Pravda

Piše: Mihailo Medenica Najsvežiji primer svakako jeste poseta američkog senatora Ron DŽonsona, dobrano marginalne političke figure u odnosu na značaj dat mu u Srbiji i pravo da šerifuje ovde, kao u kakvoj zaostaloj zabiti američke prerije! Došao je, kako uostalom i dolaze, da ispostavi nove zahteve, proveri da li se političke marionete čvrsto drže za vašingtonske dizgine i pokaže ko u Srbiji, po onoj narodnoj: “Vozi traktor a ko otvara kapiju?!” Naime, nedvosmisleno je zatražio da država ne dozvoli dodeljivanje diplomatskog statusa Rusko- Srpskom Humanitarom centru u Nišu, apostrofirajući kako se nada da Vučić i narod imati snage da se suprostave svim pokušajima da pomenuti centar dobije valjani status! Što se Aleksandra Vučića tiče- tu je verovatno bez brige o čemu je posvedočila i više nego mlaka reakcija predsednika Srbije, koji je na DŽonsonovu konstataciju/preporuku/naredbu još jedanput odgovorio matrom o državi koja samostalno donosi odluke o svojim interesima, osim, verovatno u slučaju kad odluke stignu pre nego što se umne glave ovde zamore pokušavajući da se dosete neke?!S druge strane, što se naroda tiče tu se gospodin senator malčice zaigrao, jer koliko god bili letargični, uplašeni i obespravljeni jedan aksiom ostaje za vjek vjekova- majka Srbija i majčica Rusija, što znači da ako je do naroda humanitarni centar u Nišu već ima diplomatski status i tačka! Žalosno jeste što nije do naroda već marionetske vlasti koja će dok god može vrdati sa dodeljivanjem imuniteta humanitarnom centru, dok je bez iole razmišljanja izglasala i potpisala sporazum sa NATO koji pripadnicima te alijanse omogućava da se u Srbiji osećaju kao u poljskom klozetu, abolirani od bilo čega što učine! Zato pitanje davanja diplomatskog statusa ruskim humanitarcima nije tek stvar puke politike, već nasušne potrebe da pokažemo kako nismo zadnji otirač o koji kauboji mogu da brišu blatnjave čizme, niti da je Srbija kobila koju mogu mahniti da mamuzaju beskrajnim prostranstvima laži i obmana!Na stranu ljubav prema Rusiji, niški centar zaslužuje diplomatski status zbog svega što je Rusja učinila za Srbiju, grčevito se trudeći da je drži uspravnom za to malo kičme što je ostalo u njoj!Zaslužila je jer centar nije nikakva “zona 54” već zaista ono za šta se i predstavlja, a tu je zbog nas što je onoliko puta i dokazala u nevoljama koje su nas snalazile! No, reaalnost je jedno a politika drugo, i da je sreće da se na čelu Srbije nalazi državnik a ne tek puki predsednik, pa da na slične “sugestije” odreaguje odlučno, baš kako je kao premijer kada je potpisan sramni sporazum sa NATO koji nas maltene svrstava u priduženog člana zapadne vojne alijanse, ali… Na sve što je Ron DŽonson izgovorio naš predsednik nije imao odgovor, osim onog nemuštog ali dovoljno jasnog da Rusi mogu da računaju samo na to da ni na šta ne mogu da računaju, što opet ne bi bio nikakav problem da Srbija zaista vodi suverenu politiku i da ne želi prejak uticaj ni zapada ni istoka, bez obzira na ljubav i sve što nas vekovima veže s Rusijom, no… To “no” je zbog još jedne naizgled nebitne ali suštinski veoma važne činjenice- dok god na čelu države budemo imali čoveka koji će usrdno primati drugorazredne i trećerazredne političare od samostalnosti Srbije nema ni govora! Naravno, naći će se kamara onih koji će graknuti kako smo suviše mali i slabi da bismo igrali na tu kartu da predsednik države nema šta da razgovara sa senatorima, jer zna se kako protokol i hijerarhija nalažu, ali u tome jeste sva snaga naše slabosti! Dok god se budemo lagali da smo suviše mali bićemo sve manji i mizerniji! Dok god predsednik ima kad da otvori i Leskovačku roštiljadu i prima američke senatore- Srbija će biti samo krpenjača s kojom će se trećeligaši dobacivati po blatu! Ponovo ćemo postati veliki tek kada za predsednika budemo imali i državnika, a državnik definitivno nije osoba koju će kao vulkanizera uz drum moći da probudi svaka šuša kojoj usput pukne guma i dovuče u pidžami… Da podvučemo- pitanje dodeljivanja diplomatskog statusa Humanitarnom centru u Nišu je u najmanju ruku bratska obaveza koju moramo ispuniti prema Rusiji, jer dovoljno su u naše ime izigravali veće Srbe od naših državnika, red je da se barem simbolično odužimo koliko god to kaubojima bio trn u oku i poštapalica da je reč o špijunskom centru, dok oni rovare Srbijom kao na onim stampedo rasprodajama u njihovim potrošačkim bogomoljama! Da podvučemo i to- nismo, niti smo ikada bili toliko mali i mizerni da predsedni države prima u posetu svaku šušu kojoj se navrne da svrati, jer ćemo u suprotnom ubrzo dočekati da nam iz Vašingtona i resto “blagonaklonog” zapada šalju sekretarice na razgovore, kad su šefovi zauzeti partijama golfa i ispijanjem viskija! Da bismo ponovo postali ono što je Srbija vazda bila predsednik ne sme biti puki dekor i šapat na konferenciji za štampu uz političkog trećepozivca! Da bimo ponovo postali ono što je Srbija vazda bila predsednik, rekoh i ponoviću, mora biti državnik, a državnik je onaj na čija se vrata kuca i pred njima čeka, a ne onaj koji ih pridržava da ne padnu kada ih politički “prijatelji” razvale nogom, kao u salunu… Kolika su rudna bogastva na Kosovu i Metohiji izbog čega žele Srbiji to da otmu pročitajte OVDE. Izvor: Fond strateške kuture