Pravda

Očekivao se njegov odlazak u penziju krajem decembra 1985 godine. Pre svog povlačenja, a posle govora američkog predsednika Ronalda Regana , o premoći američke mornarice i vojske nad "Carstvom zla" kako je nazivao Sovjetski savez, Gorškov je odložio penziju. Očito izazvan i gnevan, odlučio je, da Amerikancima po poslednji put, očita lekciju iz pomorske taktike. Na poseban način će im dočarati, koje su sve mogućnosti RM Sovjetskog Saveza . Misli su ga pokrenule na kreiranju posebne pomorske operacije.

Zamisao je bila, da se izvede jedna podmornička operacija, pred prve pregovore između predsednika SAD Regana i Mihaila Gorbačova , lidera CK KPSS, koji je preuzeo upravo vlast i najavio seriju reformi poznatijih kao “Perestrojka”  i “Glasnost” sa kojima je trebalo da se otkloni loša ekonomska situacija u koju je zapao Sovjetski Savez uvučen u trku naoružanjem.

Cilj ove operacije bio je i podizanje morala sovjetskih podmorničara koji su u prethodnim decenijama imali dosta nesreća na svojim dizel-električnim, a posebno na nukelarnim podmornicama.

Na intenzitet planiranja operacije uticali su i drugi faktori, a pre svega neprimerne izjave američkih oficira. Oni nisu prezali od izjava o sovjetskim podmornicama veoma lošeg kvaliteta, te da su pune loših tehnoloških rešenja. Čak i u vizuelnom smislu, da su pune “nepotrebnih nadgradnji”, a u tehnološkom smislu da su izuetno bučne. Posebno je iritirala provokacija o “posadama niskog nivoa obučenosti”, koje su navodno “potpuno demoralisane”. Za razliku od tih sovjetskih, svoje podmornice i podmorničare su favorizovali, pa su im podmornice odličnih performansi, a kadar veoma obučen, što dokazuju i minornim brojem incidenta na svojim podmornicama.

Admiral Gorškov, svoju osnovnu ideju o budućoj pomorskoj operaciji, poverio je jednom od svojih najboljih oficira, komandantu 33. divizije podmornica Severne flote, kapetanu 1 ranga Anatoliju Savčenku čije je komandno mesto u pomorskoj bazi Zapadna Lisa. Ova, 33. divizija je bila opremljena, sa tada najmodernijim sovjetskim napadnim nukelarnim podmornicama tipa 671 RT “Sjemga” i 671 RTM “Šuka” .

Razlog zašto je Gorškov izabrao upravo Savčenka za ovu operaciju, nalazilo se u tome što se radilo o najenergičnijem pomorskom oficiru, koji je do tada već komandovao svim tipovima napadnih nukelarnih podmornica, oficiru iskazanom u tzv. “igrama mačke i miša” sa američkim podmornicama širom Severnog ledenog okeana i Atlantika.

Gorškov mu je izdao naređenje da počne pripreme za specifičnu podmorničarsku operaciju pod kodnim imenom “Aport”. Kodno ime “APORT” je izabrano nasumičnim redom slova, i velika je pažnja posvećena tome da to bude reč koja nema nikakvog smisla. Sevčenko je ušao u drugu godinu svog komandovanja 33. dvizijom nukelarnih podmornica Severne flote, kada je započeo planiranje operacije.

Prema zamisli Gorškova, Savčenko je trebao da izvede operaciju pomoću koje će Sovjetska ratna mornarica otkriti kakva je zaista spremnost američkih podmornica u zaštititi prodora sovjetskih nuklearnih podmornica i kakvu će taktiku primenti u toj situaciji.

Koliko je to bila bitna operacija govori i podatak da je sve bilo planirano u najstrožoj tajnosti i da je jako mali broj ljudi bio uključen u planiranje. Zanimljivo je i to, da sa tim nije bila upoznata ni čuvena vojna obaveštajna služba GRU, a “bezbednjak” u 33. diviziji nije imao ni pojma o čemu se radi sve do dana pred realizaciju operacije.

Takođe, iz planiranja su isključeni bili i neki delovi Komande sovjetske ratne mornarice, a posebno KGB, koji ni o čemu nije imao pojma.

Savčenko je pristupio planiranju operacije “Aport” s ciljem, da se američka podmorničarska flota nađe u kratkom roku, na određenom području, jednovremeno sa jakom grupacijom sovjetskih podmornica. Trebalo je dovesti grupaciju svojih snaga ispred Istočne obale SAD. Suština je bila da se poklopi pravo vreme i osigura podjednak broj podmornica obe strane.

Sevčenko je sve stavio na kocku, jer je morao predvideti reakcije Atlantske komande NATO, otkriti rute kojima se kreću strateške nukelarne podmornice naoružane balističkim raketama, pravilno prepoznati procedure američki napadnih nuklearnih podmornica, rute leta američkih protivpodmorničkih aviona i pokrivenost Atalntika sonarima SOSUS.

Osim toga, dok se izvodila operacija osmatračka služba Sovjetske mornarice morale su biti aktivne počevši od aviona, satelita do pomoćnih špijunskih brodova, jer se pratila svaka reakcija američke mornarice kao i mornarica članica NATO.

Poseban značaj i veliku pomoću u planiranju i izvođenju ove operacije imale su informacije sovjetskog špijuna u redovima mornarice SAD DŽona Vokera, koji je do 1985. Sovjetskoj mornarici dostavio ogormnu količinu informaciju pomoću kojih su mogli da probiju odbranu GIUK (Greland-Island-Velika Britanija), da prođu neopaženo i uđu u Atlanski okean.

Za izvođenje ove operacije angažovane su 4 podmornice 33.divizije tipa 671 RT i RTM, po NATO nomeklaturi klase Viktor II  i III. Da bi se prikrilo planiranje operacije izdata su pripremna naređenja da će podmornice isploviti na redovnu obuku i vežbe. Posada o celoj operaciji biće upoznata tek kada podmornice isplove.

Inače, valja spomenuti da je svemoćna vojna služba bezbednosti GRU ipak bila upoznata sa operacijom, ali samo dan pre isplovljenja podmornica.

Naime, kapetan Anatolij Savčenko otišao je kod načelnika obaveštajne uprave sovjetske Severne flote, koga je ukratko upoznao sa operacijom i kome je na sto stavio šeme sa planom operacije. Obaveštajac je ostao bez teksta, on je tad prvi put video dokumente plana izvođenja ove podmorničarske operacije. Kada je to saznao, obaveštajac zove komandu Sovjetske mornarice, i na veliko iznenađenje, lično mu se javlja admiral Gorškov.

Posle kraćeg razgovra, obaveštajac je ćutke potpisao sve što se od njega tražilo. Sevčenko iz njegove kancelarije iznosi sve dokumente sa planovima i kopijama - a GRU nije ostao niti jedan trag ove operacije, jer ljudi koji nisu bili ovlašćeni od strane admirala Gorškova nisu ni smeli imati pristup planovima.

Sevčenko je posle odobravanja operacije APORT, podelio naređenja svim komandantima podmornica koji su trebali učestvovati u operaciji , dok se on zajedno sa delom štaba 33. divizije ukrcao na podmornicu tipa “705 Lira” (NATO = Alfa) , koja će ga prevesti do istočne obale Kube. Tamo će se prekrcati na hidrografsko-obaveštajni brod “Kolgojev” koji je opremljen svim elektronskim sredstvima za nadzor i sa satelitskom komunikacijskom opremom, pomoću koje će komandovati operacijom i komunicirati sa Moskvom.

Savčenko je znao da isplovljenje cele divizije sovjetskih napadnih nuklearnih podmornica u NATO komandi sigurno neće proći neopaženo. Osim toga znao je da će ulazak u Atlantik takođe teško proći neopaženo, a posebno je izazovno proći neopaženo pored mreže sonara i stići do tačke okupljanja koja se nalazila u basenu ispred obale NJufaulenda-Kanada. Zapravo, sam početak realizacije Plana operaciju Aport je vezan za okupljanje ovih podmornica u “NJufoundlandskom bazenu”.

Kao iskusan oficir, znao je da operaciju i taktiku ne može zasnivati na “šta ako” i “neće valjda”, pa je još prilikom planiranja operaciju, svoju zamisao zasnovao na tehnološkim dostignućima novih podmornica i senzorima koje je dobila sovjetska mornarica. Takođe, uvek mu je prisutno u glavi, da je okean za podmornice veoma opasno mesto, a istovremeno ono podmorničarima daje idealne uslove za prikriveno delovanje.

Proučavajući pomorske karte Severnog Atlantika, Savčenku je u oko upala ruta kojom se kretala topla Golfska struja, a koja se od Meksičkog zaliva preko Floride penje uz Istočnu obalu SAD, i posle plićine Grand Banksa ulazi u Severni Atalnski okean. Podsetimo, Golfska struja donosi toplu vodu u Severni Atlantik, a upravo ta topla voda u dubinama oko NJufaunlendskog basena meša se sa hladnom vodom, što predstavlja veliki problem za NATO hidroakustičke senzore. Naime, sloj tople vode Golfske struje, otežava prodor akustičkog signala ka pasivnom sonaru, što mogućava podmornicama i kitovima da u tim vodama prođu neopaženo.

Upravo takvo mesto je postala tačka okupljanja ruskih nuklearnih podmornica angažovanih u operaciji APORT. Prednost ove zone je bila čak i mogućnost da podmornice prođu neopaženo NATO odbranu GIUK (Grenland – Island - Velika Britanija), siguran je bio da će upravo basen oko NJufaunlenda omogućiti prirodnu masku ruskim podmornicama da u miru počnu planirane manevre u Atalntiku.

Ševčenko je takođe znao, da će prolazak sovjetskih podmornica kroz NATO GIUK odbranu, biti otkriven i da će dignuti kompletnu Atlansku komandu NATO, ali je znao i da se u prostoru NJufaunlendskog basena neće moći dugo skrivati pod plaštom Golfske struje. Ipak, po njegovoj ideji, najbitnije je bilo da podmornice bar kratko vreme ostanu neotkrivene i da se Amerikanci zbog toga vidno uznemire.

Podmornice su 16/17.jun 1985 neopaženo prošle NATO- ovu GIUK odbranu i okupile se prema predviđenom planu u NJufaundleskom basenu. Po planu je 18. juna Šavčenko sa hidrografsko-obaveštajnog broda “Kolgojev” šalje signal komandantima podmornica da otpočene operacija APORT.

Operacije se izvodi po sledećem: dve podmornice koje su se nalazile zapadno od njufaundlendovog Veliog grebena , počinju da se kreću jedna iza druge u smeru kazaljke na satu, praveći veliki krug u svojoj patrolnoj zoni. Druge dve podmornice su takođe, to isto radile ali u smeru suprotnom od kretanja kazaljki na satu.

Dok su tako podmornice kružile iz Sovjetske vazdušne baze San Antonio na Kubi su uzletela 4 mornarička patrolna aviona tipa „Tupovljev Tu-142M“ koji su počeli nadletati područje Newfoundlanskog basena i Grand Banksa. Tokom patroliranja su to područje počeli zasipati sono-plutačama i nadzirati ga elektronski sa zadatkom otkrivanja američkih podmornica.

 Kada su Sovjeti počeli sa manevrom, Amerikanci su reagovali tačno onako kako je Savčenko i predvideo. Područje NJufaundlendskog basena je bilo krcato NATO mornaričkim patrolnim avionima Lockheed P-3 Orion, koji su poletali iz vazduplovnihnih baza i pokušavali pronaći sovjetske podmornice, dok su u isto vreme Sovjeti pokušavali locirati američke podmornice.

Amerikanci su bili svesni koju opasnost predstavljaju sovjetske podmornice sakrivene u toplim slojevima Golfske struje, nemogućnost pronalaska od strane NATO pasivnih sonara sovjetskih podmornica , bilo je dovoljno kapetanu Sevčenku da se oseća zadovoljno i ponosno na svoje podmorničare (svakako i podmornice).

Kapetan Piter Kresi komandant mornaričkog patrolnog petog krila, u vazdušnoj bazi Brunsvik je proveo neprospavane noći tog leta 1985. , a zbog izveštaja svojih pilota koji su pronalazili i potom gubili signale od Sovjetskih podmornica. Kao specijalista za protivpodmorničku borbu, on je znao da se zvuk kroz vodu pojavljuje i smanjuje usled temperaturnih razlika, takođe, bio je svestan da njegovo patrolno područje pokriva zonu uticaja Golfske struje, čija se topla struja upravo u zoni NJufaundlendskog basena, susreće sa hladnim strujama Svernog Atlantika. On je odmah naredio članovima svog operativnog štaba da pronađu najboljeg stručnjaka za Golfsku struju u SAD i što pre ga dovedu u štab.

Mornarica je pronašla najboljeg, a to je bio Alan Robinson sa Harvardskog univerziteta. Kada je čuo za problem izgubljenih ruksih podmornica, Robinson je odmah znao kao može da pomogne kapetanu Cresiju. Na univerzitetu Harvard Robinson je upravo napravio kompjuterski programski model HOPS " Harvardski sistem za predviđanje okeana", koji je predviđao promene temperaturnih koeficijenata okeana upravo na osnovu Golfske struje. Kada su Kresijevi mornarički patrolni avioni P-3 počeli ponovo da traže Ševčenkove podmornice, sada pomoću modifikovanih senzora SONAR-nih plutača, slika se delimično razbistrila.

Iako Robinsonov HOPS nije bio savršen i nije pružio potpunu sliku predviđanja protoka Golfske struje, to je ipak malo poboljšalo način detekcije sovjetskih podmornica koje su se skrivale u Golfskoj struji. Američki patrolni avioni i posade P-3 su bili pod velikim pritiskom i stresom , a svaki patrolni ving je radio 3-4 poletanja dnevno.

Tokom cele operacije APORT, od početka manevra 18.juna 1985., samo je podmornica K-488 otkrivena pomoću SOSUS-a, i to prilikom povratka u bazu u blizini Islanda. Sevčenko je 1.jula 1985.godine komandantima podmornica poslao signal, da je operacija APORT završena.

Analizom operacije APORT, po povratu u matičnu bazu, komanda 33.divizije iznela je sledeće informacije:

- Podmornica K-324 - ostvarila je tri kontakta sa američkim balističkim i napadnim nuklearnim podmornicama, a ukupno vreme praćenja je 28 časova.

- Podmornica K-147 (komandant V.V.Nikitin) – pet dana je bez prestanka paratila američku nuklearnu podmornicu, nosača balističkih raketa, klase "DŽejms Medison“ (pomoću novog eksperimentalnog uredjaja „SOKS“) , zatim je po naređenju komande, K-147 prišla bliže balističkoj podmornici i ostvarila sa njom hidroakustički kontakt. Praćenje je bilo u pasivnom modu SONARA, ostvarivano na svaki parni datum.

Namerno je zatraženo pasivno sonarno praćenje na svaki parni dan, kako bi opovrgli sumnju (sopstvenih podmorničarskih stručnjaka) da su sovjetske podmornice „slepe i gluve osobe“ dok su Američke veoma tihe i svevideće. Za ostale podmornice podaci nisu objavljeni.

Značajan rezultat operacije APORT, jeste da su otkrivena dva patrolna područja američkih nukelarnih podmornica (nosača balističkih raketa) i dva operativna područja delovanja američkih napadnih podmornica.Takodje, su prikupljene i značajne informacije o taktici delovanja američkih patrolnih aviona P-3.

Takođe, je utvrđeno da bi sovjetske podmornice klase Viktor morale biti udaljene najviše milju od američke nukelarne podmornice, koja plovi u patrolnom režimu, sa malim brojem okretaja propelera, da bi bile u stanju otkriti je.

Gorškov i celokupna komanda Sovjetske RM bili su oduševljeni rezultatima operacije APORT. Ona je pokazala da se Sovjetske podmornice mogu kretati uzduž Istočne obale SAD-a , a da ne budu otkrivene, od tehnološki “superiornije“ mornarice.

U jeku zahlađenja odnosa Rusije i SAD koji Putinov potez drži svet u strahu pročitajte OVDE.

Izvor: Kurir