- Svašta se može prebaciti srpskom predsedniku Aleksandru Vučiću, ali ne i to da se ograničava na uživanje u sinekurama svoje obuhvatne moći. Za razliku od većine kolega po funkciji u regionu, on je politički preduzetnik koji žele da pokrene stvari sa mrtve tačke – tako i u vezi sa dugom i teškom pričom o Kosovu. Ta priča nikako nije tek hipoteka iz Miloševićeve ere već opterećuje odnos Srba i Albanaca, najvećih naroda Zapadnog Balkana, otkako je Srbija oduzela oblast Osmanlijama u ratu 1912. godine - piše ugledni švajcarski list Noje cirher cajtung, a prenosi Dojče Vele.
Andreas Ernst, dopisnik tog lista iz Beograda, podseća da je Vučić još na inauguraciji u maju najavio „unutrašnji dijalog" o kosovskom pitanju te da je stvar nedavno konkretizovao u jednom novinskom članku. Taj tekst je „špikovan metaforama“, ali osnovni patos je, tumači Ernst, potreba da se nađe trajno rešenje, bez nasilja, da se postigne istorijski kompromis sa Albancima. - Reakcija opozicije u Srbiji bila je razočaravajuće prazna. Svakako je tačno da medijska dominacija vladajućih i kontrola nad mnogim elektronskim i štampanim medijima predstavlja loš preduslov za plodan javni dijalog. Ali ova strukturna prepreka ne može da zabašuri da u velikom delu opozicije naprosto nedostaje ideja o tome kako Srbija dugoročno treba da se nosi sa Kosovom - piše Ernst. Dok nacionalistička opozicija spočitava Vučiću izdaju, a najavljeni dijalog naziva smokvinim listom za priznanje Kosova, „liberalni protivnici predsednika se u diskusiju sadržinski uopšte i ne upuštaju, već se žale što on dominira medijskom javnošću“. Crkva, dodaje se u tekstu, upozorava da se ne sme prihvatiti nezavisnost Kosova. U Briselu ćute, možda jer čekaju na dalje reakcije, ali pre jer je tamo letnja pauza. U Tirani i Prištini je Vučićev predlog naišao na odobravanje, beleži Ernst, ali tako što je recimo albanski premijer Edi Rama poručio da put mora voditi priznanju nezavisnosti Kosova od strane Beograda. Noje cirher cajtung podseća na „model koji Nemačka već duže predlaže“, a imao bi obrise ugovora Zapadne i Istočne Nemačke iz 1972. u kojem je Bon de facto, ali ne i de iure priznao DDR. - Takođe je moguć, mada malo verovatan, kompromis u kojem bi bile zamenjene albanske i srpske naseljene oblasti u blizini granice, nakon čega bi se dve države zvanično priznale. Raduje u svakom slučaju što dinamika za rešenje komšijskog problema konačno dolazi iz samog regiona, a ne kao vatrogasna mera spolja - zaključuje Andreas Ernst u svom tekstu.
