Ali, pobeda u tim bitkama nije dovela do sloma islamističkih militanata već do njihovog preseljenja. Nijedna bitka zapravo nije vođena "do kraja", do potpune kapitulacije - u gotovo svim slučajevima militanti bi, kada bi shvatili da im ne gine teški poraz, prihvatili pregovore oko izlaska iz zone sukoba.
Dakle, iako su ovo sve de-fakto pobede sirijske vojske, bitke su se često završavale na način da ishod odgovara pobedničkoj i poraženoj strani. Vlastima je od izuzetnog značaja bio povratak kontrole nad velikim gradovima - ta kontrola služi im kao direktna potvrda legitimiteta njihove vladavine. Naime, jedan od ključnih planova od početka rata u Siriji bio je lišiti Asada legitimiteta, proglasiti ga nevažećim, upirući prstom u gradove iznad kojih se vijore razne varijacije crnih zastava i sirijske trobojnice iz perioda francuske kolonijalne kontrole.
Drugim rečima, kontrola nad velikim gradovima bila je za Damask važna, a trofej te kampanje bio je najveći sirijski grad, Alepo, u kojem je bitka potrajala gotovo 4 godine.
Ali, i u slučaju Alepa, i Homsa, i brojnih drugih gradova, pa čak i sada na libanonsko-sirijskoj granici, vidimo kako bitke završavaju ne predajom suparničke vojske i uzimanjem ratnih zarobljenika već dolaskom velikog broja autobusa koji ih zatim, razoružane ili ne (kako gde), odvode na njima "sigurne teritorije", odnosno prostore koji se i dalje nalaze pod njihovom kontrolom.
To znači da sirijska vojska oslobađa gradove i naselja, ali u isto vreme dolazi do koncentracije militanata na nekom drugom mestu - tamo nisu poraženi, tamo zapravo samo "odmaraju" i pripremaju se za idući boj.
Naravno, moglo bi se diskutovati koliko uopšte gubitak ljudstva utiče na militante pošto oni imaju gotovo nepresušne kadrove u zemljama širom sveta.
Gde svi ti poraženi militanti odlaze? Malo po malo definisala se glavna lokacija njihove nove koncentracije - sirijska severozapadna provincija Idlib.
Reč je o provinciji koja se graniči s Turskom. Glavni grad provincije takođe se zove Idlib, a provincija je podeljena na pet zona: Arihah, Harem, Idlib, Jisr ash-Shugur i Ma'arrat al-Numan.
U provinciji Idlib je prema popisu stanovništva 2011. živelo oko 1,5 miliona ljudi i gotovo svi su muslimani suniti uz prisutnost hrišćanske manjine. Danas se provincija Idlib gotovo u potpunosti nalazi u rukama militanata, a njihova koncentracija se tamo - zbog poraza na drugim mestima - povećava iz dana u dan. U skladu s trendom koji postoji od početka rata u Siriji, na snazi je i stalna radikalizacija tako da danas sve veću kontrolu ovde ima Al-Kaida, odnosno njihov sirijski ogranak, Al-Nusra Front.
Na prostoru Idliba zadnjih nedelja dolazi do međusobnih sukoba militanata, jer Al-Kaida sve više i više podređuje teritoriju sebi.
Ali, što se tiče sukoba sa sirijskom vojskom, Idlib miruje i čeka, ali teško da će ostati takav, štaviše, sve upućuje na to da će se upravo u Idlibu voditi zadnja bitka sirijskog rata, zadnja i najteža jer za militante više neće biti mesta gde mogu bežati - osim prema Turskoj, ali teško da će Ankara otvoriti širom vrata za Al-Nusra Front, možda će ih podupirati, ali pustiti ih u zemlju neće...
Jedan od istaknutih sirijskih vojnih analitičara, general Muhamed Abas, rekao je kako provinciji Idlib preti eskalacija koja neće predstavljati pretnju samo Siriji "već i celom svetu".
Abas ističe kako sirijska vojska namerava krenuti na Idlib čim oslobodi grad Arsal i podigne opsadu grada Deir-ez-Zor na istoku zemlje.
Drugi sirijski general, Muvafak Juma, ističe kako većina militanata u Idlibu nije iz Sirije te kako stoga neće biti predaje - "Mogu se ili boriti ili pobjeći, nema druge opcije za njih".
Sirijski generali su uvereni kako će bitka za provinciju Idlib početi uskoro, čim reše druge prioritete. Ali, hoće li zaista biti tako? Zavisi i od politike, ali od politike koja je veća od Damaska. Naime, juče i danas (8. i 9. avgusta) u Teheranu se sastaju predstavnici Rusije, Irana i Turske kako bi razgovarali o situaciji u Siriji, a naročito o jačanju tzv. de-eskalacijskih zona.
Podsetimo, de-eskalacijske zone u Siriji dogovorile su Rusija, Turska i Iran, a kasnije i Rusija i SAD. Cilj je uspostava velikih prostora na kojima se ne bi više vodili sukobi. Na neki način situacija bi tamo bila zamrznuta, a pripadnici pomenutih zemalja nadzirali bi situaciju - ruska vojna policija već je stigla na neke od lokacija.
Tri su ključne takve zone - jug Sirije, Istočna Guta (zapravo predgrađe Damaska) i prostor severno od Homsa - odnosno Idlib.
Ruski ministar spoljnih poslova, Sergej Lavrov, istakao je juče: "Trenutno se radi na tome da se uspostavi veća, a možda i komplikovanija, zona na prostoru provincije Idlib".
Drugim riečima, sirijska vojska je spremna na oslobođenje zemlje, ali pitanje je hoće li više instance moći dati joj zeleno svetlo za takvu operaciju. Naime, slom militanata u Idlibu bio bi stvaran čin pobede u sirijskom ratu. S druge strane ako Idlib ostane kao što je sada, ako se dozvoli da ostane i da se razvija kao inkubator Al-Kaide, onda je sirijski general Abas itekako u pravu - Idlib neće biti pretnja samo za Siriju, već i za celi svet.
Teroristi su trenutno zaokupljeni ratovanjem, ali ako im se dozvoli mirno postojanje na prostoru Idliba onda će upravo to biti mesto gde će se osmišljavati novi veliki globalni teroristički napadi. Zapad, naročito Europa, morali bi biti svesni te opasnosti.
Prepuštanje Idliba tzv. umerenim snagama, ako ih još ima, moglo bi se izvesti s ciljem privođenja rata kraju, a mirna reintegracija može se desiti u narednim godinama. Ali, ako su tačni izveštaji da Al-Kaida preuzima dominaciju u Idlibu, a to sugeriše čak i američka strana, onda je jasno da postoji samo jedan razuman scenarijo - Idlib mora pasti. Pad Sukne označio je novo poglavlje u Sirijskom ratu. Više o tome čitajte OVDE.
Izvor: Advance
