Piše: Dragoslav Bokan To je odmah izazvalo lavinu (većinski negativnih) komentara politikom obuzetih posmatrača i improvizovanih „analitičara opšte prakse“. Brdo sa strašću bačenog kamenja je sručeno na lik i delo našeg patrijarha, sa besmislenom optužbom da se on, time, navodno „uključuje u srpske međupartijske borbe (na režimsku stranu)“ i klevetom kako je reč o tobožnjem „udvorištvu“, „nedostatku hrabrosti i patriotizma“, „preterivanju“ i sličnim „gresima“ našeg duhovnog pastira… Mi, ako smo stvarno ozbiljni ljudi i nešto znamo o životu, ne smemo da gledamo ništa zaista važno van konteksta, samo po sebi, jer time potpuno promašujemo temu. I sada ću ovde sažeto izneti o čemu je tu u stvari reč, sve čudeći se ovako prenagljenim i promašenim reakcijama inače inteligentnih ljudi (onda kada nisu opijeni politikantskim pojednostavljivanjima). Da nam ne bi promakla najvažnija dimenzija ove višesmislene, mudre patrijarhove besede koja nije uopšte tako suprotna (kao što se tvrdi) izjavama mitropolita Crnogorsko-primorskog Amfilohija i njegovom stavu prema Kosovu i ljudima (na vlasti) u čijim je rukama srpski ključ za otvaranje ove, za nas već duže vremena zatvorene brave.

Važnost konteksta

A kontekstualni okvir ove patrijarhove dalekosežne i dalekometne izjaveje u tome da to nije nikakav retroaktivan, sumirajući komentar („šta je bilo do sada“), već dinamičko upućivanje na to „šta će tek biti“, iako patrijarh u svom govoru formalno koristi sadašnje vreme. Dakle, osnovna referenca patrijarhove besede nije u tome da se pomenuti i pohvaljeni predsednik Vučić okiti crkvenim priznanjem za ono što je do sada uradio. Nikako. Ovde nije u pitanju opis njegovog dosadašnjeg rada, već je (mnogima nevidljiva) oštrica ovakvog metoda obraćanja usmerena ka onome što će „tek da bude“ i mora da se baš tako (lavovski i herojski) bezuslovno odigra. Kaže se – „izboriće se!“, „odupreće se silnim vetrovima našeg vremena“. To je, prevashodno, ohrabrenje, u formi retoričkog pitanja: „Je l’ da da ćeš uraditi sve kao lav?“ Ovako se, po drevnom receptu, daje mogućnost pohvaljenom (i najodgovornijem) da pokaže da može da uradi pravu stvar. Ostavlja mu se mogućnost da to uradi. Jer će se, inače, ovakav njegov podržavalac i poštovalac razočarati i začuditi mnogo više od ostalih ako „od Gospoda poslati državnik“ to ne uradi… Često mi se učini da ispod tanke pokožice verbalnog patriotizma kod mnogih među nama (u ovom slučaju: napadača na svog jedinog patrijarha) stoji potpuna ravnodušnost prema zavetnim pitanjima, kao da, u stvari, i žele da Aleksandar Vučić konačno i konkretno preda Kosovo i Metohiju.Jer bi se tako (našom državnom kapitulacijom) u potpunosti dokazala njihova teza i nadobudna uverenost o tome da je „sve već gotovo“, „prodato i predato“, dok se „nesrećnom srpskom narodu samo zamazuju oči“… Ovakav očinski zahtevan i roditeljski pohvalan stav našeg pastira na osmovekovnom tronu Svetog Save, isto tako, nije nikakav sarkazam, već pravi pravcati ultimatum, precizno usmeren ka budućem ponašanju naših državnika (predsednika i njegovih najbližih saradnika)! Tu, u besedi, postoji i specifičan dramski momenat – po logici: „iako mnogi ne veruju, ja sam uveren da se mi nikada nećemo odreći naše Svete Zemlje“ – i time se dosledno nastavlja čitava serija sličnih obraćanja i izjava NJegove Svetosti, srpskog patrijarha, na temu Stare Srbije i njene neupitne važnosti za naš narod i u istoriji (u vremenu) i u večnosti… Zato ponovo pročitajte ili pogledajte ovu prazničnu patrijarhovu besedu sa nezavisne banjalučke i srpske osmatračnice prema srpskoj Svetoj Zemlji. Tu se odmah prepoznaje (ko ima oči da vidi, uši da čuje i mozak da razume) onako obavezujući ton i sadržaj ove posebne poslanice. I videćete, i čućete, i razumećete ovaj suptilni ultimatum, po logici očinskog ohrabrenja prema detetu (zabludelom i pokajanja željnom): „Ja znam da ti možeš, da želiš da uradiš najbolje!“ i: „Nemoj da me razočaraš, jer verujem u tebe!“. A tu je, malčice, i ono kad grupa opasnih ljudi uđe kod potencijalno neposlušnog člana zajednice i sevne očima prema njemu, uz reči: „Ti si dobar čovek… Momci nećemo ga dirati, nema razloga. On je, kažem, jako dobar čovek. I on će da nam pomogne… Je l’ da da ćeš nam pomoći, i sebi i nama… Pametan si čovek, nisi naivan. Razumeš ti sve…“ A na drugoj strani imamo suštinski veoma sličan ultimatum, samo u negativnom obliku. I u njemu se govori najoštrijim rečima o ulozi aktuelnog predsednika Srbije po pitanju budućeg statusa Kosova… Ali bi isti taj „Amfilohije“ bio srećan da bude demantovan drugačijim (pozitivnijim i hrabrijim) potezima i akcijama onog koga tako žestoko kritikuje.

Dve vrste ultimatuma

Jer svoje reči počinje, nimalo slučajno, sa: „strahujem da će… „Znači: „Nadam se da grešim“, kako stoji u nevidljivoj zagradi ovog „negativnog ultimatuma“. Na taj način je fokus potencijalnog srpskog jedinstva po ovom pitanju svesno pomeren „ka budućem“. Zaveštani smisao će se u svojoj punini tek pokazati, govore nam i patrijarhove i mitropolitove reči. Tako da smo, u stvari, u kratkom roku dobili jedan pozitivan i jedan negativan ultimatum srpskih arhijereja usmeren ka političkim i državnim liderima, najodgovornijima za budući rasplet stanja u Staroj Srbiji i, uopšte, našoj Otadžbini. Vodeći ljudi Srpske Pravoslavne Crkve su tu poput „aktivnih strela“ koje imaju energiju uticaja (na buduće događaje), a ne pasivnog registrovanja sadašnjeg stanja stvari. To su živi pozivi i javni prizivi, a ne prazne definicije i jalovi zaključci. Uostalom, videćete i sami šta se tu sve događa, ispod sjajnog pakovanja naizgled tako različitih (čak suprotnih) reakcija. Zato što smo oduvek, a posebno poslednjih godina i meseci, svedoci čvrstog jedinstva svih nosioca „mitri“ i „panagija“ u našoj Crkvi, oduvek i zauvek najpouzdanijem čuvaru kosovsko-metohijskog srca Srbije. Živi bili pa videli. P. S. Patrijarh srpski, gospodin Irinej, sad o Božiću: „… Znamo da je na Kosovu i Metohiji ostao naš napaćeni narod da mučenički ispoveda svoju svetu pravoslavnu veru i hrabro svedoči svoje srpsko ime. Znamo, kao što i oni znaju, i ne zaboravljamo ništa od svega toga – jer su Kosovo i Metohija naš Jerusalim, naša Sveta Zemlja… I zato možemo da, zajedno sa psalmopojcem Davidom, molitveno obećamo: ‘Ako zaboravim tebe, Jerusalime, ako zaboravim tebe, Kosovo i Metohijo, neka me zaboravi desnica moja’… Ništa nam neće vredeti ni država, ni uređeni gradovi i sela, ni ekonomski napredak (kome toliko težimo), niti sva dobra ovoga sveta – ako kao narod postepeno, ali sigurno nestajemo…“ Treba li još nešto dodati ovome? P. P. S. Ako sam za nešto siguran kada je reč o čvrstini vere arhijereja Srpske Pravoslavne Crkve, to je da među njima nema nikog stvarno bliskog uniji sa rimokatolicima, (skoro pa) nijednog „ekumenskog episkopa“, a da ne govorimo o nekakvoj „spremnosti za izdaju Stare Srbije“. Takvog nema ispod mantija i krstova Srpske Pravoslavne Crkve. Nema i neće ga ni biti. Kako to ne razumemo, opijeni i otrovani lažima koje se sručuju na nas sa svih strana? Da li nam je potreban unutrašnji dijalog o KiM, pogledajte OVDE. Izvor: Novi standard