Piše: Mihailo Medenica Sećaš ga se, zar ne?! Moraš, krvniče! Doveka će te progoniti, mada zveri nemaju savest ali imaju pamćenje!
Sećaš li se te noći 1998. godine, nešto pred zoru, ušao si u nebranjenu Rastavicu s bandom svojih kukavičjih krvoloka, nesoje ljudski!
Nebranjena Rastavica, a i zašto bi se branila, nikome ništa nažao učinila nije, naprotiv, vazda su Srbi iz nje pomagali komšije Albance.
Nisu se imali čega plašiti, spavali su mirne savesti dok pre zoru nisi umarširao, zveri i…
Pamtiš li stara drvena vrata kuće Vojinovića koja si “hrabro” razvalio cokulom, prenuvši iz sna muža, ženu, šestogodišnjeg sina i dvomesečnu bebu..?
Pamtiš, zveri, mora da pamtiš kako ste “junački” zaposeli dom mirnih i kućevnih ljudi, kako su deca jecala dok ste se zorili po kući, kako si seo za sto i naredio nesrećnici da vam spremi nešto za dorućak..?
Pamtiš, nakote, pamtiš sigurno! Toliko krvi tri života ne mogu da speru a ne tek nepune dve decenije otkad si…
Nesrećnica je otrčala u kuhinju, otac je ostao s decom u sobi, pokušavajući da se ustavi između vas, đavoli, i njih ali…
Sećaš li se šta je nesrećnica kroz suze projecala iz kuhinje: “Nemamo ništa od mesa da vam spremim…” i pamtiš li šta si potom učinio, zgadivši se i samom đavolu?!
Jeste, Ramuše Haradinaju, prišao si kolevci, potegao pištolj s pojasa i s osmehom pucao u glavicu dvomesečnog anđela!
Trepnuo nisi niti ti je ruka zadrhatala, jer ruka zadrhti čoveku a zveri…
Otac se prenuo i ustremio na tebe, sin je vrištao kraj njega, nesrećnica nije stigla ni da iskorači iz kuhinje kad si…
Istim rafalom oca i sina! Oca i šestogodišnje dete, krvničke crni!
Potegao si nož ko zna koliko ve otupeo od srpskih vratova i zario ga u dušnih dvomesečnog anđela, jadna zveri!
Zario, zavrteo krug, odrubio anđeosku glavicu i bacio je majci: “Evo, sad imaš mesa pa nam skuvaj pasulj…”, grohotom si se smejao, nakote, ne znajući da je ta glavica već zasijala ko Lazareva, padajući majci pred noge…
Sirotica je skočila na tebe, želela ja zubima, noktima, vriskom da ti presudi, ali šta je majčin vrisak za zver..?
Odveli ste je u vašu đavolju jazbinu na Juničkim planinama.
Prelepe planine a takve zveri na njoj…
Obamrlu, živo umrlu silovao je ko je stigao čitava tri dana, bez prestanka, bez trena da odmori dušu i umre ko čovek, bez…
Niste stajali, monstrumi! Niste sirotici dozvolili da ispusti dušu i odmori od života koji ste joj u đavoljem piru pretvorili u pakao!
Ma, kakav pakao, i njemu je od vas bila muka, prezirao vas je, strahovao da mu takvi ne dođu jer od sveg najgoreg što se u njemu sabralo- vi ste bili gori!
Trećeg si je dana silovao poslednji put i “junački”, nakote, potegao onaj isti nož kojim si onu svetu glavicu…
Premetnuo si joj ga prekko grla, hitro, onako tupog i prekrvavog, krv je šiknula po tebi slivajući se niz tu grimasu od lica monstruma- Ramuše Haradinaju!
Uživao si slušajući kako ropće moleći smrt da požuri, a ona je na Kosovu i Metohiji tih dana imala i previše posla. Dugo se u ropcu čekalo na nju…
Sećaš li se, zveri, porodice Vojinović?!
Moraš se sećati, još je ta krv sveža na tim prokletim rukama!
Sećaš li se Rastelice, mirnog i nebranjenog sela nedaleko od Đakovice i desetine izmasakriranih leševa ostalih za tobom i tom hordom bezumnika u noći ’98. godine?!
Pamtiš, sigurno pamtiš i umireš sto puta dnevno, jer junaci umiru jedanput a kukavice sto puta na dan, pogani neljudska!
Pamtiš i onu dvojicu mučenih policajaca što si zarobljene i već polumrtve vukao za sobom do te noći u Rastelici?!
Sećaš li se kako si ih naterao da gledaju krvavi pir u kući Vojinovića a potom vezao za drvo, sekao komad po komad, rez po rez…najpre uši, nos, oči, prste…solio rane dok su saborci u jedu i grču slušali preko radio stanice sve dok nisu…
Dugo su umirali, predugo, ili su pak predugo živeli tako osakaćeni i svezani za drvo čekajući na smrt koja je, rekoh, tih dana kasnila, prezauzeta za sve vapaje nedoklanih Srba…
Znam da se sećaš svega, nije to tako davno bilo, još urlici odzvanjaju Metohijom dok ti mlaz krvi natapa lice, grudi, šake…taj osmeh zveri!
Pamtiš, ne sumnjam, proklete su i preteške noći na jastuku ko panju…
Pamtiš, još mirišeš na krv, malo je tri života da tolka spere s čoveka, a tek sa zveri..?
Pamtiš, da, ali mi zaoravismo, Ramuše Haradinaju!
Oni kojima si prihvatljiv partner u otužnoj vlasti- zarad malo vlasti!
Mizerije i bede ljudske!
Oni ne pamte, Ramuše, ne žele da pamte!
Ne žele da te opterećuju sitncama, jer šta je stotine preklanih srpskih vratova, šta je prosuta drob dece, šta su silovane majke naspram kosti koju ćeš im dati da se oko nje trve i glođu?!
Podseti ih ponekad na “junaštvo” iz Rastelice, nakote, nasmej im se u lice, videćeš ćutaće ponizno i vazda naći poneku reč da te uteše, jer lako će oni za preklane, već su im trupla strulela pod grobnom zemljom kosovskom, muka im je zbog tebe- teška je to noć ’98. bila za tebe.
Onoliko “posla” a tek koji sat do zore, a koliko je samo takvih noći bilo..?
Pamte li, pitaj ih?! Pamte, ali ćute, sad valjaš, sada se krvlju ispisju koalicije, sada im je od čitavog nemanjičkog metoha dovoljna samo kost…
Možda baš kost onih čija su trupla istrulela na srušenom groblju nekada mirnog i domaćinskog sela kojeg više nema.
Rastelica, sećaš li se, Ramuše?!
Rastelica, sećate li se mizernici vajne “Srpske liste”..? Šta je vladika Atanasije pisao Patrijarhu povodom Vučićeve politike na Kosmetu koju je nazvao "veleizdajom" pogledajte OVDE. Izvor: Fond strateške kulture
