Ipak, u onoj bivšoj SFRJ te knjige dočekane su u svim medijima sa podsmehom. Čak je i zvanični vojni list „Front“ imao jedan feljton gde se autor, inače poznati i priznati poznavalac vojne tehnike Stevan Korda, obračunao sa Denikenom i njegovom teorijom o drugim vanzemaljskim civilizacijama i uopšte o vanzemaljcima.
Bio sam tada student, redovno pratio „Front“ i odlučio da se javim u pismima čitalaca. Odnosno, napisao sam autoru feljtona da Deniken možda nije dokazao postojanje vanzemaljaca, ali ni on, Stevan Korda, pokoj mu duši, odavno nije sa nama a bio je izvrstan novinar, nije dokazao da vanzemaljaca nema. Znate ono: ima Boga, nema Boga.
Naravno, moje pismo nikada nije objavljeno, urednici u „Frontu“ u vreme socijalizma i samoupravljanja, kako je to bilo divno bezbrižno i mirno vreme, nisu imali razumevanje za Denikena, NLO, vanzemaljce i ostale gluposti. Da se narod ne bi plašio i bavio bespotrebnim temama, samo gubio energiju. Kao da je Deniken bio prvi rijaliti u svetu. Zapravo, sve ono što se tih godina događalo, od „letećih tanjira“ do čudnih susreta civilnih aviona na redovnim linijama sa letećim objektima, o čemu ima i pisanih svedočanstava, do čudnih pojava u vazduhu, sve je to tumačeno kolektivnom paranojom, hipnozom, elektromagnetnim pražnjenjima u atmosferi, meteorološkim balonima, vazdušnim sondama, prelamanjem svetlosti uoči oluje, pojedinačnom ili grupnom priviđenju…
Svi očevici takvih pojava proglašavani su umno poremećenim osobama čim bi pokušali da kažu da su videli nešto što se kreće brže od bilo kojeg aviona, da svetli i menja intenzitet boje, da ima fantastično ubrzanje, da se pojavljuje i nestaje iznenada…
I svi smo u bivšoj, velikoj Jugoslaviji mislili da se to događa samo na Zapadu, da to nisu „čista posla“, da je sve to, zapravo, plod tajnih operacija CIA ili KGB-a, ili su to avioni koji se eksperimentalno ispituju, a za koje se još ne zna. Godine su prolazile, Deniken je zaboravljen, NASA nas stalno iznenađuje novim informacijama o potencijalno pogodnim planetama za razvoj života. Svakog meseca imamo po jedno skoro senzacionalno otkriće NASA. Te fotke sa Marsa gde se vidi nekakva kupola koja liči na radar, te voda ispod kore neke planete, te nova planeta za koju nismo znali. Pa se javnost pita da li nas to NASA polako priprema da nam saopšti da nismo sami u svemiru. Kao da je fenomen života u svemiru život kakav mi znamo. Ili da li su ribe na Pacifiku, na 9.000 metara dubine, svesne da postoji Beograd, Moskva, NJujork, da se igraju fudbalske utakmice, snimaju filmovi i vode ratovi? A te ribe i mi živimo u istom vremenu i na istoj planeti. Mi znamo za njih, one na znaju za nas. Ili znaju, ali mi ne znamo da one znaju za nas?! Različit stepen razvoja života. Mikro i makro kosmos? Za koga smo mi u svemiru u stvari te ribe sa 9.000 metara dubine?
Dakle, da li su i nad onom bivšom Jugoslavijom ikada primećeni neidentifikovani leteći objekti, NLO, ko ih je, kada i gde video, da li su očevici tih pojava bili kredibilni ljudi, osobe od struke, i zašto su svi ćutali do danas? Odnosno, ćutali za javnost. Ima li dokaza šta su sve videli i zašto upravo sada o tome žele da pričaju?
U emisiji „Na nišanu Miroslava Lazanskog“ na Radio Sputnjiku o tome govore glavni urednik lista „Galaksija“ i naučni urednik „Politike“ Stanko Stojiljković i nekadašnji komandant jugoslovenskog RV i PVO general-pukovnik avijacije i pilot lovac Zvonko Jurjević. Bivši komandant Jugoslovenskog ratnog vazduhoplovstva, general Zvonimir Jurjević, ispričao je uzbudljivu priču o sopstvenom iskustvu iz 1975, kada je bio komandant 172. avijacijskog puka na aerodromu Titograd (današnja Podgorica). Ovaj puk je bio nastavni puk za strane pilote i imao je znatno više sati naleta (12.000 sati naleta godišnje) od ostalih jugoslovenskih vazduhoplovnih pukova, koji su imali oko 2.000 sati naleta godišnje. Prvi susret sa NLO piloti Jurjevićevog puka imali su početkom januara 1975. prilikom noćnog letenja. Te noći, kaže Jurjević, NLO se infiltrirao u poredak aviona. „On je izgledao kao svetleća kugla, jako vidljiv, možda desetak puta jačeg svetla od najsvetlije zvezde u to vreme. Bela svetlost menjala je svoj spektar, od bele, žute, svetlocrvene do narandžaste i nazad. On bi se javio iznenada, odnekud. Namerno je na sebe skretao pažnju, jer nismo znali odakle je dolazio. Odjedared bi se našao u postroju naših aviona“, priča Jurjević. Karakteristično je, nastavlja Jurjević, da se objekat uvek pojavljivao 50 minuta od početka leta. Komanda puka pomerala je vreme poletanja aviona, ali objekat se pojavljivao uvek u isto vreme — 50 minuta posle poletanja aviona. Jurjević je prvi put namenski poleteo da presretne objekat 25. januara. Tačno pedeset minuta pošto je pao mrak, objekat se pojavio u rejonu Cetinja. Kada je Jurjević pošao prema njemu, objekat se pomerio prema Budvi i nestao. Danima su trajale „žmurke“ između pilota 172. puka i NLO. Svakodnevno je pisao izveštaje komandi vazduhoplovstva u Beogradu. Jedne nedelje Jurjević se odlučio na iznenadno poletanje četiri aviona. Dva su poletela odmah, a dva je trebalo da polete kasnije u zone Budva i Nikšić, uz radio ćutanje. Na ovaj korak Jurjević se odlučio kako bi proverio da se ne radi o špijunskim aktivnostima, jer je sumnjao da je moguće da izveštaji o planovima letenja negde cure. „Samo što sam ustabilio let, negde iznad Cetinja, na oko 3.500 metara, blesnu svetlo iznad Budve. A vidi ga i Maček iznad Nikšića. Naredim mu da ostane iznad Nikšića. Našao sam se u kursu paralelno sa jadranskom obalom i pokušao sam da mu izmerim daljinu. Izmerio sam da je udaljen 10 kilometara. To je bila daljina do koje on dozvoljava da mu se priđe. Letim duž obale, smanjim brzinu na minimalno. On je na istoj daljini. Dodam gas, on je na istoj daljini. Prati moju brzinu i uvek smo na istom odstojanju“, opisuje Jurjević susret sa NLO. Radarska stanica na Prevlaci nije opazila objekat, koji je, kako Jurjević kaže, ponekad imao, a ponekad nije imao radarski kontakt. Jugoslovenski radari opaziće objekat dva dana kasnije, kada su iz Beograda došli stručnjaci i dva supersonična MiG-21. U komisiji su se, između ostalih, nalazili i najveći jugoslovenski stručnjak iz oblasti kosmonautike Milivoj Jugin, kao i general Kovač, stručnjak JNA za nepoznate letelice i elektronsko izviđanje. Ni „migovi“ svojom maksimalnom nadzvučnom brzinom nisu mogli da stignu objekat, tako da je to što se događalo iznad jugoslovenskog neba ostalo nepoznanica do danas. Jurjević je na kraju naredio svojim pilotima da ignorišu objekat koji se poslednji put pojavio 12. februara 1975. iznad samog aerodroma. „Spremao sam se za poletanje, sedao u kabinu i kako sam se vezao, blesne mi ispred i ide pravo prema aerodromu. Na aerodromu je tada bilo oko 150 ljudi. Svi su uglas dreknuli. Ja ga gledam i pravim se da ga ne vidim jer sam naredio da ga ignorišemo. Skoči komandir eskadrile na stepenice: ’Eno ga!‘. Rekoh, ja ne vidim ništa, pravim se lud. Objekat ide i tačno iznad aerodroma, tada i nikada više“. Kada su odlučili da ga ignorišu, objekat se više nikada nije pojavio, kaže Jurjević. Veliki konvoj Islamske države kretao se uz reku Eufrat a onda je naišao ruski avion. Više o tome čitajte OVDE. Izvor: rs.sputniknews.com
