Pravda

Piše: Ivica Dačić Veliki umovi raspravljaju o idejama. Srednji umovi raspravljaju o događajima. Sitni umovi raspravljaju o ljudima. Mnogo godina je prošlo otkako je Elenor Ruzvelt, velika žena velikog čoveka, izrekla ove rečenice. I još su tačne, pogotovo ovde, u političkoj Srbiji, u kojoj je malo ideja, i događaja, a najmanje velikih umova. I nema većeg dokaza za to od reakcije na ideju koju je izneo predsednik Vučić. Ideje na koju su jedni potrčali da odgovore, bez da iole razmisle, njemu lično, drugi krenuli da uzvikuju patriotske parole, ne za Srbiju, nego opet protiv njega, a treći preskočili i odgovor i patriotizam, nego odmah krenuli na Vučića i na sve ono zbog čega ih, evo već pet godina, on svakoga dana frustrira. Poziv na unutrašnji dijalog pretvorio se u monolog silnih glasova, istovetnih, o Vučiću uglavnom, na stranicama nekih novina. Ako nemaš danas šta da radiš, a nemaš; ako nemaš nikakvu ideju, a nemaš; ako nemaš politiku, a nemaš; i ako ti je um sitan, a jeste, ti lepo daš izjavu o Vučiću lično, i verovatno si ubeđen da si silno doprineo rešavanju najvažnijeg pitanja u Srbiji danas. Pritom zaboravljaš da sve i da kojim čudom ta nemoguća misija uspe, i da ti i neki mediji smenite Vučića, to glavno pitanje, na čije rešenje je on pozvao, ostaje. I šta onda? Kojom ličnošću ćeš posle da se baviš? Kome ćeš da odbiješ poziv, kažeš „ne”, o kome da objaviš ogroman naslov ili nategnuti tvit? Plašim se ne samo da odgovara na to pitanje nema, nego da ga niko i ne želi, baš kao što suštinski cela ova hajka na ličnost ne govori ništa drugo do da je mnogima u opoziciji Vučić draža tema od one koja je Srbiji važna. Oni Kosovom jednostavno ne žele da se bave. Tu čovek može da strada, može da izgovori pogrešnu reč, da ne pričam o tome koliko na tom pitanju mora da se radi, što je još jedna od stavki koju sitni umovi neće da ukalkulišu u svoj kratki politički dan. Znajući to, ni ja neću više da se bavim njima. Poziv su dobili, svojim odgovorom pokazali da nisu dorasli ni samom pitanju, a kamoli odgovoru, i još jednom sišli sa puta kojim se ide u budućnost, birajući, nemoćni, da ostanu tamo gde se osećaju najsigurnije. U prošlosti. Budućnost je još jednom rezervisana za one koji se ne plaše ozbiljnih pitanja, ne razmišljajući sitno o ceni, to jest, pristajući, unapred da je plate, kakva god ona bila. Na taj odnos više ne tera sama politika, čak ni tamo gde ona zaista postoji, nego svest da smo generacija koja, zbog budućih generacija, kosovski čvor mora da reši. Ako to ne uradimo, danas, bukvalno smo osudili budućnost, našu i naših potomaka. I oni neće biti u prilici da na ramenima nose torbice sa laptopom, nego će nositi puške o ramenu, a pravi topovi će im biti realnost, a oni njima hrana. Zato moramo da razgovaramo o rešenjima kosovskog pitanja. Zato moramo da izađemo sa predlozima, da nađemo rešenja, da budemo spremni i na nedovoljni dobitak i na kompromis. I u tom poslu realnost mora da nam bude osnovna odrednica, jer je bez nje svaka politika tek puka utopija. Moramo da priznamo, da se suočimo sa ne tako prijatnim činjenicama, od one da Albanci ne žele da budu deo Srbije do one da nemamo ni snage, a ni potrebe da ratujemo, jer više tamo nemamo šta da dobijemo. Nikada Priština neće priznati vlast Beograda, ni po koju cenu, i tu činjenicu ne smemo ni jednog trenutka da zaboravimo. Tako Srbi nikada neće pristati da budu deo Kosova ili Albanije, niti će Severna Mitrovica ili Leposavić ikada priznati vlast Prištine. I zato ću, lično, prilikom dijaloga o Kosovu, sa predsednikom Srbije još jednom proveriti mogućnost onoga za šta sam se godinama zalagao. Razgraničenja, ili kako god da se zove. Šta je srpsko, šta je albansko. U dogovoru Srba i Albanaca to je jedno moguće trajno kompromisno rešenje, uz poseban status za naše crkve i manastire. I uz zajednicu srpskih opština na jugu Kosova. Ako se ispostavi da je to nemoguće, ili da je neprihvatljivo, neću biti nesrećan, nego ću probati da dam doprinos u pronalaženju trajnog i realnog rešenja. I kada to kažem, mislim da je ono moguće samo ako budemo svesni da nešto za tu budućnost moramo i da damo, ali i da, zbog iste te budućnosti, nešto moramo i da dobijemo. To davanje i dobijanje biće svakako i najteži zadatak u celom procesu, onaj na kojem moramo da pokažemo koliko smo zreli, koliko smo svesni svog položaja i svojih mogućnosti. Najlakše je reći ne damo ništa, i tražimo sve. Jedino što ćemo, tada, biti u poziciji onog čoveka koji je na ulici prodavao štene, mirno saopštavajući potencijalnim kupcima da za njega traži ni manje ni više nego milion evra. I naravno da ih nije dobio. Umesto toga, na kraju se pojavio kupac koji je na njegovu priču o ceni od milion evra rekao - a da li može za dve mačke od po petsto hiljada. I ovaj je pristao, šta drugo. Tu vrstu alavosti i gluposti, zbog koje ćemo nešto posle svega morati da damo, ne za dve mačke, nego za jednu, i to u džaku, moramo da izbegnemo. Kosovo jeste naša vrednost, ali samo u onoj meri u kojoj se i sami prema njemu tako ponašamo. Mi smo ti koji mu određujemo vrednost i važnost uz samo jedan uslov, uslov svih uslova naše budućnosti. Ona ne sme da bude krvava. I to mora da bude naša crvena linija. Sve ostalo će biti stvar naše mudrosti i samim tim naše sposobnosti da pregovaramo. A dijalog o tome prvi je korak, onaj na kojem dobijamo odgovor na važno pitanje. Toliko smo zreli. Nešto drugačije mišljenje izneo je ruski zvaničnik Sergej Železnjak u svom autorskom tekstu, u kom kaže da je pre konačnog rešenja "kosovskog pitanja" potrebno postići određene preduslove, o čemu više možete da pročitate OVDE. Izvor: Blic