Od početka ovog, CIA je javnosti na uvid stavila 13 „čačanskih” dokumenata koji su decenijama, u arhivi u Virdžiniji, boravili pod oznakom „tajna” ili „poverljivo”. Šta su američki obaveštajci mogli da traže i njima važno nađu u palanci koja je u to doba (1948) imala samo 13.000 duša, i tek se uspravljala posle strašnih ratnih godina? Zanimalo ih je, pre svega, šta se radi u vojsci, armijskim i novim industrijskim preduzećima. Privredna i vojna špijunaža bile su osnovni zadaci, pa je samo jedan od 13 rečenih dokumenata, i to iz 1951, sadržavao podatke o antikomunističkom pokretu otpora u zapadnoj Srbiji. Iz današnjeg ugla lako je uočiti da su ti špijunski izveštaji bili jezgroviti, sa podacima skoro stopostotno tačnim. A tamo gde je špijun bio u nedoumici, naznačio bi da je podatak neproveren, preuzet iz štampe ili je reč o indicijama. Ako nešto nije video, naveo bi da je vest dobio od „informatora”, dakle od našeg čoveka doušnika, vrbovanog ili plaćenog. Tako, recimo, u zaglavlju izveštaja CIA – RDP80-00247A001900800001-1 od 2. decembara 1954. stoji: Poverljivo, dostavljeno kopija 50h1, zemlja Jugoslavija (ovaj dokument sadrži informacije koje se tiču nacionalne odbrane SAD i zabranjen je uvid neovlašćenim osobama), a predmet dojave je borbeni poredak u JNA: „Štab 385. Motorizovanog transportnog bataljona je u Čačku, ima jednu saobraćajnu jedinicu u Beogradu, komandant je od aprila 1954. potpukovnik Franjo Leskošek. Ova jedinica pripada Beogradskom vojnom području i obuhvata tri transportne jedinice, jednu za obuku vozača, i jednu auto-mehaničarsku radionicu”, javlja iz Čačka špijun CIA. NJegov kolega je (28. novembra 1951) javio: „Četrnaest grupa Geološkog instituta Srpske akademije nauka završilo je istraživanja po zapadnoj Srbiji. Više od 60 naučnika i asistenata radilo je u blizini Gornjeg Milanovca, Takova, Smedereva, Rebelja, Kosjerića, Požege i drugih mesta. NJihova glavna misija bila je da provere postojeće geološke karte i sačine nove karte ovog područja. Grupe su sakupile mnogo fosilnog materijala od stratografskog i paleontološkog značaja, i etnološke i mineraloške materijale iz mnogih prethodno neistraženih područja”. U izveštaju (22. novembar 1949) o gradnji hidroelektrana u Međuvršju i Ovčar Banji stoji da je na prvoj završeno 17, na drugoj 40 odsto radova, i dodaje: „Kad je pravljen plan o podizanju te dve hidroelektrane, predviđeno je da se turbine uvezu iz Čehoslovačke. Posle prekida odnosa sa tom zemljom, jugoslovenski inženjeri se nadaju da će im Britanci isporučiti opremu. Petogodišnjim planom predviđeno je da će ove elektrane biti završene do 1950, a 1951. biti stavljene u pogon. Na ovim poslovima uposlene su dobrovoljne radne brigade ali radovi napreduju veoma sporo, i ako se nastavi tim tempom posao neće da bude završen pre 1955”. Završen je, inače, 1954, špijun se prevario za jednu godinu. U junu 1950. obaveštajac iz Čačka javlja u Lengli da su nalazišta magnezita u Milićevcima i Gornjoj Gorevnici skoro iscrpljena, ali da su novootkrivena, u Rijeci i Galiču, bogata. Fabrika za preradu u Brđanima ima dve peći („prva je predratna, druga nova, iz 1949”) sa dnevnim učinkom od 25 vagona pečenog magnezita, zapošljava 200 radnika sa još 250 jamskih rudara, a direktor fabrike je inženjer Gregor Podurec, „ruski belogardejac”. Najopširniji je bio agent koji je poslao izveštaj (19. mart 1951) o čačanskoj Fabrici hartije. Popisao je dimenzije svih zgrada i sve mašine, javio da fabrički parni generator dnevno troši 30 tona uglja lošijeg kvaliteta, a da je „tehnički direktor fabrike inženjer Envald, koji nije komunista”. Poručio je, takođe, da fabrika ima železnički kolosek kojim vagone, pošto se isprazne, „vuku četiri vola”. Do pojedinosti je bila pokrivena delatnost Vojnograđevinskog preduzeća „Ratko Mitrović” iz Čačka, u izveštajima od 23. avgusta 1951. i 17. januara 1952. Tih godina kolektiv je bio od državne važnosti, jer je „Ratko Mitrović” podizao tri vojne fabrike u ovom delu države, „Sloboda” u Čačku, „Milan Blagojević” u Lučanima i „Prva petoletka” u Trsteniku. Tako saznajemo da je „Slobodu” gradilo 80 KV radnika „Ratka Mitrovića”, 500 radnika dobrovoljaca Narodnog fronta i 1.200 članova Drugog radnog bataljona Drugog radničkog odreda, dok „spoljnu bezbednost održava oko 40 čuvara iz Knoja (Korpus narodne odbrane Jugoslavije) u sastavu jedinice stacionirane u Užičkoj Požegi”. Direktor preduzeća je „izvesni major Vinko, Slovenac”, glavni inženjer „izvesni Ševčenko, Rus koji ne želi da se vrati tamo”, a oficir Kontraobaveštajne službe (KOS) je neidentifikovani ćelavi kapetan koji je nasledio poručnika Tomu Šuljagića. Prostor je dugačak tri kilometra, širok kilometar, procenjuje se da je podignuto 35 građevina i prokopano nekoliko tunela kroz Jelicu, a zonu od 500 metara oko fabrike čuvaju vojne jedinice”. U „Slobodi” će se „raditi municija malih kalibara”. A u fabrici „Milan Blagojević” protivtenkovska. U Lučanima će „verovatno biti izgrađena fabrika baruta”, referisao je špijun, što se pokazalo tačnim. Tu je direktor „Vilim Šomođi, Mađar iz Bačke Palanke, fanatični komunista koji je obučen samo za tehničke poslove”, partijski sekretar major Vinko Grujić („veoma bučan čovek”), a spoljnu bezbednost čuva 70 pripadnika Knoja iz požeške jedinice. Fabriku aviona u Trsteniku podizalo je 35 radnika uprave od kojih su polovina inženjeri, 100 KV radnika, 1.000 radnika dobrovoljaca NF i 800 članova Prvog radnog bataljona, ali je već na početku bilo belaja. Evo šta je odatle javio špijun CIA: „U januaru 1950. počelo je instaliranje alatnih mašina u dve završene radionice. Kancelarije članova osoblja premeštene su u novu zgradu. Pripadnici Knoja čuvaju ulaz u tu zgradu, i traže posebne propusnice za pristup. Sedmicu pošto je zgrada otvorena, iz jedne od kancelarija ukradeni su planovi za konstrukciju avionskih motora. Bilo je mnogo uhapšenih, ali lopov ipak nije otkriven. Posle toga je rukovodstvo fabrike naredilo specijalnim čuvarima da dežuraju pored službenika dok su planovi kod njih”. Agent koji je pokrivao „Skladište avionskog goriva kod Vitanovca, Čačak” izvestio je 21. januara 1952. da tu, na dubini do 70 metara, u nepoznatom broju rezervoara ima 3.000 do 4.000 tona avionskog goriva namenjenog aerodromu u Rankovićevu (Kraljevu), dodajući: „Ova rezerva je navodno deo isporuka zapadnih saveznika u vreme krize oko Trsta tokom 1948. Na osnovu podataka dobijenih od informatora, skladište goriva strogo čuva posada od jednog oficira i 30 podoficira i regruta, koji pripadaju jedinici aerodroma u Rankovićevu. Skladište je opasano preprekom od bodljikave žice, visokom 2,5 metara, sa čuvarskim osmatračnicama na svakom uglu. Otprilike 100 metara oko ograde je zabranjena zona. Čuvari su postavljeni ispred ulaza u depo i na vrhu svake osmatračnice. Takođe, u vreme kad je informator posetio tu zonu, na dužnosti su bile dve čuvarske patrole sa psima. Informator nije primetio nijednu protivavionsku bateriju postavljenu u blizini”. Učiteljici šest godina zatvora Evo šta je agent CIA javio o kretanju četnika i to šest godina posle rata, dakle u vreme kad su već uveliko bili poražena vojska: „CIA-RDP82-00457R008400430008-8, 21. septembar 1951. Poverljivo, dostavljeno 25h1, zemlja Jugoslavija, predmet: Antikomunistički pokret otpora u zapadnoj Srbiji. 1. Pokret otpora deluje u zapadnoj Srbiji pod nazivom „Oslobođenje zemlje” ili OZ (Liberation of the Country). Učiteljica Nata Đuričić, iz sela Kozličić u okrugu Valjevo, uhapšena je decembra 1950. kao član OZ. Udba je našla člansku kartu OZ na njeno ime, i zbog toga je osuđena na šest godina zatvora. 2. U valjevskom okrugu trenutno operišu male četničke grupe, u podzemlju. Potpukovnik Vladimir Komarčić, poznat kao Lale, bivši komandant Mihailovićevog Posavsko-kolubarskog korpusa, i Mile Bošković, neko vreme komandant Valjevske vojne oblasti pod Mihailovićem, žive u planinskim skrovištima u predelima Medvednika, Maljena, Rudnika i Suvobora. Javljeno nam je da im narod u tim krajevima pomaže. 3. Nikola Kalabić, bivši četnički oficir bio je, kako izveštavaju, opkoljen 1950. od strane milicije i vojske između sela Brežđe i Osečenica. Ipak je uspeo da pobegne i narod valjevskog kraja veruje da on još živi na ovom području. 4. Spiro Miladinović označen je kao vođa četničke grupe iz Toplice, koja operiše na području Kosmeta”. Šta se dogodi Srbinu kad u francuskoj Legiji stranaca odbije da ratuje protiv svojih sunarodnika, saznajte OVDE.
Izvor: Politika
