Predsednik Srbije, Aleksandar Vučić, prvi put je javno izjavio da je pod pritiskom Zapada zbog odnosa Srbije sa Rusijom.
,,Prvi put govorim o tome na ovaj način. Više je nemoguće pojaviti se bilo gde na Zapadu, da Vas ne bi pitali o Rusiji.“ – rekao je Vučić, uz napomenu da pritisak dolazi od strane ,,velikih država“.
… Ništa novo Vučić, naravno, nije rekao. Pritisak na njegovu zemlju ne traje samo godinu, ni deceniju – on počinje od bezuslovne podrške Zapada Srbima koji su promenili veru u katolicizam ili islam, koji su protiv pravoslavnih zemljaka, i završava sa ,,humanitarnim bombardovanjem“ (termin organizatora raspada Čehoslovačke i prvog predsednika njenog ostataka – Havela. Usput, hvala mu za ovaj termin zato što on malo bolje odražava primer zapadnog licemerja).
Ukratko, činjenica je da će Zapad na svakog predsednika Srbije vršiti pritisak sa ciljem da razbiju ne samo njega, već i celu državu – to je očigledno bilo i ranije.
Zašto baš sada predsednik Srbije nije izdržao i javno je progovrio o pritisku: očigledno je da se pritisak povećava. Danas kod Amerikanaca ima veoma mnogo javnih poraza na drugim poljima delovanja, do te mere da se oni sada žale na plaćene od strane Amerike teroriste u Siriji, čijom krivicom ,,Rusi mogu da pobede“. I baš zbog tih poraza, oni mogu da požele da pobede na bilo kojem drugom polju.
Ali nije samo u tome stvar. Radi se i o tome da granice snage ljudi i država nisu beskonačne. I vrlo lako može biti da se predsednik Srbije samo umorio od ćutanja – i otvoreno rekao ono što sa njim rade, misleći ,,da gore neće biti“ (mada je obično ova nada neopravdana, jer po pravilu uvek postoje načini da se stvar pogorša).
… Pa, kako se boriti sa tim? Jedan od Hemingvejevih junaka – ako se ne varam, u romanu ,,Imati i nemati“ – kaže: ,,Čovek sam ne može ništa“. Po mom mišljenju, to se u izvesnoj meri odnosi i na državu. Naravno, postoje okolnosti u kojima država može sama, ali je i dalje veoma poželjno da ima i druge saveznike, osim svoje vojske i mornarice. I što je manja država, više su joj potrebni ti saveznici.
Sada se mnogi kod nas čude zašto Zapad slama Crnu Goru (u stvari, da razjasnimo, ta država malo čime može da doprinese mogućnostima NATO-a. Šta više, ona je prilično narušila reputaciju NATO-a u tom smislu da način na koji su je primorali da stupi u njihov blok, krši ostatke reputacije samog shvatanja demokratije. Narodu je demonstartivno, drsko i više puta uskraćeno pravo na referendum, a one koji se izbore za to pravo, proglase zaverenicima). Pitanje je, zašto kvariti ugled? Po mom mišljenju – zato što Crna Gora odvaja Srbiju od mora. Sa raspadom savezne države Jugoslavije, koja se sastojala samo od Srbije i Crne Gore u poslednjoj fazi raspadanja, Srbija se našla potpuno izolovana i okružena neprijateljima sa različitim stepenom tog neprijateljstva. Na primer, razmotrimo Đukanovića, koji zauzima u Srbiji isti položaj kao i Porošenko u Rusiji (to jest, on je predsednik malog komada zemlje koji je otkinut od velike države i spreman je da počini bilo kakav zločin, samo kako bi sprečio ponovno ujedinjenje).
I sada, kada je Srbija opkoljena, naravno, jako je teško da joj se pomogne. Ipak, nadam se da su Srbi narod dovoljno pametan narod da nađu način za saradnju sa vrlo malim brojem svojih prijatelja.
Istina, moram da kažem da pomoć Srbima ne može biti bezgranična. I zato što Rusija ima i drugih problema. I zato što čak i Bog pomaže onima koji pomažu sami sebi, a i mi još uvek nismo sigurni da će Srbija, kada se suoči sa pitanjem ,,zaštititi se ili kapitulirati“ (a to pitanje je postavljeno više puta, i, nažalost, poslednjih decenija Srbija je konstantno birala kapitulaciju), ovaj put radije izabrati da bude zaštićena.
Kako mi uopšte shvatamo pojmove ,,kapitulacija“, ,,slom“ u odnosu na državu – posebno na Srbiju (ili Crnu Goru)?
Verujem da su velikom broju Srba napunili glavu istom retorikom, koja je korišćena i protiv većine ruskih građana Ukrajine. Dakle – ,,Zapadno korito je obilno, dođite na njega, i vama će dati besplatno“. Ali takve misli se leče više ili manje brzo, najpouzdanijim terapeutima na svetu – glađu i hladnoćom. Mislim da će u bliskoj budućnosti isti ti Crnogorci da se uvere da su NATO-u potrebni samo kao topovsko meso, a Evropskoj uniji kao pašnjak. I onda možemo tražiti među njima ljude koji ne samo da shvataju ko je kriv, već koji i razmišljaju šta da rade.
U Ukrajini, odgovore na ova pitanja, takođe, uopšteno mnogi pokušavaju da nađu, ali tom narodu su napunili glavu pričama o zlim ,,moskaljima“*, koji napadaju otadžbinu, a Ukrajinci (kao i ostali Rusi) su u stanju da trpe mnogo dok veruju da je to za dobrobit države i naroda. Zato u Ukrajini glad i hladnoća terapeutski pomažu u veoma ograničenom obimu. A evo, u Crnoj Gori, gde pokušavaju da izmisle ,,moskalje koji napadaju“, ali neuverljivo, i u Srbiji, kojoj se obično nameće od strane Zapada neka vrsta analogne ,,nemačke posleratne svesti“, sa teretom krivice i potrebe da stalno plaćaju i kaju se – ovakav scenario se teško sprovodi.
Uzgred. Sadašnji crnogorski progon ruskih stanovnika (a mnogo naših sunarodnika, u iskušenju niskih cena je kupilo tamo nekretnine) treba sa naše strane da ima potpuno razumevanje po principu ,,nećete – ne morate“. Rusku imovinu u Crnoj Gori bi trebalo prodati, a građani i kapital moraju da se povuku iz nadležnosti neprijatelja. Kakvi su očekivani gubici crnogorskog turističkog biznisa zbog politike trenutne crnogorske vlasti – i sami Crnogorci već govore mnogo, šarenoliko i bez cenzure o tome.
Razume se, Srbi imaju veoma malo mogućnosti da se sami brane. Oni su ograničenosti svojih snaga odlično svesni (setite se one čuvene izreke ,,Nas i Rusa 300 miliona, nas bez Rusa pola kamiona“). Ali, bilo kako bilo, jedino nakon što Srbija izabere opciju ,,zaštita“, a ne ,,kapitulicija“, mi možemo da im pomognemo.
Ja sam, uzgred, siguran, da ako Srbija pokaže volju za samoodbranu – nećemo joj pomoći samo mi. Pada mi na pamet, na primer, Narodna Republika Kina. Kina je u više navrata i na mnogo načina pokazala da joj je potrebna luka u Evropi. U principu ja ne isključujem mogućnost da će Kina potražiti način za reintegraciju Crne Gore sa ostatkom Srbije. Ovo je, naravno, vrlo optimistična nada: Kina pokušava da deluje čisto ekonomskim sredstavima, i samo potpuno uverena da Đukanović neće želeti da zarađuje na kineskom tranzitu, već da pokaže svoju lojalnost Amerikancima, ona će početi da razmišlja o pronalaženju bolje kompatibilnog partnera u otkinutom komadiću Srbije (Crnoj Gori). Zamislite se o toj mogućnosti.
… Vratimo serealnim mogućnostima da se Srbija oslobodi pritisaka sa Zapada. To, razume se, neće biti jednostavno. Kao što je već rečeno – Srbima se nameće potpuna ,,moralna bespomoćnost“, koju slavi savremena Nemačka. Ali, kako bi se taj program potpuno ostvario u Srbiji, potrebne su dve sitnice. Prvo, višegodišnja okupacija. Drugo, realni dokazi strahovitih zločina koje su počinili Srbi (koji su, kako se svaki put do sada ispostavilo, jednostavno fabrikovani u čitavoj antisrpskoj propagandi na Zapadu).
Stoga, potpuno slomiti Srbiju, pretvoriti je u analog Nemačke posle Drugog svetskog rata – biće izuzetno teško. I to nam ostavlja nadu.
<em>* "moskalj" – šovinistički nadimak, koji su osmislili građani Ukrajine i Belorusije, a koji se odnosi na predstavnike Rusije i rusko stanovništvo uopšte</em> Pročitajte OVDE šta je Milićka rekla o Lanetu Gutoviću!
Izvor: RIA Novosti / Govori Srbija
