Komentarišući napetosti u odnosima velikih sila, Aleksić tvrdi da od početka 20. veka pa do danas, za SAD ne postoji ozbiljnije i važnije politike od politike sprečavanja stvaranja strateškog saveza na tlu Evrope između Rusije i Nemačke, i da, kada bi bio moćniji od Rusije, NATO bi sigurno udario na nju, ali ih ruski nuklearni potencijal odvraća od suludnih misli koje bi dovele do apokalipse.
Kako vidite aktuelno stanje na crnogorskoj političkoj sceni?
— Aktuelno stanje valja posmatrati isključivo u kontekstu novih političkih okolnosti nastalih prijemom Crne Gore u NATO pakt protivno volji njenih građana. O tome se odlučivalo u centru moći SAD, daleko od očiju nemoćnog predsednika Trampa. Od Trampove inauguracije do danas nade kompletne planete da će Amerika promeniti spoljnu politiku rušile su se kao kula od karata rušenjem svakog pojedinačnog Trampovog saradnika, od kojih neki nisu uspeli da povežu ni dva vikenda na mestu na kom su postavljeni. Desilo se upravo ono što je Kisindžer najavio još 22. novembra mnogo pre inauguracije izabranog predsednika: „Mi smo decenijama cepali aktuelne administracije. To može da se desi i ovog puta, ali ne treba od toga počinjati“.
Teško da je pretnja mogla biti direktnije saopštena. Prijemom Crne Gore u NATO, alijansa je kompletirala obalu Jadranskog basena i bilo kakvo presecanje južnog krila alijanse sada je neuporedivo teže. To što je suštinski preuzela i sva ministarstva sile u Crnoj Gori nikoga ni ne sme mnogo da tangira. Mišljenja sam da više od 80 odsto glavnih odbora opozicionih partija nema predstavu o tome što znači ulazak države u NATO. Oni koji znaju i u vlasti i u opozicija deo su istog sistema i igraju političku simultanku nadajući se da će sada ambasada koja upravlja „Republikom Titograd“ odlučiti da deo DPS-a zamijeni njima, koji su svesno kreirani nesposobni da formiraju funkcionalnu vlast čak i u gradovima u kojima formalno imaju većinu.
Koliko je snažan upliv stranog faktora u politički život?
— Upliv je toliki da proizvodi po potrebi „državne udare“, upravlja unutrašnjom i spoljnom politikom, pozicijom i opozicijom, manjinskim strankama, deli ostatke stranaka na mikro i nano ostatke, upravlja kulturom i univerzitetom, kontroliše u potpunosti štampu, radijske i televizijske stanice, utiče na stvaranje dokumentarnih i igranih programa javnog servisa kroz novo iščitavanje istorije, pa sve do činjenice da je uspešan i u tome da jedino NATO delfini (sa vojnim zadatkom deminiranja basena) uspevaju da izvuku živu glavu iz Bokokotorskog zaliva.
Mogu li građani u dogledno vreme očekivati neke suštinske promene?
— Generacije koje dolaze mogu da se nadaju samo potpunom demografskom urušavanju i nestajanju, što se posebno snažno oseća na Cetinju. Piter Galbrajt, bivši američki ambasador u Zagrebu 1993. je saopštio: „Ne samo vi i vaša deca, već će i deca vaše dece gadno ispaštati zbog toga što ste se suprotstavili našoj volji“. Upravo ta rečenica predstavlja svet u kome živi današnja Crna Gora. Ni ostatak Balkana nije u boljoj poziciji.
Tokom boravka potpredsednika SAD Majka Pensa u Podgorici mogle su se čuti ocene da je Crna Gora „lider u regionu“. Kako vidite ulogu Crne Gore kao nove NATO članice?
— Crna Gora je uistinu „lider u regionu“: po broju nevinih glava koje se kotrljaju ulicama iscrtavajući zlokobne krvave mafijaške tragove bez obzira na starosnu dob (s leđa, iz mraka, na slabijeg od sebe, na nenaoružanog, pred ženama i djecom — prava NATO bajka), u broju ubijenih delfina u priobalju, u zavisnosti od uvoza hrane, u ribolovu dinamitom, u nepostojanju ozbiljnog sopstvenog proizvoda, u broju uginule divljači i domaćih životinja čija se trupla u užasnom smradu raspadaju u rekama, u broju gradskih plaža neupotrebljivih za kupanje, u državnom dugu, u minimalnom broju vojnika i najmanjem policijskom kadru, u činjenici da ne kontroliše svoje nebo u smislu kontrole leta, u modnom kriku na Evrosongu, u broju spomenika koji imaju svoje čuvare (a koji su naručeni iz iste ambasade, kako bi se i to malo preostalog stanovništva dodatno podelilo), u broju lekara koji zauvek odlaze u inostranstvo, u broju Soraja po glavi stanovnika, u nepostojanju istraživačkog novinarstva, u broju neiskrenih i raskrebečenih osmeha i kvaziradosti na dan državnosti, u nenavijanju za sopstvenu reprezentaciju, u sprezi institucija sistema sa organizovanim kriminalom, u broju izmišljenih politički impotentnih partija po glavi medijskog antiratnog profitera, u broju zdravih jezgara u DPS-u koja se priviđaju opoziciji, u činjenici da je Crna Gora poslednja u Evropi izvela operaciju transplantacije bubrega (a što su opet uradili hrvatski doktori), u bahatosti američkog „kolonijalnog upravnika“ Jia koji tvrdi da će Amerika uraditi sve kako „niko više ne bi mogao da utiče na unutrašnju i spoljnu politiku na Balkanu“. Tako da sam u potpunosti saglasan, Crna Gora je lider u regionu — crni lider.
Kakva će biti uloga Crne Gore u NATO-u?
— Uloga Crne Gore u NATO biće direktno proporcionalna njenoj veličini i snazi. Danas NATO vojska broji 7.420.000 vojnika aktivnog i rezervnog sastava. Crna Gora u NATO vojsci učestvuje sa vojskom koja broji 2.350 vojnika, od čega samo 1.950 aktivnog sastava. Dakle, manje od dva bataljona i nesposobna je da formira brigadu. Sve ovo govori da je stvarni razlog ulaska Crne Gore u NATO bio geopolitičke, geostrateške i teritorijalne prirode, o čemu je odlučio vojnoindustrijski kompleks SAD koji upravlja imperijom i kolonijama i koji će odlučiti o tome koliko će baza biti sagrađeno u Crnoj Gori i na kojim mestima.
Može li se, po vašem mišljenju, od članstva u alijansi očekivati neki boljitak za zemlju?
— Članstvo u NATO kolonijama na periferiji imperije kakva je Crna Gora doneće destabilizaciju, ojačavanje kriminalnih klanova, dodatno urušavanje sistema vrednosti, masovno iseljavanje, dodatno zaduživanje i naravno, povećanu tržišnu kapitalizaciju banaka Prve i Druge familije. Taj deo finansijskog kolača veoma brzo će preuzeti strane banke, dinamikom kojom su to radile i u drugim zemljama.
Komentar je bio da je politika neprijateljstva SAD prema Rusiji u proteklim godinama Rusiju snažno gurala u zagrljaj Kini. Može li se, po vašem viđenju, danas nešto slično dogoditi kada su u pitanju Nemačka i Rusija?
— U Ujedinjenom Kraljevstvu i Sjedinjenim Državama od početka 20. veka pa do danas ne postoji ozbiljnije i važnije politike od politike sprečavanja stvaranja strateškog saveza na tlu Evrope između Rusije i Nemačke. Kako bi sprečile taj savez angloameričke elite su proizvele Prvi i Drugi svetski rat. U tom smislu je emancipacija Nemačke od američkog uticaja duboko kompleksno pitanje. Danas se ponovo na Zapadu vodi brutalna rosofobna kampanja koja ide od toga da se eliminišu ruski sportisti sa olimpijskih igara kroz kampanje o dopingu, do političke eliminacije predsednika Amerike Trampa koji je najavio potpuno novu spoljnu politiku u izbornoj kampanji i na tim porukama ostvario pobedu nad „jastrebovima“, a za koju se tvrdi da je ostvarena uz pomoć Rusije.
Ubeđivanje Evropljana i javnosti kompletnog Zapada u to kako je Rusija umešana u sve najgore na ovome svetu služi kako bi se građani lakše ubedili da je neophodno izolovati Rusiju, a suštinski udaljiti je od Evrope. Analogno su Britanci pokretali rusofobiju kada su se pripremali za Krimski rat (1853–1856), pa za Prvi svetski rat. Kada bi bio moćniji od Rusije, NATO bi sigurno udario na nju, ali ruski nuklearni potencijal odvraća ih od suludih misli koje bi dovele do apokalipse.
Svedoci smo sve glasnijeg njemačkog nezadovoljstva po pitanju uvođenja novih američkih sankcija Rusiji. Da li se u ovom trenutku može govoriti o potencijalnoj šansi za ozbiljniju emancipaciju Nemačke od tutorstva Amerike?
— Svi problemi koji se danas proizvode Evropi (seobe naroda, strah, ekonomski kolapsi), proizvode se sa samo jednim ciljem, kako bi Nemačka žrtvovala sopstvenu ekonomiju za račun očuvanja Evropske unije. Uz to, Nemačka ne kontroliše svoja ministarstva sile i preko 150 najbližih saradnika iz prvog i drugog kruga oko nemačke kancelarke nalazi se pod dvadesetčetvoročasovnim nadzorom američke NSA, o čemu je podrobno svedočio Edvard Snouden. Ministarstvo finansija Nemačke u potpunosti kontroliše američka „Goldman Saks“ banka koja je istovremeno glavni finansijski savetnik ministarstava finansija i centralnih banaka 12 najvažnijih ekonomija EU. Nemačka ne vodi sopstvenu spoljnu politiku osim u meri ostvarivanja anglo-američkih geopolitičkih interesa. U svojoj maestralnoj studiji „Manifest protiv imperije“, Saša Marković naglašava: „Ekonomski aranžmani NJemačke sa Rusijom su od vitalnog značaja za njen dalji razvoj, i gornja su granica nemačke popustljivosti u američkoj igri kvarenja odnosa između Rusije i EU. Nemačka kroz ekonomiju pokušava nadoknaditi ono što gubi nedostatkom sopstvene bezbednosti koja je u rukama Amerike. Ta igra moći, između Amerike i Nemačke, ima svoj vek trajanja…“
Gotovo da je opšta ocena da je predsednik SAD Donald Tramp kapitulirao pred pritiskom tamošnje duboke države. Šta mislite, da li Tramp može izgurati aktuelni mandat do kraja?
— Ostaci Trampa mogu izgurati mandat do kraja u meri u kojoj se bude držao linije. Spoljnu politiku Amerika neće promeniti zbog Trampa nego zbog pritiska koji se stvara iz činjenice da se porađa multipolarni svet. Verovao sam da će sa Trampom od januara 2017. to ići brže, ali oni koji upravljaju imperijom ne prodaju jeftino pozicije koje su osvajali decenijama pre Trampa.
Pročitajte OVDE kakav je to pakleni dogovor pao između američkog senatora DŽona Mekejna i albanskog predsednika Edija Rame a tiče se Kosova?
Izvor: rs.sputniknews
