Jedan od njih je svakako i navodno granatiranje pijace Markale od strane srpskih snaga. Vest o tome na Pale je stigla 5. februara, a evo šta je Ligtenberg zapisala dan kasnije.  

"Šesti februar 1994. Srbi su odmah optuženi za katastrofu na Markalama, iako još nije sprovedena istraga. Čudno je u ovom događaju to što se na snimcima TV Sarajeva videlo da su jaja u pakovanjima čitava i da su sve flaše sa sokovima još uvek bile poređane. Doktor (Radovan) Karadžić je od generala Rouza (Majkl Rouz, komandant Unprofora u BiH) tražio da se sprovede istraga, što se i dogodilo. Rezultat: Srbi nisu krivi, Izetbegović i njegova pratnja optuženi su da su pobili vlastite ljude i Srbe.

A, Zapad? Ponovo prećutkuje istinu. Jedan od plavih šlemova s visokim činom ispričao mi je da su prethodne večeri vođene borbe oko Sarajeva. Tela poginulih u tim borbama prebačena su tokom noći na Markale i ispaljen je projektil na pijacu, pri čemu je još jedno lice poginulo i više ih je ranjeno. Ujedinjene nacije moraju verovati u to i zato odlažu 'obećano' bombardovanje. Kao izlaz iz ove situacije, koji bi umirio Izetbegovića, obećava se slanje 80 posto ukupne pomoći muslimanskoj strani.

Kako je prljava i kao staklo providna politika. Bljak! Idem na vreme u krevet. Uživam u luksuzu, iako su iskrzana posteljina, česme koje ne rade, dobro i skoro potpuno istrošene zavese koje otkrivaju koliko je užasno loše stanje u ovoj zemlji, zapravo sve samo ne luksuz. Ipak, kreveti su još uvek dobri, a to jeste luksuz. Tonem u san."

Događaj na pijaci Markale bio je incijalna kapisla kako bi se Srbima u Republici Srpskoj zapretilo bombardovanjem. Iz dnevnika holandske humanitarke s Pala saznaje se i o tome, ali i o njenoj ogorčenosti zbog jednostranog odnosa međunarodne zajednice prema Srbima.

"17. februar 1994. Tokom kafe pauze mnogo se priča o bombardovanju NATO-a u najavljenom za narednu nedelju, ali ja ne verujem u sve te pretnje. Ujedinjene nacije su izgubile obraz, znaju da su pale. Ne mogu se suprotstaviti mentalno snažnijim Srbima i ne znaju šta da preduzmu da bi ih pokorili. Ja još uvek vidim ovaj rat kao osvetu: Kinkel i Genšer su galamdžije, glavne uloge imaju Kol i Klinton. Aliju Izetbegovića drže na uzdi sa 80 odsto ukupne pomoći i hiljadu obećanja. On na televiziji priča o humanitarnoj katastrofi. I on je prozreo njihovu taktiku.

Popodne sam malo prala veš i brisala prašinu, a naveče sam pila kafu sa "mojim zaštitnikom u ovoj zemlji"; to je uvek prijatna pauza tokom njegovih noćnih smena. Profesor Šošić priča da je jedna gospođa iz Italije došla na Pale kako bi vodila akciju protiv bombardovanja i hoće da ostane dok ne prestanu sve pretnje. Iluzija ili idealizam? 18. februar 1994. Loše sam spavala; puno aviona leti danju i noću, trošeći moje poreske pare, kerozin je skup. Slobodno jutro provodim radeći sve ono što volim. Pržim jaje sa slaninom na mojoj maloj peći, koja mi obezbeđuje i tople noge kad nema grejanja."

"20. mart 1994. u lekarskoj sobi sačekali su me koleginica Branka i doktor Srđan Đokić. Branka je napravila kafu i ispričala šta se desilo sa njenom porodicom od aprila 1992. Zet joj je Musliman i po profesiji je neurohirurg u bolnici Koševo u Sarajevu. Sa porodicom i prijateljima mnogo se razgovaralo i svi su se složili u mišljenju da su im porodične veze jake i da takve treba i da ostanu, pa svi pričaju isti jezik, svi su Jugosloveni, bez obzira na religiju. Ipak, skoro nečujno, porodične i prijateljske veze su se raspale. Čovek prosto ne može da shvati kako je politika tako masovno uspela da uništi te lepe kulture i njihovu povezanost."

S kojim su se sve problemima suočavali zdravstveni radnici u ratnim bolnicama u Republici Srpskoj, svedoči i deo dnevnika Jeni Ligtenberg u kojem opisuje napore da se dođe do nafte kako bi bolnica u Kasidolu, u jednoj od najžešćih zima, dobila grejanje.

"19. februar 1994. U restoranu mi prilazi profesor Šošić i kaže mi da je bolnica u Kasindolu ostala bez grejanja. Obećavam mu da ću nazvati UNHCR i odmah to činim. Priča UNHCR-a je dramatična: jednog Francuza sa naftom, na putu za Kasindo, ubili su snajperisti. To se, dakle, dešava i nevinim, neutralnim ljudima. Fuj! Druga cisterna je na putu. Prenosim profesoru tu poruku, kao i razlog zbog kojeg nema grejanja. On mi zahvaljuje u ime doktora Ždrala i kaže da će mu preneti pozdrave. Opraštamo se u žurbi, jer sad moram da trčim na autobus. Idem sa Stojom, čeka me divan, opušten vikend; usput nas sirenom pozdravlja auto porodice Šošić." Svetska javnost je konačno, posle dve decenije i na uporno zalaganje hirurga vojne bolnice Koran, člana Akademije nauka i umetnosti Republike Srpske dr Mirka Šošića, dobila priliku da se upozna sa potresnim ratnim dnevnikom Jeni Ligtenberg. Reč je o Holanđanki koja je rat u Bosni i Hercegovini provela na Palama, u ratnoj bolnici Koran. Ova holandska humanitarka je tada, u 63. godini života, odlučila da otkrije istinu o Srbima koji su još od tog vremena bili sistematski demonizovani kao "krvavi koljači i ubice". Rat je, od septembra 1993. pa sve do januara 1996. provela na Romaniji, i vredno, pred spavanje, beležila sve ono sa čim bi se tog dana susrela. Iz njenih svakodnevnih beleški nastala je knjiga "Ratni dnevnik: Pale 1993 - 1995".

Pročitajte OVDE zašto su Zapadnjaci konačno priznali da je Bosna monstruozna tvorevina?

Izvor: Vesti.online