Nije Amerika postala slabija, već su ostale zemlje postale jače. Jeste Amerika 1945. bila „prva zemlja“, jedina nuklearna sila, prva ekonomska sila sveta i vlasnik tri četvrtine svih svetskih zlatnih rezervi. Ni rat u Koreji pedesetih godina prošlog veka nije promenio tu američku poziciju, Amerika je navikla da bude prva i to joj se svidelo. A onda je došao rat u Vijetnamu i trauma za Ameriku, više zbog gubitka prestiža, nego zbog gubitka života...
Piše: Miroslav Lazanski Sadašnja kriza oko Severne Koreje dokazuje da će ova 2017. godina verovatno biti istorijska prekretnica, iako istorijske prekretnice postaju vidljive tek retroaktivno. Odnosno, Vijetnam se desio onda kada su Amerikanci sebe blagosiljali titulom „veliko društvo“ na koju su, kao vodeća zemlja, očigledno imali pravo. Kako je međunarodna valuta bila u njihovim rukama, jednostavno su štampali nove količine. Posledica toga su bili inflacija širom sveta i krah monetarnog sistema i Breton vudsa – ključni element posleratnog oporavka. Uprkos tome, SAD su izgubile rat u Vijetnamu i istorija uopšte nije stala. Severna Koreja to sada vrlo plastično dokazuje, američka imperija nemilosrdno je osuđena na pad. Naravno, ja prihvatam da Rusija ekonomski ne konkuriše Americi, Kina već da, da su SAD još uvek vojno prva sila sveta, ali ne i na nuklearnom planu gde to mesto zauzima Rusija. Ja samo tvrdim da je pad Amerike u novoj nuklearnoj eri, kada se postojeći redosled više ne može preurediti ratom, kao što je to bilo u prošlosti konvencionalnih sukoba, definitivno postao vidljiv upravo na primeru lansiranja severnokorejskih balističkih raketa i testiranjem nuklearnih bombi. Predsednik SAD Donald Tramp na pitanje šta sada posle severnokorejske probe hidrogenske bombe rekao je: „Videćemo...“ Je li to oklevanje, pritajena pretnja, nedostatak ideja, ili prosta spoznaja da vojnog rešenja u Koreji nema? A nema ga zato što Pjongjang već ima na stotine raketa srednjeg dometa kojima može doseći ciljeve u Japanu, i u Južnoj Koreji, desetak projektila interkontinentalnog dometa za ciljeve na Aljasci, plus najmanje trideset atomskih i hidrogenskih bombi. Nikakav masovan i precizan američki preventivni udar konvencionalnim, ili nuklearnim oružjem ne može uništiti sve lansere severnokorejskih raketa, jer su mobilni i skrivaju se u dobro maskiranim tunelima duboko u planinama Severne Koreje. A baciti na Severnu Koreju 100 atomskih bombi, to je radijacija koja bi pogodila i američke saveznike, Južnu Koreju i Japan, pa onda i Kinu i Rusiju. Baciti neutronske bombe takođe je problematično, jer Peking ne može da dozvoli vojni poraz Pjongjanga, a na svaku neutronsku bombu, koja ima mali efekat radijacije, ali veliki rušilački efekat, Severna Koreja bi odgovorila svojim atomskim i hidrogenskim bombama. Jer vlast u Pjongjangu je videla kako su prošli Sadam Husein i pukovnik Gadafi, koji nisu imali, a bili su lažno optuženi da imaju, atomske igračke. Severna Koreja izvodi svoje nuklearne probe duboko ispod zemlje, radijacija na površini ne ugrožava susedne države, kuće se ne ruše. Raketa koja je preletela Japan bila je na visini od 550 km, ona prethodna na visini od čak 2.700 km. To je već vasiona. Iznad Srbije, iznad Rusije, iznad SAD svaki dan preleću strani izviđački sateliti. Koja je razlika u pravnom smislu između severnokorejske rakete i tih satelita? Nikakva. Kada su Sovjeti šezdesetih godina prošlog veka iznad Sverdlovska oborili američki špijunski U-2 i Hruščov se oko toga požalio De Golu, ovaj mu je odgovorio da sovjetski špijunski satelit svaki dan preleti Jelisejsku palatu tri puta. Ako svet može da živi s izraelskom atomskom bombom, sa pakistanskom atomskom bombom i s indijskom atomskom bombom, čemu tolika stigmatizacija Severne Koreje? To što iz Pjongjanga dolazi ratoborna retorika, pa to slušamo već 65 godina. To nije razlog za rat. Pjongjang želi direktne razgovore sa SAD, Klintonova administracija svojevremeno je obećala veliku pomoć Severnoj Koreji u hrani i nafti u zamenu da Pjongjang obustavi nuklearna istraživanja u Jongsonu. I Severna Koreja je ugasila nuklearni reaktor, pa je tako i tada svoj deo dogovora ispunila, ali Vašington nije skinuo sve sankcije Severnoj Koreji, i program istraživanja je nastavljen. Zapravo, jedina severnokorejska „valuta“ u pregovorima sa SAD, a cilj Pjongjanga jeste ekonomska pomoć i skidanje zapadnih sankcija, zapravo je atomsko oružje. Zapad želi da se Severna Koreja odrekne atomskog oružja, ali da i dalje ostane pod zapadnim sankcijama zbog komunističke ideologije. U Pjongjangu to ne prihvataju. Prostor Azije nije Istočna Evropa iz 1989. godine koja je decenijama čekala demokratiju. Azijski svet više liči na Zapadnu Evropu 19. veka kada su države u sukobima tražile i stvarale svoje nove strukture. Američki pritisak i mešanje spolja samo otežava procese demokratizacije. Američku demokratiju u Severnoj Koreji doživljavaju kao milost svemogućeg stranog vladara, kao poniženje koje se nameće. Jer, oni jednog vladara već imaju...
Kako je sirijska PVO napala izraelske aviona saznajte
OVDE. Izvor: Politika