Piše: Vilijam Endgal

Želim sa čitaocima da podelim utiske i iskustva sa nedavnog putovanja kroz nekoliko oblasti Narodne Republike Kine. Putovao sam ovog juna u sklopu svog istraživanja za predstojeću knjigu o evroazijskom veku, što je moj naziv onog što se pojavljuje kao alternativa od ratova poludelom Zapadu.

Stvar sa Kinom danas je daleko kompleksnija od proste činjenice da je svetski ekonomski kolos i takozvana „svetska radionica“. Ipak, uprkos ozbiljnim problemima na razvojnom putu koji je liderstvo Komunističke partije pokrenulo 1979. godine – kad je Deng Sjaoping zemlju sa pragmatičnom tržišnom ekonomijom, čiji je slogan „socijalizam sa kineskim karakteristikama“, otvorio za strane investicije i globalno tržište – Kina je danas ključna zemlja za pozitivan i miran svetski ekonomski razvoj. Za razliku od Trampovog demagoškog slogana „učinimo Ameriku ponovo velikom“, Kineski OBOR nema veze sa demagogijom, nego je i više nego stvarna inicijativa.

Nakon niza razgovora sa kineskim ekspertima sa vodećih univerziteta i iz tink-tenkova u Pekingu o ogromnom i menjajućem kompleksu Šest koridora inicijative Jedan pojas jedan put i kopnenog infrastrukturnog kompleksa koji je u procesu izgradnje, put me je doveo do mesta koje označava „poreklo“ antičkog puta svile.

Otišao sam u grad Ksian u centralnoj Kini, udaljen nekih 1200 kilometara od Pekinga. Imperator dinastije Han – Žang Kjan – otvorio je kopnenu trgovinsku rutu pre više od 2.200 godina kako bi prodavao dragocenu kinesku svilu Mediterancima i Rimskom Carstvu. A 1870-tih nemački geograf Ferdinand fon Rištofen tu rutu nazvao je Put svile. Trgovinska ruta povezije tada veoma napredne civilizacije Kine, Indije, Persije i Arabije sa Grčkom i Rimom.

Za zapadne posmatrače važno je da razumeju kako je ova veoma daleka istorija krajnje živa i realna u kulturnom sećanju današnje Kine. Uopšte nije zaboravljena; dobrim delom oblikuje viziju inicijatora OBOR predsednika Sija Đinpinga. Nakon mnogo razgovora sa Kinezima najrazličitijih pozadina, jasno mi je da shvataju koliko zapravo važan postaje potencijal inicijative OBOR za izbavljanje sveta iz ere nikad destruktivnijih ratova u dugi period mira i rastućih životnih standarda.

Današnji Kinezi takođe su potpuno svesni činjenice da su Zapad i njegovi saveznici koristili opijum da opljačkaju i unište Kinu u periodu kad su britanske i američke trgovačke kompanije pokrenule Opijumske ratove 1840. godine, pa sve do Mao Cedungovog osnivanja današnje Narodne Republike Kine 1949. i sloma japanske okupacije i partije Kuomintang proameričkog diktatora Čang Gajšeka, koja je upravljala poslovima vezanim za opijum. Na neki način današnji „opijum“ predstavljaju „guči“ ručne torbe, „buik“ automobili i ajfoni. Sve se to proizvodi u Kini.

Ništa plemenito ne može biti izgrađeno bez suštinske velike vizije. Ova inicijativa OBOR je očigledno ima.

Prvo, sasvim je jasno da Kina multunacionalni projekat OBOR vidi kao integralni deo izvlačenja sveta iz onoga što oni percipiraju kao tiraniju globalnog dolarskog poretka. OBOR je mnogo više od nekoliko desetina hiljada kilometara brzih pruga ili novih dubokovodnih kontejnerskih luka širom Azije. Prema njihovom – ispravnom – rezonu, sve dok američki dolar ostaje ključna rezervna valuta za najveći deo svetske trgovine, centralne banke širom sveta će biti prinuđene da gomilaju dolare kako bi kupovale robu, naftu, čak i zlato, i da tako nevoljno finansiraju američke ratove, koji u krajnjoj meri škode njihovim nacionalnim interesima, bez obzira da li su to ratovi protiv Irana, Katara ili Severne Koreje.

Prekidom veze između dolara i zlata u avgustu 1971, jedina kontrola nad ponudom dolara, odnosno nad dolarskom inflacijom, postali su Trezor SAD i s njim usko povezane Federalne rezerve. Od 1971. američka Vlada uživa u luksuzu beskrajnih budžetskih deficita i niskim kamatnim stopama, jer države poput Japana, Kine ili Nemačke nemaju izbora nego da pretvore svoje trgovinske viškove u dolare za plaćanje „sigurnog“ i profitabilnog duga američke vlade. Dakle, sve dok su Saudijska Arabija i arapski proizvođači nafte iz OPEK poštovali zahteve Vašingtona da naftu prodaju isključivo u dolarima, Vašington je na perverzan način mogao da finansira svoje ratove za kontrolu nad svetom u proteklih gotovo pola veka, gradeći svoj poredak globalističke supersile uz pomoć tog stranog „pozajmljenog novca“.

Era petrodolarske reciklaže, kako je Kisindžer to prvobitno nazvao, funkcionisala je naizgled zapanjujuće dobro za banke Volstrita i njihov vojno-industrijski kompleks tokom više od četiri decenije.

Ti slavni dani se bliže kraju, a s njima i zlosrećni koncept američkog veka, stvoren iz pepela Drugog svetskog rata, koji neki nazivaju i neformalnom imperijom, koja se zasniva na kontroli duga i novca drugih naroda.

Kina je razumljivo diskretna u pogledu svojih stavova o zameni dolara reminbijem. Ipak, očigledno je da je to integralni deo OBOR strategije, što bi bilo veoma pozitivno za svet, jer bi Vašington bio primoran da bira između pištolja i maslaca (guns or butter, tj. pištolj ili maslac, je naziv za krivulju proizvodnih mogućnosti koja dokazuje da povećanje „pištolja“, odnosno vojne potrošnje, rezultira smanjenjem „maslaca“, koji simbolizuje proizvodnju hrane, i obrnuto; prim. prev.).

Vodeći kineski akademik, koji radi na konceptualizaciji projekta OBOR i ima bliske veze sa državnim institucijama za planiranje, privatno mi je u Pekingu rekao da Kina pažljivo gradi temelj da reminbi, uz dolar, postane globalna jedinica za trgovinske obračune tako što „popunjavanja prazne tačke gde dolar ne dominira“. Primećuje ključnu razliku između ekonomije Kine i ekonomije Federalnih rezervi i Trezora SAD: „Američki dolar danas uglavnom ne služi za trgovinu robom, već za trgovinu dugom“.

Ekspert za kinesku ekonomiju potom ukazuje na činjenicu da Iran svoju naftu Kini više ne prodaje u dolarima; da Kina i Rusija u energetskim sporazumima koriste nacionalne valute, a da čak i Katar, dom najveće vašingtonske vojne baze na Bliskom istoku, prodaje svoj prirodni tečni gas Kini u reminbiju, a ne u dolarima.

Ističe da skorašnje učlanjenje Kine u izabrani valutni klub MMF, u kojem se nalazi pet zemalja sa specijalnim pravima vučenja, znači da će veći broj država i tržišta sve više prihvatati direktnu trgovinu u reminbiju, a ne u dolarima. „Grubo rečeno“, nastavlja pekinški ekonomista, „SAD trguju u fiktivnim novčanim derivatima, tj. opcijama (opcije su vrsta finansijskih derivata; prim. prev.), praveći novac iz novca. Kina trguje u fizičkim dobrima. Ta razlika je u pozadini ideje novog Puta svile“.

Naglašava da u Pekingu smatraju „da je američki dolar praktično sredstvo za pljačkanje realnih ekonomija. Potreban nam je izmenjeni ekonomski sistem zasnovan na trgovini stvarnim dobrima. To je stvar sa OBOR. Svrha povezivanja Evroazije brzim železnicama nije da se ukradu tržišta, već da se izgradi mreža trgovine koja bi povezala stvarne ekonomije i izgradila skroz nova tržišta“. Pogledajte OVDE šta su Nemci rekli za Hrvate. Izvor: Novi Standard