Državnu himnu svirali su mu dvadeset i jednom. Četrnaest puta dok je bio na tronu svetskih šampionata, a sedam puta na evropskim takmičenjima.

Borac je sa najdužom aktivnom takmičarskom karijerom na planeti. I, ni u ovim godinama života nema nameru da prestane da se nadmeće. To mu, na pogled običnog posmatrača, i ne priliči. Niko ne bi rekao da dobrano troši osmu deceniju.

Prvi je počasni profesor u istoriji Beogradskog univerziteta. Poliglota. Jesenjinove stihove, od početka do kraja, govori na ruskom. Citira DŽadžića, o Andriću. Patriotizam tumači: najpreče je sačuvati decu. A koliko je bogat, kaže: "Toliko prijatelja imam, smatrajte me sultanom od Bruneja".

U zbirci medalja ima 59 zlatnih, 15 srebrnih i osam bronzanih. U spomenaru bogato sećanje na svoje učenike, kako kaže, čudesno hrabre, prave lavove koji su se potvrdili i kao borci u svojim kasnijim pozivima. Većina je tu, neki su se preselili u nebeski tim, a on poručuje: "Ako je pravde, onaj gore će, kad ja odem, da nam jedan kutak ostavi i za strunjaču".

Ovo je do sada neispričana lična priča profesora Vuka Rašovića (77), svetske džudo legende, kroz koju se prepliću sudbine njegovih učenika, majstora ove viteške borilačke veštine. 

- DŽudo me je osvojilo jednog proleća, pre više od šest decenija, ma, i pre, pa vam mogu kazati da me slobodno smatrate dinosaurusom, na primer iz Sibira, ili sabratom prvih živućih iz našeg Lepenskog Vira. Gimnaziju sam završio u nekadašnjem Ivangradu, bio sam, stvarno, dobar đak. U sedamnaestoj sam već bio nastavnik... U bogu iza nogu, selo se zove Prekobrđe, predavao sam gotovo sve predmete: istoriju, lepo pisanje, francuski... samo mi je pevanje slabije išlo. Tako sam đake jedva naučio jedinu pesmu: "Pod Lovćenom zeleni se trava".

- U Beogradu sam, posle gimnazije i nastavnikovanja u Podbrđu, upisao mašinstvo. Smatrao sam, imaće od čega da se živi. Apsolvirao sam, ali je džudo čudo. Ono me je vuklo i odvuklo. Sav sam se predao tom čudesnom sportu. I ne žalim. Iznegovao sam generacije učenika. Sjajni ljudi, hrabri momci... da su neki ostali u ovom sportu, možda bi im sudbina bila drugačija.

- Generali Radovan Stojčić Badža, Senta Milenković i Marinko Kresoje su bili moji učenici. Zbog Sente i Marinka sam dva puta sedmično putovao u Smederevo da ih obučavam. Kresoja je bio pravi primer časnog srpskog policajca, eto, malo ko zna, a ja potvrđujem, da je njegova porodica, u najtežim vremenima bila na čaju i hlebu, dok su drugi uvećavali svoju imovinu... Sa Badžom sam imao najprisniji odnos, bratski, ali samo dok nije postao šef policije. Distancirao sam se, tada, i to je potrajalo. Onda je do mene došla vest da Badža kaže: "Svi mi oči izbiše, zovu, svi nešto traže, samo mi se Vuk ne javlja". Oćutao sam. Ali, jednog dana zvoni telefon. "Znaš li ko je ovde", pita glas s druge strane. Ne znam, kažem. "Kako ne prepoznaješ, ti si barem pametan čovek". Kažem ponovo: Eto, ne znam, nije ovo pitanje pameti već sluha. Bio je to Badža. Malo je zastao, primetio sam da je uznemiren, rekao mi je: "Vuče, potreban si mi, plivam u vodi prepunoj pirana". Kada sam jednog petka, ujutro, kupio novine, sledio sam se. Na naslovnoj strani bilo je: "Ubili su Badžu".

- Govorio sam mu na sahrani i poručio... NJegov kimono je bez ijedne mrlje. Pogledom sam obuhvatio ukopnike, visoke državne zvaničnike. Nisam tajio šta mislim. A mislio sam: Vi koji ste ga tako visoko podigli ili ga niste sačuvali, ili ste ga žrtvovali.

- A Senta... Bio je vredan momak, mada smo se mi njegovi drugovi iz džudoa začudili da se tako visoko vinuo. Posle hapšenja Miloševića i odvođenja u Centrali zatvor, moj đak je ustuknuo. Ipak, verujem da ga je savest zbog toga pekla, jer je u toj porodici o čijoj je bezbednosti brinuo, bio prihvaćen kao član, kao najstariji sin. Siguran sam da ga je rana zbog Miloševićeve sudbine konačno razorila.

- Moji su đaci bili i Savo Subotić, danas poznati kardiolog, Petar Seferović, akademik, primarijus Branislav Stojanović, Srđan Janković... svi dosegli visok stepen majstorstva, a kada sam s njima krenuo u pripremu da postanu osvajači evropskih, svetskih i olimpijskih medalja, oni su bili dovoljno pošteni da kažu imamo druge životne aspiracije. Moj omiljeni đak, veoma talentovan, Milan Šarac, mi kaže: "Šampione, primljen sam na Pozorišnu akademiju", i otišao je. Neki su kod mene došli sa sedam godina, a otišli sa 37. Bolovao sam zbog njihovog odlaska, bolovao sa suzom skrivenom, ali nisam imao pravo da ih zadržavam. Tuga bila, tuga prošla, sad kad sretnem akademika Seferovića, šalim se: E, moj Pero, da si u džudou ostao, danas bi bolje živeo, sada si samo akademik.

- Peca Stanišić, beogradski student, bio je višestruki šampion Jugoslavije i peti na prvenstvu sveta. On je 1992. otišao u Kanadu. Sećam se tog rastanka. Meni suze teku dok ga ispraćam. Da mu kažem: Nemoj, ostani... a istovremeno mislim ako ga pokupe u odvedu u neki rov, u rat u kome nismo učestvovali, pa da na duši nosim njegovu mladost, život... ne. Za mene je patriotizam sačuvati decu. Drugu formulu ja ne znam.

- Proputovali smo, reprezentacija i ja, čitav svet, obišli, što se kaže, zemaljsku kuglu. Jugoslovenski, srpski džudo bio je ponos nacije. Poštovali su nas i u celom svetu, dočekivali i ispraćali ovacijama. Za vreme bivše Juge, može se reći jedne zaista ozbiljne države, našu reprezentaciju pre podne je svečano primio gradonačelnik Istočnog Berlina. Po podne, prvi čovek Zapadnog Berlina, i to se sve dogodilo u jednom danu. Bili smo i ostali džudo sila. To je onaj osećaj koji sada greje moje srce i pokreće telo. A dokle će, to samo onaj gore zna.

- Pre mesec dana, nema više, Udruženje đaka beranske gimnazije, i predsednik udruženja Vuk Ognjanović, nekadašnji guverner Narodne banke, priredili su mi u Beogradu veče kao najboljem đaku prve generacije posleratne gimnazije. Bilo je tako dirljivo da bih i sad zaplakao. Ne zbog toga što sam osetio to poštovanje, već koliko je na tom okupljanju bilo uglednih ljudi u svom poslu. I koliko ih je iznedrila naša gimnazija, ali i čitav kraj oko manastira Morača.

- I general policije Goran Radosavljević Guri, bio je moj odličan učenik, nažalost, nije bio takmičar. Školovanje ga je razdvojilo od sasvim sigurno blistave takmičarske karijere. Meni je drago da se, u životu, potvrdio kao dobar čovek. Verujem da mu je ovaj plemeniti sport, barem u deliću njegovog kasnijeg puta, pomogao da bude ratnik i vitez. Zašto džudo pomaže? Zato što se u ovom sportu bore ljudi lavovskog srca izgarajući u vatri emocija.

- Naša reprezentacija se vratila sa zlatnom medaljom, bilo je to veliko svetsko takmičenje, a Danko Pantić, student osvojio šampionat sveta. Tada nam je ministar sporta Vladimir Cvetković javio da će nas primiti Milošević. I, otišli smo. Predviđeno je bilo da se zadržimo 20 minuta, a ostali smo više od sat i po. Sloba je posebno poštovanje pokazao prema Danku, s njim ponajviše razgovarao, s iskrenim uvažavanjem za jednog mladog čoveka koji postiže rezultate i školujući se i trenirajući. Taj snimak su emitovale televizije. I meni se, odmah posle priloga, javlja otac. Kaže mi: Sad kad sam te video na onom Slobinom kanabetu, vidim da nisi uzalud gubio vreme. Milošević je bio, mislim da je i ostao, duboko poštovan među srpskim porodicama na severu Crne Gore.

- Miloš Žutić, među glumcima, najviše je bio opsednut džudom. Zvao me je u pozorište kad god je trebalo da se neka uloga nadogradi snagom i veštinom. Dragan Nikolić je priželjkivao da savlada ovu borilačku veštinu, ali je odustao. A Bata Živojinović, čudo jedno, kad se pripremao za "Inspektora", morao je da vežba. Ja ga podučavam, a on, kakvog ga je Bog dao, eto ti ga zorom u salu, otvori vrata i drekne otud: "Vučino, oćemo li i danas da se bijemo? Ajde, kreni". Sad, kad se setim, mogu da kažem da vitalnijeg tela nema, kakvo je bilo kod tog divnog čudaka.

Pročitajte OVDE sve o vezi bankarke Borke Vučić i Slobodana Miloševića koje je osim interesa povezala i zla porodična kob.

Izvor: Novosti