Pravda

Kada govorimo o tlu koje se ljulja pod nogama očito je kako se Asadu ljuljalo malo više i malo šire - ljuljala se i uništavala cela njegova zemlja, a opasnost još nije prošla. Teroristi se potiskuju, polako, iz dana u dan, no uvek nad Sirijom kruži bauk veće strane vojne agresije, a zadnjih dana Izrael sve češće otvoreno preti. Erdogan nije prošao rat, ali to ne znači da nije osetio tlo kako se pomera. Štaviše, pretnja njemu bila je kratka, ali snažnija. U istorijskim trenucima neki sitni detalji mogu odrediti budućnost - prošle godine je to po svemu sudeći bio Erdoganov pametni telefon jer da nije na vreme emitovao video poruku, prenetu putem televizije, da je slobodan i živ, možda bi Turska danas bila vrlo drugačija zemlja. Pokušaj državnog udara u Turskoj ugrozio je Erdogana, ironično, možda i više no što je Asad bio ugrožen svih ovih ratnih godina (mada se o potencijalnoj zaveri u Damasku uviek pričalo, ona se nikad nije manifestovala). Protiv Asada ujedinio se ceo Zapadni svet. U isto vreme Zapad formalno glumi savezništvo s Erdoganom, ali iza zatvorenih vrata o njemu verovatno pričaju još i puno gore nego o Asadu. Kada se sve sabere i oduzme, kada ovu dvojicu stavimo jedno uz drugo, Asad se čini kao znatno razumnija, smirenija i prikladnija osoba za komunikaciju sa Zapadom od agresivnog Erdogana koji ne bira reči i do krajnjih granica cedi svoj status strateškog partnera kojeg Zapad mora ili zadržati ili ga se kakvim prevratom rešiti. Istina je da se o ovoj temi govori već najmanje godinu dana, otprilike otkako je puč pokušan u Turskoj. Do jedne normalizacije je nakon puča došlo, one između Turske i Rusije, a u kojoj je fazi hipotička normalizacija Turske i Sirije? Neki će reći kako je ne može biti - pa Erdogan je svojom politikom uvelike i omogućio haranje ekstremizma Sirijom. Da, to je tačno, ali je tačno da su se u politici i čudnije stvari događale. Pogledajmo šta kažu pojedinci upućeni u situaciju. Jedan od njih svakako je Zejnep Gurčanli - on smatra kako Turska upravo radi na tome da promeni svoju spoljnu politiku, a jedan od većih ciljeva tog zaokreta bio bi i pomirenje s Damaskom. Smatra da se nešto upravo događa jer su diplomatski kontakti sa zemljama regije zadnjih nedelja i dana postali intenzivniji. - Preduzeti su koraci kako bi se u regiji stvorila situacija koja bi išla na ruku turskim interesima. No, sada svedočimo tome da Turska postepeno odustaje od te strategije, rekao je Gurčanli. Na kraju, tu su Iran i Rusija, dva ključna sirijska saveznika koji u isto vreme imaju i relativno dobre odnose s Turskom. Uprkos interesnoj prepletenosti, nije preterano reći da se Ankara "bolje razume" s Teheranom i Moskvom nego sa Briselom i Vašingtonom (a naročito Berlinom!). Pritom nije teško zaključiti da će ruski i iranski predstavnici za vreme svakog sastanka s turskim po pitanju pregovora oko Sirije, u privatnosti natuknuti: "A što se ne bi pomirili?" I tako, malo po malo, verovatno će do tog pomirenja i doći. Za prijateljstvo je kasno, ono očito nikada nije ni bilo - ne pališ prijateljevu državu kako bi osigurao sebi bolje "regionalne interese" - ali za jedan politički suživot, neiskren, ali miran, uvek postoji prostora, pogotovo ako odgovora i jednoj i drugoj strani. Sirijski rat ide svom kraju i zna se tačno koje se stvari moraju dogoditi da bi oružje napokon utihnulo - pomirenje Ankare i Damaska jedna je od važnijih tačaka. Sirijska vojska nezadrživo gazi ka Deir ez Zoru! Više o tome čitajte OVDE.   Izvor: advance.hr