Piše: Aleksandar Pavić
Zahvaljujući ovom preciznom citatu sa RTS-ovog sajta, sada imamo i crno na belo da je sadašnja vladajuća većina spremna da dopusti tzv. Kosovu članstvo u UN. Pod uslovom da budu „nečim zadovoljni“.
Šta bi ih to tačno zadovoljilo – u intervjuu prikazanom na RTS-u u utorak 26.9.2017 u 21:00 nismo dobili konkretan odgovor. Moglo bi se štošta nagađati iz Vučićevih uobičajenih polu-kriptičkih aluzija, ali nema razloga za to. Neka Vučić sam to iznese. Što je i najavio: „Ja ću slušati, a onda ću hrabro, za razliku od onih koji ćute u zapećku, reći šta je moguće.“
Ali evo još nečega što je Vučić „hrabro“ uspeo da učini za svoje šiptarske narko-terorističke prijatelje posredstvom srpske državne televizije. Ulio im je dodatnu nadu. Nadu koju sada mogu da prodaju svojim pristalicama i kupe dodatno vreme kod njih, kao i adut kojim mogu dodatno da se preporuče svojim sponzorima.
Uporedo s tim, imamo i ovo: u okviru Vučićeve „Superhik“ diplomatije otimanja svojima i davanja tuđinima, a sve u kontekstu opšte politike „hrabre“ izdaje na mestu „kukavičke“ borbe, dodatno su podrivene nade Srba, prvenstveno onih na KiM.
Kao i ovo: Rusija i Kina su se dodatno učvrstile u spoznaji da ne moraju baš da se pretrgnu u zalaganjima protiv daljeg afirmisanja državnosti tzv. Kosova – jer je onaj koji bi trebalo da se najžešće bori protiv toga, na do sada najkonkretniji način izrazio spremnost da kapitulira.
A to isto sada znaju i ostale države koje nisu priznale tu nakaznu narko-terorističku crnu rupu na tlu Evrope. Španci će, pogotovo, biti oduševljeni, s obzirom na muke sa Katalonijom koje im tek predstoje.
Jer, stvar je u tome što se legitimno može tvrditi da se narušavaju Povelja UN i međunarodno pravo samo ako je secesija jednostrana, bez pristanka matične države. Ako se po pitanju secesije čak i naknadno postigne dogovor, onda se ona legalizuje i to se skida s dnevnog reda.
Što ni u kom slučaju ne znači da će druge, mnogo tvrđe države odustati od svojih „mitova iz prošlosti“ samo zato što je Vučić „pametan“. Kao što je bio kad je procenio da treba predizbornu podršku dati Hilari posredstvom ratnog zločinca i silovatelja Bila – umesto Trampu. Kao što i sad „pametno“ procenjuje i, u skladu sa tim se i ponaša, da vreme radi za krizom zahvaćene prijatelje kosovske „državnosti“ a ne neprijatelje, koji čine većinu čovečanstva i jedini imaju zdravu perspektivu privrednog i svakog drugog rasta.
Dakle, Rusija i Kina i Španija i Kipar i Rumunija i Indija i Brazil i Indonezija i drugi će moći da pozdrave „istorijski dogovor“ između Vučića i nekog od prištinskih zločinaca, a da i dalje insistiraju na nepovredivosti sopstvenih ili tuđih granica. Ali će njihovi argumenti ipak biti bar malčice oslabljeni ako Vučić i Tači negde u ovo vreme iduće ili 2019. godine budu delili Nobelovu nagradu za mir. Jer će postojati novi adut za imperijalne diplomate i mas-medije: ako su ova dvojica uspela da naprave „istorijski sporazum“ i ako je „hrabri“ Vučić mogao da „prihvati realnost“ (i to, slučajno, baš onu koja odgovara Globalistanu), što ne biste mogli i vi? Što ste vi Španci tako „tvrdoglavi“, što ste vi kiparski Grci tako „nerealni“ – umesto da izrodite „državnika“ kao što je Vučić i rešite tu „minornu“ stvar ustupanja sopstvene teritorije secesionistima/agresorima, „radi budućnosti vaše dece“?
Voditeljka Upitnika, Olivera Jovićević, je u jednom trenutku Vučiću postavila sasvim umesno pitanje: čemu „unutrašnji dijalog“ ako postoji suštinski konsenzus među većinom političko-društvenih činilaca, a i u samom narodu, što potvrđuju i ankete – da je Kosovo i Metohija neotuđivi deo Srbije, i da će narod pre izabrati da se odrekne EU nego KiM. Na šta je Vučić dao jedan od svojih standardizovanih, šablonskih odgovora, koji bi se mogli svesti na već otrcanu Deliveri junit formulu: zato što sam pametan i odgovoran i ne udvaram se nikome i za razliku od svih vas brinem za budućnost naše dece a ne kao oni koji jedu Smoki i piju pivo po ceo dan junačeći se pred televizorom i nikad nisu bili na Kosovu a ja sam obišao svako selo, itd. itd.
Inače treba čestitati Oliveri: njeno sasvim jednostavno i logično pitanje je bilo ubedljivije od čitave te bujice naučenih banalnosti koje su navirale iz Vučićevih usta kao bujice iza „Irme“ i „Marije“. I, uopšte, videlo se da je voditeljka RTS-a naučila mnogo toga iz prethodnih sučeljavanja sa Vučićem, što je emisiji dalo smireniji i fokusiraniji ton nego što se dao očekivati za ovu priliku.
Treba dodati i to da voditeljka nije Vučiću dala povod da se još jednom pohvali sa „četiri rukovanja“ sa Trampom na upravo završenom zasedanju Generalne skupštine UN. Možda je i sam Vučić procenio da je bolje ne pominjati to, da joj slučajno ne padne na pamet da pomene i avetinjski praznu salu koja je ispratila njegov govor u UN. Čak i Superhikova „hrabrost“ ima svoje granice.
Vučić spasava i Vulina i Malog. Više o tome čitajte OVDE.
Izvor: Fond strateške kulture
