Pravda

Piše: Aleksandar Pavić Predsednik države koji je obećao da neće biti novih „Oluja“, nije u stanju ni da sebi obezbedi siguran prolaz od Dedinja do centra Beograda. Ipak, možda ne treba prerano donositi zaključke. Možda se jednostavno radi o tome da organi zaštite predsednika države još nisu spremni da se suoče sa bezbednosnim izazovima automobila u klasi Bentlija. Nismo još dovoljno daleko odmakli na evropskom putu. A i lenji smo da se prilagodimo standardima najrazvijenijih zemalja, i to baš onih zemalja koje su u stanju da proizvedu jednog Bentlija. Uostalom, ne bi ni išlo da se mi „mali“ uspešno odupremo proizvodu nekog „velikog“ tek tako, bez teškog rada i viševekovnog procesa civilizovanja i protestantizovanja. E, sad, da se neko u nekom Moskviču ili Trabantu usudio da se igra sa bezbednošću glavnog faktora stabilnosti na Balkanu i vrhovnog komandanta vodeće vojne sile u regionu – ako izuzmemo duplo malobrojniju Hrvatsku i rezervni sastav OVK – proveo bi se kako i dolikuje. Pokazalo bi mu se da Srbija više nije zarobljena u prošlosti, i da može uspešno da se odupre tim reliktima mračnih, zaostalih vremena. Zapravo, prema poverljivim izvorima, Srbija je već sad na nivou da može da odbrani predsednika države od nasrtaja svakog neodgovornog vozača automobila iz klase Fijata 500, i to posle samo 5 godina naprednjačko-socijalističke vlasti i uspešno okončanog i državno neodgovornog štrajka u Kragujevcu. Ipak, u predstojećih par stotina godina, dok ne dostignemo nivo onih u čiji bi klub da se učlanimo, makar se on i raspadao, ostaje problem nekih budućih Bentlija (istina – Bentli se proizvodi u Engleskoj, koja se i rukama i nogama bori da izađe iz EU, ali je u vlasništvu Folksvagena, a tamo gde je Angela, tamo je budućnost – bar tako kaže većina perspektivnih džihadista na Balkanskoj, Mediteranskoj, Crnomorskoj i drugim rutama). Dakle, Srbija je ugrožena. Čak i ako ikad budu stigli Migovi, pa čak i S-300 (nadajmo se pre no što u operativnu funkciju uđu sistemi S-700), to opet nije adekvatna odbrana od jednog Bentlija. A od Šojgua Vulin sigurno nije tražio anti-bentlijevski štit. Da jeste, mediji bi odavno o tome brujali. Šta onda da se radi, osim organizovanja novih specijalnih celodnevnih emisija na Pinku, mučnih monologa na Upitniku ili višečasovnih seansi kod Marića? Ostaje uvek stara i oprobana opcija – davanje novih ustupaka. Jer će nas onda, kako je to uvek do sada i bivalo – valjda ostaviti na miru. Odnosno, poštedeće predsednika, a to je najbitnije za razvoj zemlje. Ne ove – ali nije važno: sve zemlje su nam ionako prijatelji, a kakav je to čovek koji ne želi svojim prijateljima isto ono što želi i sebi… Da se podsetimo, ne dugo posle pronalaženja onog opakog oružja za masovno uništenje u Jajincima, ubrzan je „briselski proces“ i prištinski trgovci ljudskim organima su dobili pozivni broj, Tači je postao skoro pa domaći, a pahuljicu pored naziva „Kosovo“ više niko ni pomenuo nije. I – predsednik je i dalje živ i čio. Malo li je? Poučeni lekcijama iz prošlosti, ovog puta se mnogo brže reagovalo. Samo par dana posle pobesnelog Bentlija, predsednik je, najavljujući još jedan državnički iskorak ka Bakirovom sarajevskom emiratu, mudro izjavio da „ne bi(h) imao ništa protiv da BiH gradi vrtiće i škole“ u Novom Pazaru, Sjenici i Tutinu, i da isti „nose ime BiH“. Jer, zašto bi samo Ujedinjeni Emirati imali tu privilegiju. Što više emirata, to bolje… Mudro i miloševski, kao i uvek. Važno je sačuvati živu glavu na ramenima, nisku – ali stabilnu! – stopu rasta, i fotelje u Nemanjinoj i upravnim odborima, a Zelene transverzale će doći i proći – čim se geopolitičke okolnosti promene. Jer se Srbija teško, protestantski bori ne samo za svaku novu Ikeu i viršle od 50 dinara, već i da postane, po prvi put u istoriji, objekat a ne subjekat istorije, manja i od zrna opijumskog maka – i ništa je u tome ne sme omesti. Tranzicija od dvoglavog orla do bezglave kokoši je mukotrpan, odgovoran i težak posao, na kome predsednik marljivo radi. A svaki novi Bentli mu služi samo kao podstrek. Šešelj kaže da se sva opozicija ponaša kao da ih SNS i Vučić plaća! Više o tome čitajte OVDE. Izvor: Fond strateške kulture