Pravda

Piše: Aleksandar Pavić Dobro je ne zato što je od toga bilo neke velike koristi za zemlju i narod, već zato što je to znak da javnost u Srbiji još uvek dovoljno jaka da Vučića natera da se pravda. I to je otprilike sve što je bilo dobro u vezi još jednog Vučićevog monologa, iz kog bi, nekim čudom, trebalo da se izrodi nekakav nacionalni „dijalog“. Jer taj tzv. dijalog, treba ponoviti, počiva na trulim temeljima. Na temeljima svršenog čina i strašnog zločina protiv države i Ustava. Kada se nije nudio ama baš nikakav dijalog. DŽabe Vučiću što neprestano ponavlja optužbe na račun loših politika prethodnih vlada, ma koliko u tome ima utemeljenja. A ima. Ali to njega samog ne opravdava. Nije morao da nastavi tim putem. Oni koji tvrde da je „morao“ zapravo brane tezu da je, zarad vlasti, sve dozvoljeno, i da je osvajanje i održavanje na vlasti imperativ koji se sam po sebi razume. Niko poštenog čoveka ne može da natera na loše ili zlo delo. A Vučić ne samo da je nastavio gde su stale sve te prethodne vlasti koje neprestano kritikuje, već je zabrazdio u nezapamćenu izdaju, u obliku ukidanja institucija države Srbije na delovima Kosmeta gde su one funkcionisale. I u obliku ničim izazvanog davanja pozivnog broja šiptarskim separatistima. I u obliku pune legitimizacije prvo Tačija, a sada i Haradinaja. Neka pokaže Vučić taj papir ili potpis koji je obavezivao njega i Dačića da potpisuju izdajnički, antidržavni Briselski sporazum u aprilu 2013. Nema ga. Bar ne u državnim aktima. Možda ga ima negde drugde, u nekoj fioci u Vašingtonu, Briselu, Londonu, Berlinu… Ali to je već nešto drugo. To su njihove lične, privatne obaveze, za koje ih niko iz naroda nije ovlastio da preuzmu. Ali oni su, očito, preuzeli, i sada bi da taj teret prebace na sve nas. U formi nacionalnog „dijaloga“. Ali, koliko god puta to pokušali, kod onih koji su zadržali svest, lično i nacionalno dostojanstvo – neće proći. I vrtećemo se u mestu, ako treba i do Sudnjeg dana. Ima ih koji će tu upornost da se ne popusti izdajniku i izdaji okarakterisati kao „tvrdoglavost“, „nerazumevanje realnosti“, „ekstremizam“, pa čak i „pomaganje neprijatelju“. To je, na prvom mestu, bezobrazluk. A na drugom – to je nerazumevanje države. Ako se popusti nekome, bilo kome, po suštinskim pitanjima poput poštovanja Ustava i neodustajanja ni od jednog pedlja državne teritorije, onda je sve dozvoljeno. I to je pravi uvod u buduću revoluciju, a ne insistiranje na poštovanju Ustava i zakona. Vučić je uneo duboki nemir u zemlju, koji se oseća pri svakom njegovom novom javnom obraćanju. On svoj unutrašnji nemir, prouzrokovan izdajom, jednostavno prenosi na okolinu. I pokušava, po starom, oprobanom receptu, da zameni teze. Nije, dakle, on neprijatelj države, već su to oni koji ga napadaju zbog toga što je prekršio Ustav i rasputio državne institucije u jednom delu zemlje. Nije on neprijatelj zato što je pustio Edija Ramu da sam vršlja po jugu Srbije i sastaje se iza zatvorenih vrata sa „svojima“ u Preševu, bez prisustva i jednog službenog lica države Srbije, nego oni koji ga za to prozivaju. Nije neprijatelj on, koji je, i u ovom poslednjem obraćanju, bez ikakvog utemeljenja, ponovo bacio senku na već dokazani zločin protiv srpskih mladića u kafiću „Panda“, i insinuirao da to, ipak, nije bilo delo šiptarskih zločinaca već Srba – nego oni koji ga zbog toga kritikuju. Pitati zašto je Vučić to morao, ponovo, da uradi – je isto što i pitati zašto „mora“ da Srbima neprestano zvoca kako su neradnici koji žive od mitova, kako moraju da promene svest i postanu nordijski protestanti, kako treba da budu užasno radosni što im je osvanula Ikea kao dugo očekivano sunce. Zato što je i to deo obaveza koje je preuzeo. Da promeni svest jednog slobodnog i borbenog naroda i pretvori ga u poslušno roblje. Ne postoji ni jedan drugi smislen razlog za takvo ponašanje. Tako isto, i kada Vučić ponavlja da od pitanja Kosova „zavisi budućnost Srbije“, on zapravo zna da od toga zavisi, najpre, njegova budućnost. On je taj koji je nešto obećao, neovlašćen od naroda Srbije. On je taj koji veštački diže tu temu na nivo koji joj ne pripada tako što Srbiju drži kao taoca u potpuno neperspektivnom procesu EU integracija, unutar kog se pitanje KiM nameće kao „pitanje svih pitanja“. Umesto da je Srbija bila prisutna na nedavnom samitu BRIKS-a u Sjamenu kao jedna od zemalja-partnera i budućih perspektivnih članica, ona tavori u predsoblju rasklimatane EU građevine, u veštačkom zatvoru. A u BRIKS-u, koji predstavlja budućnost, i koji ničiju saradnju ne uslovljava politički, niko nije priznao nezavisnost „Kosova“, niti to namerava, osim ako to ne učini sama Srbija. Ali to nije društvo koje privlači Vučića i beogradsku vazalnu družinu. Zato nas oni neprestano iznuruju svojim „dijalozima“ i prenemaganjima unutar prostora u koji su sami sebe zatvorili – pa bi onda i sve ostale. Srbija, sa svojim instinktom za slobodu, ne može a da se ne oseća mučno u veštačkom balonu veštački suženih izbora koje su zapadni globalisti, preko Vučića i Dačića, Srbiji nametnuli. Postoji ogroman svet, pun rizika ali i istinskih mogućnosti, koji se već uveliko razvija izvan tog adskog balona u kom „EU nema alternativu“ a budućnost navodno zavisi od našeg „suočavanja sa (veštačkom) realnošću“. Balona, ispred kog, poput Kerbera, stražare Vučić i Vučići, zaduženi da puste mrtve da uđu, ali nikako i da izađu. Srećom, ima u Srbiji još dovoljno živih. Da nema, ne bi bile potrebne ove Vučićeve predstave, prenemaganja i pravdanja. S tim saznanjem, malo se lakše podnose. Sergej Trifunović isprozivao Vučića kao niko nikada do sad. Više o tome čitajte OVDE. Izvor: Fond strateške kulture