Marks je bio taj koji je otkrićem kapitalnog dobitka, razotkrio eksploataciju „slobodnih“ radnika, oslobođenih od srednjevekovnog jarma. Ujedno je bio i onaj koji je osudio fetišizam robe u društvu u kom se sve pretvara u robu i gde se sve lažno predstavlja pred očima stanovništva, kaže u svojoj analizi portal Fakti.
Ovo je sve deo priče o negiranju uloge CIA u političkom životu latinoameričkih zemalja, i ne samo njih. A njeno konstantno učešće je neminovno i ne može proći neprimećeno čak ni onima koji najmanje obraćaju pažnju na to.
Uprkos tome, kada se govori o krizi u Venecueli - da uzmemo za primer ono što nas trenutno brine - pretnje koje lebde iznad ove bratske zemlje, nikada ne pripisuju „Agenciji“, osim svega nekoliko izuzetaka. Konfuzija koju kapitalističko društvo unosi svojom zamaskiranošću i fetišizmom dovodi do novih žrtava u redovima levice. Ne bi trebalo da iznenadi da desnica pomaže prikrivanju CIA.
Hegemonistička štampa - u stvarnosti, korumpirana i podla štampa - nikada to ne pominje. To je jedna tabu tema za ove serijske prevarante.
Ni samoj CIA, niti bilo kojoj drugoj od petnaest agencija koje čine ono što u SAD nosi lepši naziv „obaveštajna zajednica“. Na stranu eufemizmi, to je jedan zastrašujući konglomerat od šesnaest kriminalnih organizacija finansiranih fondovima iz Kongresa SAD-a, čija je misija dvostruka: dobiti i analizirati informacije, a pre svega aktivno učestvovati u različitim scenarijima na nacionalnom nivou: od upravljanja i manipulisanja informacijama sa kontrolom medija, do hvatanja socijalističkih lidera, funkcionera i političara, formiranja fronta nevladinih organizacija koje se prikazuju kao nevine i organizacije koje ne podležu sumnji, a one su posvećene humanitarnim ciljevima u koje spadaju i ubistva problematičnih socijalističkih i političkih lidera, kao i infiltracija i uništenje svake vrste organizacije naroda.
Nekoliko svih tih zgroženih bivših agenata CIA, koji su se pokajali, opisali su do najsitnijih detalja prethodne navode, otkrivši imena i datume, zbog čega i mogu da elaboriram ovu temu.
Razumljivo je što je desnica saučesnik u prikrivanju protagonista obaveštajnog aparata SAD. Oni su na istoj strani i svoje prijatelje i krvnike naroda štite zidom ćutanja.
Neshvatljivo je što se pripadnici pojedinih sektora levice - poput trockista, ali i nekih progresivnih partija, zajedno sa određenim intelektualcima koji zarobljeni u opojnoj magli postmodernizma -pridružuju negiranju realnosti u kojoj CIA iščezava iz granica vidljivosti i imperijalizma.
CIA i imperijalizam se ni kao reči ne pojavljuju u brojnim tekstovima koje pišu pripadnici tih struja o drami u Venecueli koja se danas odvija, a oni kao jedinog odgovornog vide Bolivarsku vladu.
Oni koji se priklanjaju ovom pogrešnom, ludački pogrešnom, stanovištu, zaboravljaju na klasnu borbu koje nema u analizama navodnih marksista, koji nisu ništa više do „marksolozi“, tj. obrazovani doktori okupirani rečima, i kako je to nekad govorio Trocki, koji ne razumeju ni teoriju ni metodologiju marksističke analize, zbog čega pred napadima na Bolivarsku revoluciju pokazuju ledenu indiferentnost koja, u stvari, prerasta u zadovoljstvo reakcionarnim planovima imperije.
Sva ova grozna konfuzija, potekla od same prirode kapitalističkog društva, nestaje ukoliko se prisetimo bezbrojnih kriminalnih intervencija koje je CIA izvela u Latinskoj Americi (i gde god je to bilo potrebno) kako bi destabilizovala reformističke ili revolucionarne procese.
Ova kratka i naravno nepotpuna lista akcija CIA, ukazuje na njenu zlokobnu ulogu širom Latinske Amerike, poput one u Gvatemali 1954. i svrgavanja vlade Hakoba Arbensa putem invazije predvođene plaćenikom pukovnikom Karlosom Kastiljom Armasom, koji je tri godine kasnije, nakon što je ispunio ono što mu je naređeno, ubijen u Predsedničkoj palati.
Dalje, Haiti 1959. i održavanje na vlasti zastrašujućeg režima Fransoa Divalijea, sa garantovanjem podrške i večite vlasti toj kriminalnoj dinastiji sve do 1986. godine.
Ne treba posebno govoriti o umešanosti „Agencije“ u slučaju Kube, još od samih početaka Kubanske revolucije pa sve do danas, u čemu je jedna od glavnih prekretnica bila invazija na plažu Hiron (Zaliv svinja) 1961. godine.
U Brazilu 1964. CIA je imala aktivnu ulogu u vojnom udaru koji je zbacio sa vlasti vladu Žoaoa Gularta, a potom ovu zemlju podvrgao brutalnoj diktaturi koja je potrajala dve decenije.
CIA je 1965. u Santo Domingu, u Dominikanskoj Republici, podržala učešće marinaca u borbi protiv patriotskih snaga predvođenih pukovnikom Fransiskom Kaamanjom Denjom.
U Boliviji 1967. organizovala je „lov“ na Če Gevaru i nakon što su ga ranjenog zarobili u borbi, naredili su njegovo kukavičko pogubljenje.
CIA je ostala na ovom terenu, i za vreme političke radikalizacije do koje je došlo u Boliviji, kovala je zaveru da sruši Vladu Huana Hosea Toresa 1971. godine.
U Urugvaju, 1969. godine, kada je CIA poslala Dena Mitrionea, specijalistu za tehnike mučenja, kako bi obučavao vojsku i policiju da izvlače priznanja od tupamarosa. Mitrionea su tupamarosi ubili 1970. godine, ali je diktatura koju je 1969. uspostavila američka „ambasada“ trajala sve do 1985. godine.
U Čileu, od početka 60-ih godina prošlog veka, intenzivno se radilo na svrgavanju narodne vlasti uz saučesništvo demohrišćanske vlade Eduarda Freija. Iste noći kada je Salvador Aljende dobio na predsedničkim izborima, 4. septembra 1970. godine, predsednik Ričard Nikson je hitno sazvao Nacionalni savet za bezbednost i naredio da CIA po svaku cenu spreči dolazak na vlast čileanskog lidera, a u slučaju da to ne bude moguće, da ne štedi ni vreme ni novac da ga svrgne s vlasti.
„Ni jedan šraf, ni jedan zavrtanj za Čile“, rekao je taj gad, koji će posle biti opozvan i izbačen iz Bele kuće zbog političkog suđenja.
U Argentini su CIA i američka ambasada 1976. godine bile aktivni saveznici genocidne diktature Horhea Rafaela Videle, i računale su na otvorenu podršku i savetovanje tadašnjeg državnog sekretara Henrija Kisindžera.
U Nikaragvi su Amerikanci svim silama održavali Somozinu diktaturu, a potom su, uprkos trijumfu sandinista, organizovali aktivnosti protiv njih, uključujući i ilegalnu trgovinu oružjem i drogom iz same Bele kuće. A sve to radi postizanja svojih ciljeva.
U El Salvadoru su, sa ciljem da zaustave napredovanje gerile Fronta nacionalnog oslobođenja Farabundo Marti, od 1980. godine vršili aktivan uticaj na dešavanja u toj zemlji čitavih 12 godina, koliko je trajao građanski rat koji je odneo više od 75.000 života.
U Granadi su likvidirali marksističku vladu Morisa Bišopa.
CIA je 1989. godine organizovala invaziju na Panamu kako bi zbacila s vlasti Manuela Norijegu, svog bivšeg agenta koji je mislio da može da se osamostali i odvoji od svojih šefova. Američka invazija na Panumu je odnela najmanje 3.000 života.
U Peruu, počev od 1990. godine, CIA je sarađivala sa predsednikom Albertom Fudžimorijem, i njegovim šefom obaveštajne službe Vladimirom Montesinosom, u organizovanju paravojnih snaga za borbu protiv Sendera Luminosa, a usput, kada bi im se levičari našli pred nišanom, ostavljali bi za sobom na hiljade mrtvih.
Ako se svi ovi primeri imaju u vidu, da li neko zaista može da pomisli da je CIA sedela skrštenih ruku naspram Revolucionarnih oružanih snaga Kolumbije (šp. FARC-EP) i Nacionalne oslobodilačke vojske (šp. ELN), u zemlji u kojoj Sjedinjene Američke Države imaju sedam vojnih baza? Ili da SAD ne rade sistematski na tome da unište zemlje u kojima se održavaju vlade poput one Eva Moralesa, ili svojevremeno Rafaela Koree, a danas Lenjina Morena? Ili da su se povukli u zimske kasarne i prestali da deluju u Argentini, Brazilu i čitavoj toj ogromnoj regiji koju čine Latinska Amerika i Karibi, a koju smatraju strateškom rezervom svog carstva? Samo neko ko živi u potpunom neznanju i ko je totalno neobavešten - može da pomisli tako nešto.
Može li, posle svega, iko da bude iznenađen ulogom koju danas CIA igra u Venecueli, „ključaloj tački“ zapadne hemisfere?
Može li rukovodstvo SAD, ono istinsko, a ne lakrdijaši iz Bele kuće, da toliko zataji, pa da bude po strani i ogradi se od borbe protiv Bolivarske Revolucije u zemlji koja raspolaže dokazano najvećim naftnim resursima na planeti?
Da nisu možda za latinoamerički trockizam i druge jednako zalutale struje Okrugli sto demokratskog jedinstva (šp. MUD) i čavizam jedno te isto, te ne bude kod tih struja ništa više od suicidne ravnodušnosti?
Imperijalističke glavešine, koje znaju šta je u igri, veoma su svesne činjenice da je zbacivanje Vlade Nikolasa Madura jedini način da se domognu venecuelanske nafte. Pritom, za ostvarenje svojih ciljeva ne biraju sredstva, pa beskrupulozno pribegavaju čak i spaljivanju živih ljudi, paljenju bolnica, dečijih vrtića i porodilišta.
Znaju oni i da bi „smena vlasti“ u Venecueli predstavljala nesvakidašnji trijumf severnoameričkog imperijalizma, koji bi, postavljanjem svojih piona u Karakasu, pretvorio ovu zemlju u protektorat Sjedinjenih Američkih Država i napravio pseudodemokratsku farsu (što je već učinjeno u nekoliko zemalja regiona) koju bi samo novi revolucionarni talas mogao da osujeti.
Ne može da nam bude svejedno! Imperija je ustala protiv čavizma, zato ne postoji validna neutralnost. Nije svejedno da li će prevagnuti jedna ili druga opcija. Jer, uprkos svim nedostacima i greškama koje je pretrpeo proces koji je 1999. godine započeo Ugo Čavez, i uprkos svoj odgovornosti koju na plećima nosi predsednik Nikolas Maduro u pokušaju da izbegne destabilizaciju svoje vlade, istorijski uspesi čavizma prevazilaze njegove neuspehe.
Zbog toga je neophodno da se ovaj pokret spasi i zaštiti od severnoameričke agresije, štaviše, to je neizbežna moralna i politička dužnost svih koji govore da brane socijalizam, pravo na nacionalno samoopredeljenje i antikapitalističku revoluciju.
Evo koliko je veliki ulog u dešavanjima u otadžbini Bolivara i Čaveza.
U ovom sučeljavanju niko ne može da poziva na neutralnost i indiferentnost. Vredi se podsetiti upozorenja koje je Dante postavio na ulaz u sedmi krug Pakla: „Ovo mesto, najužasnije i najvrelije u Paklu, namenjeno je onima koji su u vremenima moralne krize odabrali neutralnost.“
Pročitajte OVDE šta su međunarodni posmatrači rekli o izborima u Venecueli.
Izvor: fakti.org
