čovečnosti i ratne zločine, zbog planiranog pokretanja agresivnih ratova i građanskih nemira u trećim državama. Zato je danas zanemoćali Zapad prinuđen da utučeno gleda ono što je sam stvorio i što se otrglo kontroli.
Kako ocenjujete odnose između Rusije i Srbije? Da li Srbija treba da istraje u borbi za Kosovo i da li će imati podršku Rusije? Najavljeno je da će Rusija dati Srbiji avione mig. Da li, po Vama, treba jačati saradnju između Srbije i Rusije na svim planovima, pa i na vojnom?
- Srbija u svakom slučaju treba da nastavi borbu za Kosovo. Nijedna država nikada ne prestaje sa borbom za izgubljene teritorije, čak ni ako se tamo promenio etnički sastav stanovništva. Jednostavno, borba – to nije obavezno vojna aktivnost. Ponekad diplomatski, ekonomski i politički napori mogu biti efikasniji put ka uspehu. Uostalom, na Balkanu je danas tako zamršena i eksplozivna situacija da se ne može odbaciti mogućnost višestrukih promena postojećih granica vojnim putem. A saradnju sa Rusijom, kao i sa svakom drugom državom, treba jačati u onim oblastima u kojima ta saradnja može biti obostrano korisna. Koliko mogu da vidim, saradnja u sferi odbrane je jedna od takvih perspektivnih oblasti saradnje. Ali saradnja u pitanjima odbrane povlači za sobom vojno-tehničku saradnju. A to već znači razvijanje ekonomske saradnje. Ako ekonomska integracija dostiže određeni nivo, počinje razgovor o valutnom i carinskom savezu, to jest o otvorenim tržištima i o finansijskom uzajamnom delovanju, a to su već pitanja političke saradnje. Tako da, ako se tome prilazi pragmatično i bez nepotrebne žurbe, onda mislim da je potencijal bilateralnih odnosa, a takođe i uzajamnog delovanja u drugim višestranim formatima, veoma veliki. Treba ga samo razumno koristiti. Bakir pretio Srbiji, a Čanak i Čeda ga podržali aplauzom. Više o tome čitajte OVDE.
Izvor: Geopolitika
