Nijedan događaj iz novije istorije ne povezuje se toliko sa raspadom SFRJ kao Osma sednica CK Saveza komunista Srbije (23. i 24. septembra 1987), na kojoj je, na temi Kosova, došlo do obračuna i konačnog razlaza između Slobodana Miloševića i njegovog mentora Ivana Stambolića. Mada vlada mišljenje da je tadašnja zajednička država već u to vreme bila na klimavim nogama, ovaj događaj uzima se kao granica posle koje dalje funkcionisanje Jugoslavije nije bilo moguće.

Ali, da bi se razumele okolnosti u kojima se Osma sednica održavala, vratićemo se u april 1987, kada je Slobodan Milošević, usled naraslih napetosti na KiM, umesto da smiri strasti, izgovorio onu svoju čuvenu rečenicu: "Niko ne sme da vas bije". NJu su kasnije srpski mediji besomučno ponavljali i obezbedili mu status zaštitnika srpskog nacionalnog interesa. To će pet meseci kasnije delimično odrediti i ishod glasanja na Osmoj sednici.

Miloševićeva politika se zasnivala se na brzom rešavanju tog kosovskog pitanja, dok je sasvim drugačiji pristup zastupao Stambolić, koji se zalagao za takozvano mekano razrešenje problema KiM, u koji bi se uključile i ostale republike tadašnje SFRJ.

Povod za obračun na Osmoj sednici bila je izjava predsednika Saveza komunista Beograda Dragiše Pavlovića.

- Situacija na Kosovu, koja se ne poboljšava željenom i obećanom brzinom, stvara opasnu atmosferu gde svaka reč izgovorena protiv srpskog nacionalizma je shvaćena kao nacionalizam. Strastvene reči mogu doneti samo vatru - izjavio je Pavlović na konferenciji za novinare.

NJegova izjava protumačena kao kritika politike Miloševića, a među retkima koji su ga podržavali bio je Ivan Stambolić. Na Osmoj sednici Pavlović je razrešen, a Stambolić poražen i "sklonjen" četiri meseca kasnije.

Od tada kreće veliki politički uzlet Slobodana Miloševića, koji je zahvaljujući nastupu na Kosovom polju pridobio podršku širih narodnih masa. Svi znamo šta se posle dešavalo.

Da nije bilo Osme sednice...

Trideset godina kasnije teško je pretpostaviti šta bi se dogodilo da je ishod glasanja na Osmoj sednici bio drugačiji. Većina učesnika tog događaja i istoričara drži se stava da bi se Jugoslavija i bez toga raspala, pojedini da razlaz ne bi bio tako krvav, a neki čak idu dalje, pa tvrde da bi se osim republika i Kosova, otcepila i Vojvodina.

Istoričar Predrag Marković, sada funkcioner SPS-a, navodi da se, kada je u pitanju raspad Jugoslavije, odgovornost ne može svaljivati samo na Miloševića.

- Iskustva posle 2000. godine pokazala su da nikakva srpska politika ne može da pridobije Albance ili antisrpske Crnogorce. Da je samo Milošević bio problem, Albanci bi ga zbacili bez kapi krvi, na prvim izborima. U Makedoniji je izbio sukob bez ikakve njegove uloge. Svaljivati odgovornost samo na Miloševića za rasturanje bivše SFRJ dovodi do apsurdnog zaključka da su Tuđman, Kučan, Izetbegović i Rugova branili Jugoslaviju - navodi Marković.

Da su kulise raspada zajedničke države postavljene 1974. (donet Ustav koji je dao velike nadlženosti pokrajinama - prim.aut) i 1981. (masovni protesti Albanaca prim. aut) smatra istoričar Čedomir Antić. On navodi da je scena dovršena nizom pogrešnih odluka jugoslovenske komunističke oligarhije na polju politike i ekonomije, donesenih i sprovedenih u prvoj polovini osamdesetih godina.

- Na Osmoj sednici SK je dobio novo vođstvo, ali ne i politiku, program ili ideologiju koje bi dugoročno uticale na Srbiju ili SFRJ. Pobeda Miloševićevog krila bila je prirodna posledica istorijskog odnosa jugoslovenskog komunizma prema Srbima i posebno Srbiji. Nemoguće je sedamdeset godina vršiti negativnu selekciju, odnositi se četiri decenije loše prema čitavom jednom narodu kao prema istorijskoj reakciji i hegemonu, a onda očekivati da će na vlast doći umerena i reformska opcija - kaže za "Blic" Antić.

On navodi da je Miloševićev režim privremeno prihvatio nacionalističku politiku, ali on nikada, posle promena koje je nametnuo 1989, nije bio motor ni krize ni rata. Kako kaže, borio se za opstanak na vlasti i očuvanje postojećeg stanja.

- Stambolićev režim, da je kojim slučaju opstao, imao bi teškoće da vodi bilo kakvu aktivnu politiku u vreme raspada zato što bi imao neprijatelje kako u opoziciji, tako i među republičkim i saveznim (armijskim) "konzervativcima". Srbi koji žive izvan Srbije bili obespravljeni, a verovatno bi deo bio i proteran. Teški sukob u drugim republikama možda bi bio delimično izbegnut ali bi zato bio premešten u Srbiju - dodaje Antić i tvrdi da bi se i bez Miloševića desio raspad Jugoslavije, kao što je to bilo u Čehoslovačkoj i SSSR-u.

Istoričarka, članica Predsedništva Srbije i učesnica Osme sednice LJubinka Trgovčević smatra da je raspad SFRJ bio neminovan, čak i da je struja Ivana Stambolića pobedila.

- Dezintegracioni procesi već su otišli predaleko, ali to bi bio dogovorni razlaz. Ubeđena sam da Stambolić ne bi dozvolio da dođe do rata, makar se odvojili i Kosovo i Vojvodina - navela je Trgovčevićeva za NIN.

NJeno mišljenje delimično deli i Radoš Smiljković, jedan od funkcionera SKS, koji je na Osmoj sednici podržao Miloševića.

- Da se nije desila Osma sednica Srbija bi izgubila i Vojvodinu. I da nije bilo Miloševića atmofera u društvu izbacila bi nekog drugog, a sve bi se isto završilo - naveo je Smiljković.

Vlasi: Jugoslavija nije imala šanse

Neki učesnici sednice tvrde da je Ivan Stambolić postigao dogovor sa kosovskim Albancima o ustavnim promenama, ali Azem Vlasi, bivši predsednik kosovskog komiteta komunista, to negira. On je za NIN izjavio da nikada ne bi pristali na promene Ustava iz 1974. godine, kao i da je razlaz bio neminovan.

- Padom jednopartijskog sistema i odlaskom Saveza komunista sa političke scene, Jugoslavija nije imala šanse da opstane. Ali, razlaz bi se desio mirnim putem, dogovorom kao što je bio slučaj sa Čehoslovačkom, pa i Sovjetskim Savezom. Ne bi bilo toliko stradanja i žrtava - rekao je Vlasi i dodao da je direktni krivac za takav raspad Jugoslavije bio Milošević.

- Uveren sam da se sa Stambolićem na vlasti u Srbiji takav način raspada Jugoslavije ne bi desio. Ali, svejedno, Jugoslavija ne bi opstala, ali bi među novoformiranim državama ostale snažne veze i saradnja.

Odgovor na pitanje šta bi bilo da je bilo, sasvim sigurno niko ne može precizno da da, kao ni da li bi SFRJ opstala da je početkom 80-ih prihvatila nezvaničnu ponudu i ušla u tadašnju Evropsku zajednicu. Da li bi danas bili evropska sila?

Zanimljivo je da je Slobodan Milošević svoj politički pad doživeo na isti dan kada je na Osmoj sednici pobedio Ivana Stambolića. On je, naime, 24. septembra 2000. izgubio predsedničke izbore od Vojislava Koštunice, kandidata DOS-a.

Nekoliko sati po zatvaranju biračkih mesta Cesidd je saopštio da Koštunica ubedljivo vodi protiv Miloševića, a taj rezultat je potvrdio i DOS, kao i izborni štabovi SRS-a i SPO-a.

Tada nadležna državna komisija - SIK tek dva dana kasnije objavila je rezultate po kojima je Koštunica imao najviše glasova, ali ne više 50 odsto, koliko je bilo potrebno za pobedu u prvom krugu.

Opozicija zvanične rezultate nije prihvatila i optužila je vlast za izbornu krađu. Tada kreće generalni štrajk širom Srbije i protesti, koji su kulminirali 5. oktobra u Beogradu, kada se okupilo nekoliko stotina hiljada građana i zauzelo Skupštinu Jugoslavije (zgrada današnje Skupštine Srbije)

Slobodan Milošević priznao je poraz dan kasnije, 6. oktobra, na nacionalnoj televiziji.

Ivan Stambolić otet je i ubijen 25. avgusta 2000, a pravosnažnom presudom je utvrđeno da je to učinjeno po nalogu Slobodana Miloševića. Pogledajte OVDE šta je Dačić rekao o Miloševiću. Izvor: Blic