Političari se oglašavaju: Genocid. Genocid. Genocid. Genocid….
Da, genocid. Reč koju bošnjački političari uporno ponavljaju, jer im je Zapad tako rekao, a legitimitet za tu reč crpe iz presude Međunarodnog suda pravde 2007. godine, koju su brzopleto priznali i neki sa srpske strane.
I Milorad Dodik je rekao: „Bio je genocid u Srebrenici. To je presudio sud u Hagu i to je nesporna pravna činjenica.“
Ali ono što Milorad Dodik možda nije znao te 2008. godine jeste da velike sile kao što su Kina i Rusija izbegavaju Međunarodni sud pravde još od 1945. godine kada je osnovan, jer za razliku od drugih organa Ujedinjenih nacija tu nema prava veta na biranje sudija, koje su mahom pod političkim pritiskom zapadnih zemalja. Tako je taj sud 2004. godine rekao da Srbija ne može da tuži NATO članice za bombardovanje 1999. jer Srbija tada nije bila članica UN, a 2007. godine je isti sud presudio da je Srbija prekršila Konvenciju o genocidu tokom rata u BiH, iako Srbija tada nije bila članica UN.
Milorade, šta sad kažeš?
„Nije bio genocid ovde. I nećemo prihvatiti da je bio genocid, jer nije bio genocid.“
Ali bez obzira da li verujete starom ili novom Dodiku, suština priče nije u reči „genocid“, jer cilj onih koji od Srba traže da ga priznaju nije da sve strane plate cenu za zločine na prostoru bivše Jugoslavije. Da jeste, Tuđman bi umro u Hagu zbog ove izjave:
„Da nanesemo takve udarce da Srbi praktično nestanu.“
Naser Orić se ne bi slobodno šetao s obzirom da se januara 1994. godine u intervjuu Bilu Šileru iz „Toronto stara“, otvoreno hvalio kako je ubijao Srbe, a ni Ramuš Haradinaj, s obzirom da je u svojoj knjizi pisao kako je ubijao Srbe, pa ni mnogi drugi zločinci. Ne, Zapad ovde ne želi pomirenje. Srebrenica je određena za simbol isključivo srpskih zločina i ako slučajno pomenete da su tamo stradali i Srbi, automatski se etiketirate kao relativizator zločina. Zamislite to, kada kažete da vam žao svake žrtve, vi relativizujete, a oni koji izdvajaju neke žrtve kao bitnije od drugih, oni su faktori mira i stabilnosti. Izvinite, ali to je sramota.
Znate kako možemo doći do održivog mira na Balkanu? Pa vidite, obični ljudi u Srbiji, Hrvatskoj, BiH i ostalim državama u regionu pate od manje-više istih problema prouzrokovanih sprovođenjem neoliberalnih ekonomskih mera. Zvezde nevladinog sektora kao mantru ponavljaju priču o „suočavanju sa prošlošću“, u pokušaju da monopolizuju način na koji građani smeju da se suočavaju sa onim što nam se desilo. Oni kažu: „Suočite se sa onim što vam mi kažemo, a ostalo je nebitno i ako slučajno spomenete uzroke tih događaja ili stradanje manje bitnih ljudi, vi ste fašisti“.
A ti, za njih, manje bitni ljudi ste vi. Svi vi radnici, otpušteni, obespravljeni, smanjenih plata, penzioneri smanjenih penzija, mladi nezaposleni, vaša patnja nije bitna ako niste pripadnik neke podobne stranke ili grupe poput „Majke Srebrenice“. Strašno je šta su srpski vojnici uradili tamo, jezivo, gnusno, nedopustivo i za sve to nema opravdanja. Ali dosta je eksploatacije tog i drugih zločina za dobijanje finansija radi daljeg rada suštinski štetnih organizacija ili održavanja u životu nesposobnih političara. Oni opstaju dok god se mi svađamo i zato im je u interesu da nas večno svađaju.
Za mene su ljudi ili dobri ili loši. Kad umremo, nećemo umreti kao Srbi, Hrvati ili Bošnjaci, već kao ljudi od krvi i mesa i sve svađe na društvenim mrežama i van njih će da se utope u more gluposti na koje smo trošili dragocene trenutke života. Odrastimo već jednom i prestanimo da dozvoljavamo moćnima da nam nameću šta je važno, dok samo za sebe grade bolju budućnost. Budućnost pripada svima nama, vreme je da se okrenemo sebi! Kako je Malagurski razmontirao Si-En-En, pogledajte OVDE. Izvor: rs.sputniknews.com
