Pravda

Piše: Anja Filimonova Ako je potrebno da narod da odgovor – za šta postoji najdemokratskija procedura čiji je ishod nemoguće osporiti – onda je to referendum. Kada se u zemlji sa neokolonijalnom upravom o ključnim pitanjima koja određuju suverenitet i nezavisnost zemlje, na dijalog pozivaju samo određene institucije, koje se od momenta uspostavljanja takvog režima ne suprotstavljaju ili otvoreno ignorišu izazove koji se tiču suvereniteta, nezavisnosti, nacionalne bezbednosti, očuvanja nacionalne samosvesti, istorijske tradicije, etičkih normi, demokratije i ljudskog dostojanstva, onda zaista postoje legitimne sumnje da će biti ostvaren rezultat koji očekuje vlast. Šta je onda smisao pokretanja unutrašnjeg dijaloga o KiM? Preambula važećeg Ustava Srbije i Rezolucija SB OUN 1244, čije se odredbe moraju izvršavati, potvrđuju da Kosovo i Metohija pripadaju Srbiji, da su njen neotuđivi deo i duhovno-istorijsko jezgro srpske državnosti. Ustavni sud Srbije proglasio je da je Briselski sporazum (iz 2013. g.) – koji su potpisale aktuelne srpske vlasti, a koji potvrđuje ustavno-pravni poredak separatističke Prištine na čitavoj teritoriji autonomne pokrajine – politički, a ne pravni akt. Dakle, Briselski sporazum je u suprotnosti sa Ustavom Srbije. NJegovo izvršenje nije obavezno. Na taj način, međunarodno pravo i srpsko zakonodavstvo nedvosmisleno tumače da su Kosovo i Metohija sastavni deo Republike Srbije. Iz ovoga sledi da su bilo koje aktivnosti koje krše Rezoluciju 1244, Ustav Srbije i srpsko zakonodavstvo po pitanju Kosova i Metohije nezakonite, tj. predstavljaju krivično delo. Sve aktivnosti aktuelne srpske vlasti i Aleksandra Vučića lično, a koje vode odvajanju srpske pokrajine od Srbije, narušavaju teritorijalnu celovitost i suverenitet, takođe su krivična dela koja su u suprotnosti sa voljom srpskog naroda, čime se direktno jača separatistički režim u Prištini koji ima veoma izražen antisrpski, antiruski, kriminalni i vehabijski karakter. Zašto režim u Prištini ima konkretan i izrazito antiruski karakter? Zato šta na teritoriji Kosova i Metohije se nalazi najveća američka vojna baza Bondstil? Teško je pretpostaviti da iko može da pomisli da se tamo bave prevozom đerđefa za vezenje. Logičnije zvuči kada se kaže da se tamo prebacuju razne vrste naoružanja, teroristi/vehabije, narkotici i obavljaju skrivene kriminalne aktivnosti (kao što je, na primer, trgovina ljudskim organima). Bondstilu niko ne može da priđe. Amerikanci su posle oružane agresije NATO-a okružili bazu lojalnim albanskim klanovima (i uveli višestruku zaštitu od znatiželjnih pogleda). Sva dostupna tehnička sredstva koriste se radi zabrane pristupa bazi. Još jednom treba da istaknemo da se Aleksandar Vučić odlučio da potpiše Briselski sporazum (2013. g.) koji u srpskoj pokrajini nije dao vlast samo separatistima-džihadistima i zacementirao postojanje američke vojne baze Bondstil, već je predao i nepokorni sever pokrajine pretežno naseljen Srbima. Tamo više nema srpskog suda, policije, sistema civilne zaštite, srpskih neformalnih grupa za odbranu kao i drugih institucija i organa Republike Srbije. Tamo važi samo jedan zakon, zakon «Republike Kosova». Otkako je u Srbiji na vlasti Aleksandar Vučić, Republika Srbija više ne raspisuje i ne održava izbore u svojoj autonomnoj pokrajini. Ističemo još jednom: od 2012. godine svi izbori koji su održani na Kosovu i Metohiji su izbori Republike Kosova. To su nelegitimni izbori koji direktno krše suverenitet Republike Srbije. Tokom održavanja lokalnih izbora 2013. godine Srbi, sa severa pokrajine, organizovali su bojkot. Vladajući režim iz Beograda slomio je bojkot sopstvenog naroda. Tada je, kako se može videti iz zvaničnog kominikea Demokratske stranke Srbije, Aleksandar Vučić tražio od NATO da mu dozvoli da uđe na KiM i disciplinuje neposlušne Srbe. Ako ruski predstavnici daju bilo kakvu podršku dejstvima Aleksandra Vučića lično, usmerenu na pozive za učešće srpskog stanovništva na izborima po zakonima Republike Kosova, oni saučestvuju u legitimizaciji otimanja Kosova i Metohije. Tako se srpskom narodu otima Kosovo i Metohija. To bi bilo isto kao kada bi stanovnicima Krima usledio poziv da učestvuju na izborima koje organizuje Ukrajina. Teško da bi slično ponašanje u Rusiji bilo tolerantno primljeno, posebno sa aspekta poštovanja teritorijalne celovitosti i ustavnog poretka Ruske Federacije. Zato u Republici Kosova imamo onakav izborni rezultat kakav je bio potreban Prištini i SAD: premijer postaje Ramuš Haradinaj (bivši komandant tzv. Oslobodilačke vojske Kosova, sadista i zločinac isti onakav kakav je, na primer, bio čečenski terorista Doku Umarov). U kosovskom parlamentu devet poslanika partije kosovskih Srba – Srpska lista – koje podržava Aleksandar Vučić, moraće da se suprotstavi formiranju Armije Republike Kosova. To je nivo na koji se svela „celokupna odbrana Kosova“, počev od Saveta Bezbednosti OUN, pa preko usputnih stanica, na kojima se zaustavljao i sam Boris Tadić pa sve do ključnog Briselskog sporazuma. Američki ambasador na Kosovu Greg Delavi započeo je 15. jula konsultacije o sastavu prištinske vlade. Interesi Ruske Federacije su direktno ugroženi. Baza Bondstil je najmoćniji instrument sa kog se Ukrajina (KFOR Ukrainian soldiers celebrate Ukraine Armed Forces Day at Camp Bondsteel, Kosovo), Kavkaz i ostale tačke snabdevaju oružjem i bojovnicima. Kosovo se, pored Bosne i Hercegovine (njenog muslimanskog dela) pretvara u mesto sa kog će dejstvovati ne samo islamski ekstremisti, već i sama Al Kaida. Evropska unija (preko nemačke inicijative) nudi Zapadnom Balkanu neku novu vrstu ujedinjenja u okviru plana Berlin plus, u kome centralno mesto zauzima infrastrukturni projekat Priština- Merdare- Niš (tačno pod nos Rusko-srpskom humanitarnom centru). Projekat će finansirati Evropska banka za obnovu i razvoj, Evropski investicioni fond i Svetska banka. Ovaj tzv. «velikoalbanski projekat» podrazumeva ne samo neku vrstu ujedinjenja Albanije, Republike Kosova, juga Srbije (opština Preševo, Bujanovac i Medveđa), Makedonije, dela Crne Gore, već i spajanje ekstremno-islamističkog segmenta muslimanskog dela BiH (u ovom momentu već transformisanog u izrazito vehabistički). Da bi se spojila «zelena transverzala» Kosove i BiH, bilo je neophodno da padne sever Kosova – ova prepreka je prevaziđena Briselskim sporazumom. «Povratak Rusije» u ekstremno-islamističku, vehabijsku sredinu, a suštinski, u uspostavljeni Al Kaidin kalifat na Balkanu, predstavlja više nego komplikovan poduhvat. Republika Kosova punom parom stvara armiju – ne samo specijalne jedinice koje su snabdevene savremenim naoružanjem, opremom i koje obučavaju vojni instruktori. Ne, radi se o armiji koja je u stanju da vodi odbrambene i ofanzivne operacije na širokoj liniji fronta, uključujući i one u vazdušnom prostoru. Republika Kosovo ima vojni sporazum sa Republikom Albanijom (iz 2013. godine) koji omogućuje da svaka zemlja stacionira svoju armiju na teritoriji druge zemlje. Odsad se vojni potencijali Albanije i Republike Kosova mogu nesmetano kombinovati, uključujući rezervni sastav i spajanje infrastrukturnih i pozadinskih projekata Albanije i Kosova (uz sadejstvo vlade Srbije kako je već opisano). Iz ovih činjenica može se izvući samo jedan zaključak: sve pomenute mere imaju akutni i dugoročni antisrpski i antiruski karakter.  Još jednom treba da istaknemo da nema smisla voditi aksiološko-egzistencijalne rasprave u okolnostima kada dejstvuju konkretne, proverene i nepobitne činjenice. Srbija nije jedinstvena, na liniji „vlast-narod“ isprečila se neprebrodiva dihotomija. U Srbiji je vlast predstavljena samo jednom partijom koja kontroliše medije, parlament, vladu, najvažnije ustanove i institucije u zemlji. To je vlast Srpske napredne stranke (SNS) koju je direktno i neposredno stvorio zapadni faktor (čitajte depeše Vikiliksa). Zapadni faktor je kreator nekoliko stotina (čak i hiljadu) različitih NVO koje na kapilarnom nivou prožimaju društveno-politički život i rad državnih struktura (posebno obrazovnog sistema) Republike Srbije. Ove nevladine organizacije u srpskom društvu šire auto-šovinizam, auto-rasizam, kapitulantsko raspoloženje i destrukciju u najširem smislu te reči. Suštinski, u toku je realizacija politike „denacifikacije“ Srbije. Srpska napredna stranka je nastala na raskolu Srpske radikalne stranke. Za SNS je od ključnog značaja da održi pređašnji «patriotski» i «rusofilski» imidž. Na izborima ljudi glasaju za obećanja koja se daju u suverenističko-proruskom diskursu. Dakle, osnova političkog postojanja SNS-a je njen proruski imidž koji održavaju kontrolisani mediji. Srpski režim ne može da uvede sankcije Rusiji ne zato što mu to «ne dozvoljavaju ubeđenja», već zato što bi to momentalno dovelo do njegovog pada. On egzistira na osnovu pataloškog paradoksa: lideri i stranka koje je stvorio Zapad, koji su pred zapadom preuzeli obaveze i koji bezuslovno krše teritorijalnu celovitost, suverenitet i nezavisnost zemlje, primorani su da te iste obaveze ostvaruju uz osiguranje/iznudu „ruske podrške“. Međutim, beskonačna patetička kuknjava na temu rusko-srpskog bratstva ne «vade» situaciju. A konkretna situacija nameće zaključke koji su veoma daleko od propagandističkih klišea. Međutim, patološki paradoks u rusko-srpskim odnosima sadržan je i u samom strateškom kursu koji je proglasila aktuelna vlast: «kursu prema EU». Reč je o 31. poglavlju pristupnih pregovora na osnovu kojeg Srbija mora da usaglasi svoju spoljnu politiku i politiku bezbednosti sa Evropskom unijom. Crna Gora, na primer, nije članica EU, ali je zato uvela sankcije Rusiji. Poglavlje 15 govori o uvođenju jedinstvenih normi i pravila EU u oblasti energetike. Poglavlje 29 kaže da se pristupanjem jedinstvenom carinskom prostoru EU, Kosovo tretira kao posebna zemlja. Visoki predstavnik EU za spoljnu politiku i bezbednost Federika Mogerini ukazala je 12. jula 2017. godine: «Članstvo tek posle normalizacije odnosa sa KiM», uz opasku da su se «na sastanku sa predsednikom Srbije Aleksandrom Vučićem i kosovskim predsednikom Hašimom Tačijem u Briselu svi saglasili da treba započeti novu fazu dijaloga o punoj normalizaciji odnosa i složili da bez zastoja primene sve postignute sporazume iz dijaloga». Kosovska strana je, razume se, sa velikim entuzijazmom prihvatila kapitulaciju srpskog režima. Međutim, ona se ne trudi da ni do dan danas formira famoznu Zajednicu srpskih opština, koja će imati ista ovlašćenja kao i obična NVO i morati da funkcioniše strogo u okviru zakona Republike Kosova. U principu, apsolutno je nebitno hoće li ili neće biti formirana neka Zajednica srpskih opština. Ako Americi bude bila potrebna takva dekoracija, ona će postojati, ako ne, neće je biti. Za Srbiju, srpski narod i Srbe sa KiMovo nema nikakav suštinski značaj.  Kosovski ministar inostranih poslova Enver Hodžaj dao je 15. jula veoma važnu izjavu koja objašnjava suštinu novog procesa na Balkanu: «Berlinski proces nema smisla dok se ne reše krupna regionalna pitanja», «region je u nekoj vrsti zastoja sve dok ne bude punog uzajamnog priznanja, tj. pune normalizacije odnosa». Dakle, normalizacija odnosa između Srbije i Kosova je neophodan preduslov da dođe do ponovnog uređenja balkanskog regiona u okviru procesa «Berlin plus» koga je inicirala Nemačka. Nekoliko dana pre toga Hašim Tači je saopštio da će doći do brzog postizanja «istorijskog sporazuma» i da će novoizabrani kosovski parlament zajedno sa organizacijom Srpska lista morati da usvoji novi format pregovora Prištine sa Srbijom. I da će biti podignut na predsednički nivo. Angela Merkel je srpskom premijeru Ani Brnabić 9. jula dala jasnu poruku: «normalizacija odnosa sa Kosovom predstavlja važno merilo vaših napora u približavanju EU». Ana Brnabić je sa svoje strane pomenula samo davanje neke vrste autonomije Srbima na severu Kosova. Takođe, poglavlje 29 automatski predviđa prekid važenja Sporazuma o slobodnoj trgovini sa Ruskom Federacijom, obzirom da se formira jedinstveni carinski prostor sa EU u odnosu na sve ostale zemlje u svetu. Na taj način, ispada da je jedini smisao poglavlja 29 – priznanje Kosova i likvidacija Sporazuma o slobodnoj trgovini s Rusijom. To ne može da ne bude problem u odnosima Srbije i Rusije. Pri tom je već nekoliko godina u blokadi pitanje davanja diplomatskog imuniteta Rusko-srpskom humanitarnom centru u Nišu. Ovih dana je Centar, koji je prinuđen da funkcioniše kao tvrđava u Brestu, posetila delegacija američkih inspektora (!). Ovde se odmah nameće pitanje da li je srpska vlast u stanju da obezbedi balans i omogući ruskoj delegaciji da izvrši inspekciju baze u Bondstilu? Dakle, koje probleme – tehničkog i međunarodnog karaktera – može da ima vlast koja se toliko vatreno zaklinje u najiskrenija osećanja prema Rusiji, a već pet godina nije u stanju da obezbedi diplomatski imunitet zaposlenima u Centru? Toliko dovitljiv, ali istovremeno i jednostavan, tehničko-manipulativni manevar omogućio je da se uradi ono što nikada ne bi uspeli da urade otvoreno prozapadni režimi kakav je recimo bio režim Borisa Tadića. Nije Boris Tadić, već Aleksandar Vučić doveo zemlju do stadija maksimalnog stepaba saradnje sa NATO – stadija IPAP. Potpisuje se poslednji, ali ključni, tehnički, konkretni i nedostajući sporazum, protokol uz SOFA sporazum. Srbija će početi da učestvuje u najvećim vojnim manevrima sa NATO-om (i to na granicama Rusije). Ovih dana je ministar odbrane Aleksandar Vulin na susretu sa admiralom Mišel Hauard izjavio da «Srbija ostaje vojno neutralna, ali da je opredeljena da ojača saradnju sa NATO kroz Partnerstvo za mir, jer vežbe sa tim savezom jačaju sposobnosti Vojske Srbije». Od 12. do 25. jula Vojska Srbije i ministarstvo odbrane Srbije po četvrti put učestvuju zajedno sa Bugarskom u manevrima NATO «Šabla 2017» koji se održavaju na istoimenom poligonu Bugarske armije na obali Crnog mora – u zajedničkom uništavanju ciljeva u vazdušnom prostoru uz upotrebu raketnih sistema protivvazdušne odbrane. Bilo bi interesantno da Srbija i Bugarska objasne šta uvežbavaju i čije «vazdušne ciljeve» (rakete i avione) i koje zemlje nad Crnim morem imaju nameru da obaraju? Istovremeno na poligonima Mađarske, Rumunije i Bugarske od 7. do 22. jula bili su održani krupni NATO manevri „Saber Guardian 17“, uz učešće 25.000 vojnika iz više od 20 zemalja (!). U manevrima je učestvovala i Vojska Republike Srbije. Cilj manevara bilo je «povećanje interoperabilnosti zemalja-učesnica manevara» i «pokazivanje rešenosti i spremnosti da se deluje u podršci bezbednosti i stabilnosti crnomorskog regiona». Važno je napomenuti da su u okviru manevara u Rumuniji pripadnici Uprave za vojno zdravstvo i Vojnomedicinske akademije Ministarstva odbrane Srbije razvijali interoperabilnost i operativne sposobnosti Balkanskih vojnomedicinskih snaga NATO. Dakle, «vojna neutralnost» Srbije nije odražena ni u jednoj od tri ključne državne doktrine: Doktrini odbrane, Doktrini nacionalne bezbednosti i Strategiji razvoja vojske. Ova se formula aktivno koristi samo u javnom diskursu, iako se bazira isključivo na jednom dokumentu koji je usvojila Narodna Skupština 2007. godine, u dokumentu koji se tiče isključivo Kosova i Metohije. Otkako je na vlasti režim Aleksandra Vučića, tj. za ovih pet godina, toliko strasno hvaljena vojna neutralnost nije mogla da bude potvrđena u strateškim dokumentima. I još dve, ništa manje značajne činjenice: specijalni tužilac Crne Gore za organizovani kriminal Milivoje Katnić potvrdio je 25. juna 2017. godine da su dokazi o pokušaju organizovanja državnog udara u Crnoj Gori od 16. oktobra 2016. godine «neoborivi» i da u tome poseban značaj imaju dokazi koje je dostavila srpska BIA . Za pokušaj državnog udara i atentat na premijera Mila Đukanovića optužena su dva ruska građanina. Generalno, postoji mnogo sličnosti sa Crnom Gorom. U Rusiji su Mila Đukanovića „držali kao malo vode na dlanu“, mislili su da je dovoljno da se kupi poneka nekretnina i veliko preduzeće, što će samo po sebi postati garancija, ako ne prave lojalnosti, onda makar ne neprijateljstva Crne Gore. Štaviše, bilo je gotovo nemoguće da se zamisli da će Crna Gora ući u NATO i time Rusiji zatvoriti pristup sa mora. Međutim, preko noći se sve survalo zbog pogrešne strateške ocene untrašnjopolitičkog faktora, motivacija, procesa i pojava: ispostavilo se da bilo kakva vlasništva, privatni biznis, privatne veze i uverenja nisu nikakva garancija. Crna Gora je po hitnom postupku uvela sankcije Rusiji i stupila u NATO. I na ovom se sva komedija završila. Na redu je i Makedonija koja je predata na proždiranje SAD i „velikoalbanskom faktoru“. Može se reći da je sve završeno i da je sve ostalo samo pitanje dugotrajne agonije. Dok Rusija u SB OUN sa čvrstim «njet» blokira antisrpsku rezoluciju o «genocidu u Srebrenici», dotle srpski parlament u novembru 2016. godine usvaja izmene u Krivičnom Zakoniku (čl. 387, t. 5) po kojima se za negiranje genocida (potvrđenih pravosnažnom presudom srpskog suda i Međunarodnog krivičnog suda) određuju kazne zatvora od šest meseci do pet godina. Na taj način, u kvazinacionalnom i kvazi proruskom diskursu slabi, nedemokratski i partokratski režim realizuje iracionalnu i u suštini neokolonijalnu politiku koja podriva same osnove srpske civilizacije, srpsko nacionalno samosaznanje i odnose Rusa i Srba. Turski tok i bliskost sa Moskvom Vašington nam neće oprostiti. Više o tome čitajte OVDE. Izvor: Fond strateške kulture