Za Evropljane je Evropska unija bila jedan prirodni svet. Ali to više nije tako. Zbog Bregzita i pobede Trampa na predsedničkim izborima u SAD, krajem prošle godine su mnogi Evropljani pali u očaj. Proširilo se uverenje da je vreme Evropske unije prošlo.

Sada, devet meseci kasnije, raspoloženje se promenilo. Trampova pobeda je mnoge Evropljane navela da ponovno počnu da cene evropski projekat. A zbog pobede Makrona u Francuskoj mnogi su mišljenja da je EU dobila drugu šansu. Eurobarometar iz proteklog meseca pokazuje da se raspoloženje javnosti kreće u smeru EU i jedinstvene valute. Ekonomski podaci su takođe ohrabrujući.

Ali, oduševljenje iz leta 2017. može biti isto tako kratkoročno i varljivo kao što je to bio očaj krajem 2016. Jer, iako je "Makronov trenutak" dramatično promenio raspoloženje u Evropi, nije rešio nijedan od aktuelnih problema Unije. I dok se možemo nadati da će novo nemačko-francusko vođstvo uspeti da premosti raskol koji se tokom finansijske krize stvorio između severa i juga EU, sve je više znakova da bi razdor između Istoka i Zapada, nastao sa izbegličkom krizom, mogao da se produbi.

Paradoks: ankete pokazuju određeno približavanje stavova Istoka i Zapada u vezi sa izbeglicama (zapadne javnosti su postale zabrinutije i skeptičnije, dok su građani centralne Evrope svoj stav lagano ublažili), dok napetosti između Zapada i Istoka u EU eskaliraju.

Prošlog meseca, Viktor Orban je rekao: "Pre 27 godina, mi u centralnoj Evropi smo verovali da je Evropa naša budućnost - sada imamo utisak da smo mi budućnost Evrope." Nekoliko nedelja kasnije, odgovarajući na kritiku iz Varšave u vezi reformom tržišta rada, Makron je rekao: "Stav zemlje koja je odlučila da se izoluje u Evropi ni na koji način neće ugroziti postizanje ambicioznog kompromisa."

Ukratko: S jedne strane, populističke vođe u centralnoj Evropi EU i njene vrednosti više ne vide kao uzor - s druge strane, zapadne vođe činjenicu da su birači izabrali ljude kao što su Orban i Kačinjski, uzimaju kao povod da ignorišu legitimne strahove građana centralne Evrope. Jer, oni strahuju bi neke od predloženih reformi, ukoliko nisu praćene drugim političkim inicijativama, mogle ugroziti konkurentnost njihovih ekonomija, piše Dojče vele.

Nije teško predvideti da bi sudaranje centralno-evropskih vlada, koje zapostavljaju norme i vrednosti Unije, sa zapadnoevropskim vladama, koje zapostavljaju interese centralne Evrope - moglo dovesti do urušavanja EU baš u trenutku kada većina Evropljana ponovno stekne poverenje u nju.

Istočni Evropljani još uvek spadaju u najjače zagovornike Unije, ali sumnjaju u prednosti evropske integracije. Istok i Zapad danas ne deli samo "zid empatije" kad se radi o sudbini izbeglica, nego i posledice otvaranja granica unutar EU.

LJudi su dugo vremena otvorene granice u EU smatrali najvažnijom pozitivnom promenom posle 1989. godine. Danas, dok milioni istočnih Evropljana kuju planove o studiranju, poslu i životu na Zapadu, oni koji su se odlučili da ostanu, slobodu putovanja počinju da posmatraju u kontekstu rastućih razlika u primanjima između zemalja Unije - i time kao izvor straha.

Paralizovani demografskim strahovima, mnogi istočni Evropljani otvorene granice posmatraju pre svega kao otvorena vrata za transfer blagostanja sa Istoka na Zapad. Tako se mnogi pitaju: Zašto investirati u bolje obrazovanje kad su zapadna društva ta koja na kraju profitiraju od te investicije?

Brisel, Berlin i Pariz s pravom kritikuju autoritarni preokret u nekim istočnoeuropskim zemljama. Ali, oni bi morali da prestanu da Orbana ili Kačinjskog koriste kao izgovor za neuvažavanje novonastalih strahova centralne Evrope - kad je u pitanju budućnost tih zemalja u EU.

Ivan Krastev je šef Centra za liberalne strategije (Center of Liberal Strategies) u Sofiji. On pripada krugu osnivača Think tanka "European Council on Foreign Relations". Od 2015. redovno piše analize za međunarodno izdanje NJujork tajmsa. Pogledajte OVDE na koji način SAD ostvaruju kontrolu nad Balkanom. Izvor: Dojče Vele