Ako se setimo starih hladnoratovskih susreta u vazduhu tokom šezdesetih, sedamdesetih i osamdesetih godina, u odnosu na to vreme danas su uočljive brojne razlike.

Nema više tampon zone od nekoliko stotina, čak i hiljada kilometara koja bi delila dva sukobljena sveta. Nekada je do Sovjetskog Saveza ležao blok zemalja iz istočnog sveta, a sada članica NATO-a. Na pojedinim teritorijalnim tačkama vojske Amerike i Rusije mogu da se gledaju bukvalno golim okom. Kakvi bi u relanom sukobu bili odnosi snaga teško je proceniti, ali nema sumnje da je Rusija okružena kordonom NATO zemalja, što je najverovantije i bio cilj primanja u NATO savez bivših sovjetskih epublika.

Dve najizloženije tačke pod ruskom kontrolom su poluostrvo Krim i enklava Kalinjingrada na Baltiku.

Ključne, ali teško branjive, pa zato zato i vredne upotrebe svih sredstava. To Rusi ne kriju, pa neprekidno poručuju da više nikad neće dopustiti vođenje rata na svojoj teritoriji. Krim je od tolike strateške važnosti za Rusiju da nije za pregovore. Koliko je Krim zapravo izolovan, najbolje govori veliki građevinski poduhvat izgradnje megamosta s ruske teritorije prema tom poluoostrvu oko koga se ratuje vekovima. U takav se zahvat ne kreće bez preke potrebe, na stranu što je svaki most izuzetno ranjiva varijanta. Moskva nema drugog izbora sve dok je Krim u neprijateljskom okruženju Ukrajine, s kojom vodi što javni, što tajni hibridni rat. Ko, naime, drži Krim, drži i ključeve Crnog mora. Bez Krima Rusi bi celu crnomorsku flotu slobodno mogli da pošalju u staro gvožđe.

Druga osetljiva tačka je Kalinjingrad na Baltiku. Na kakvoj je geografskoj poziciji i šta bi se sve moglo izroditi u sukobu s neprijateljskim okruženjem Poljske, baltičkih republika, Nemačke kao regionalnog šefa, najbolje govori nedavni vazdušni incident sa Sergejom Šojguom, ministrom odbrane i najbližim Putinovim saveznikom, nad Baltikom. Na putu prema Kalinjingradu ministrovom avionu se toliko približio lovac F16 da se mogao snimiti mobilnim telefonom. Tako su oni složno putnom brzinom od 750 do 800 na sat leteli paralelno, a onda se umešao dvorepi Suhoj 27 iz Šojguove pratnje. Rus je podigao desno krilo i pokazao rakete, na što je pilot Fantoma reagovao po logici, bolje se planski povući nego pretvoren u prah i pepeo. Dva bombardera letela su toliko blizu da se raketa vazduh-vazduh verovatno ne bi mogla ni koristiti. Bila je to distanca za topove, a ne rakete.

Pokazaće se kasnije da je avion poljski, na redovnoj misiji kontrole vazdušnog prostora i provere letelica koje se nisu identifikovale transponderom. Iz NATO-a tvrde da je reč o rutini, i da nisu imali pojma ko je u ruskom avionu.

Jedna takva situacija vrlo lako može eskalirati u sukob čak i bez namernih borbenih delovanja. Šta da je tokom bliskog susreta došlo do kvara na nekoj od letelica i pada u more? Da li bi posledice mogle da se kontrolišu? Šta bi pre proradilo, crveni telefon ili rakete?

Dok raste napetost i ređaju se incidenti, mehanizmi kontrole sve su slabiji. Vašington najavljuje skori izlazak iz sporazuma o raketama srednjeg dometa, na šta Rusi besno uzvraćaju da neće ostati dužni svojim protivmerama. Šta znači nepostojanje takvog sporazuma o broju i razmeštaju raketa dometa od 500 do 5000 kilometara? Jasno je da sporazum ne uređuje interkontinentalna delovanja, nego uglavnom balans između Rusije i evropskih zemalja. I tu se zaigrala velika igra, piše Jutarnji list.

U odnose između Rusije i evropskih suseda u najvažnijoj sferi, energetskoj saradnji, nedavno se otvoreno umešao Vašington donošenjem novog seta sankcija protiv Moskve. Nisu to samo sankcije protiv najvećeg izvoznika gasa nego i protiv evropskih saveznika, u prvom redu Nemačke. Sve kompanije koje budu sarađivale s Rusijom u sprovođenju kapitalnog gasnog koridora Severni tok 2 naći će se pod američkim sankcijama.

Kako je taj gasovod jedan od strateških nemačkih poduhvata, na noge je skočila nemačka politika najavljujući čak i kontrasankcije Americi. Nemačka Severnim tokom 2 po dnu Baltika, zaobilazeći Poljsku i baltičke države, namerava da pojača dotok gasa za svoje potrebe. Sjedinjene Američke Države imaju značajan višak gasa koji nameravaju da prodaju Evropi preko mreže LNG-terminala, među kojima je i onaj planirani, a još nerealizovani u Omišlju.

Svakome je jasno da gas koji cevima dolazi iz Rusije mora biti značajno jeftiniji nego tekući gas u brodskim LNG-tankovima, uz navigaciju od Novog do Starog sveta dugu 3-4 hiljade milja. Ako to iko dobro razumije, onda su to Nemci, životno zavisni od uvoza energenata. Tako je nastao gasovod Severni tok 1, a bivši kancelar, prethodnik Angele Merkel, Šreder, stavljen je na čelo projekta. Nemačka verovatno računa i s preuzimanjem vodeće evropske uloge u distribuciji gasa iz Rusije. Onaj ko kontroliše tranzit ima jednaku vrednost kao i onaj ko drži nalazište.

Severni tok 2 mogao bi biti uzrok sukoba na Baltiku, iako je danas, sedamdeset i dve godine od velikog rata, teško i zamisliti rat Evrope protiv Rusije, ili obrnuto. Ali, svi su se narogušili. Čak i Švedska, koja nije ratovala dvesta godina, kalkuliše o nabavci američkih nominalno defenzivnih, a realno i ofanzivnih raketnih sistema THAAD, dok Norveška produžuje boravak američkim marincima na svojoj teritoriji. Poljska, Estonija, Litvanija i Letonija odavno su prvaci antiruske retorike, iako bi se prvi našli na crti sukoba. Biće zanimljivo videti kako će na američke ultimatume reagovati Nemačka.

Deo iste priče je i Ukrajina, dosad glavna tranzitna zemlja na putu ruskog gasa prema evropskom tržištu. Nakon dve obojene revolucije, koje su poremetile odnose s Rusijom, treća, majdanska, dovela je Moskvu i Kijev na ivicu otvorenog sukoba. Rusi su Ukrajini amputirali nekad rusku teritoriju Krim, podržavaju dve odmetničke republike na istoku zemlje, dok Ukrajinci pod paskom zapadnih saveznika polako pripremaju vojsku za napad na odmetnike. Nevolja je što odmetnici sede tačno na ruskoj granici, pa se može očekivati da budu višestruko jači od onih 40 hiljada vojnika koliko, navodno, imaju na raspolaganju. Kijev računa da bi im za Donjeck trebalo barem tri puta više potpuno fit vojske. Nema sumnje da će to, ako ga uskoro bude, biti sukob NATO-a i Rusije preko lokalnih posrednika. Budući da niko ne može da proceni akciju i reakciju, osim sporadične razmene granata, oružje zasad ćuti.

Moskva više ne računa na ukrajinski tranzit energenata. Proklamuju da će do 2018. zaobići tog svog donedavno glavnog partnera. Zemlja partner je Turska. Vladimir Putin pre neki dan svečano je prisustvovao polaganju cevi u Crno more, za početak izgradnje duboke sekcije gasovoda Turski tok. Turci, koji o ruskom gasu zavise gotovo 60 posto, time će postati važan tranzitni igrač koji naplaćuje gasarinu ako, naravno, opet ne dođe do puča protiv Erdogana i zemlja potone u rasulo.

Svemogući predsednik Erdogan zasad se dobro drži, ali gleda i na drugu stranu, prema Kataru, najbližem velikom izvoru LNG-gasa. U slučaju problema s ruskim snabdevanjem uskače Katar sa svojim LNG-om, barem za nužno snabdevanje, jer Turci nemaju dovoljno prihvatnih kapaciteta. To je i osnovni razlog zašto Erdogan insistira na vojnoj bazi u Kataru, malenoj i prebogatoj zemlji, od nedavno na udaru drakonskih sankcija Saudijske Arabije i još četiri zemlje, a sve pod firmom pomaganja terorizmu i saradnje sa smrtnim neprijateljem Saudijaca – Iranom.

Deo iste velike igre, svakako, jest i Sirija. Tamo je već godinama prioritet svrgavanje rusko-iranskog saveznika Bašara al Asada, uz razbijanje zemlje i osvajanje slobodnog pristupa Mediteranu iz pravca Saudijske Arabije. Zato nije čudno što je upravo Rijad glavni finansijer raznih sunitskih pokreta koji rade o glavi Asadu, ruše zemlju i primenjuju dosad neviđeno brutalne gerilske metode. Rusija je u poslednji tren provalila u taj rat da spreči planove glavnog konkurenta, saudijske dinastije, i zadrži kontrolu nad Sirijom. Isti je motiv Teherana i njihovih štićenika u libanskom Hezbolahu.

Kako teku saudijsko-američki planovi u Siriji? Svakako ne onako kako je planirano. Propala je brza promena režima, ulaganje u džihadiste sad se već čini neprofitabilnim, o čemu svedoči i ponašanje regionalnih igrača. Turska se okrenula Rusiji, Katar Iranu, a ne susedima Saudijcima.

Planovi za eliminaciju monopola Rusije ne ostvaruju se kako se očekivalo. Zato u loncu sve više kuva. Pokazalo se da Moskva neće bez borbe odustati od glavnog izvora državnih prihoda. Kako se na to može odgovoriti?

Pročitajte OVDE sve o novoj eskalaciji na Nagorno Karabahu, nestabilnoj regiji unutar Azerbejdžana.

Izvor: Jutarnji list