Pravda

NJihovo saopštenje prenosimo u celini: 1. Da li srpske vlasti zaista žele da sa leđa budućih naraštaja skinu teško breme kosovskometohijske drame, ili se pre trude da, za račun zapadnjačkih sila, ubrzano završe posao zaokruživanja odmetničke „državnosti“ na delu teritorije Srbije, započet 24. marta 1999, tako da nijedna potonja srpska vlast više nikada ne bi mogla da ponovo pokrene pitanje povratka Kosova i Metohije u sastav naše države? 2. Problem Kosova i Metohije ne sme biti sveden na pitanje „manjinskog položaja“ Srba u Pokrajini, jer Srbija ima državne interese koje se ne svode na položaj naših sunarodnika, kao što ima obaveze i prema svim nesrpskim stanovnicima Kosova i Metohije, uključujući i Albance. Nažalost, najmanji zajednički imenitelj delovanja i srpskih vlasti i zapadnih sila koje su priznale lažnu državu „Kosovo“ i albanskih secesionista jeste bavljenje položajem „srpske manjine“, tako da se putem tobožnjega poboljšavanja položaja Srba na KiM nastavlja proces faktičkoga priznavanja nezavisnosti naše Pokrajine, koji je ušao u završnu fazu postizanja tzv. „pravno obavezujućeg sporazuma“, što je drugo ime za nepovratno pravno priznanje lažne nezavisnosti. Sa žalošću konstatujemo da Zapad, secesionisti sa KiM i srpske vlasti zajednički rade na trajnom otimanju Kosova i Metohije od srpske države. 3. Ako se svi mi koji smo pokrenuli, odnosno podržali inicijativu za neodustanak od Kosova i Metohije varamo u svojoj proceni toga kuda vode tekući pregovori o našoj južnoj pokrajini, zašto niko od vlastodržaca, koji se danima nadmeću u besomučnom vređanju rodoljuba zabrinutih za sudbinu dela srpske zemlje, ne kaže: „Kosovo i Metohija nikada neće dobiti stolicu u Ujedinjenim nacijama, već će, kad – tad, biti reintegrisani u ustavno-pravni sistem Republike Srbije?“ Takva ili slična rečenica otklonila bi sve nesporazume i sumnje, na zadovoljstvo i vlasti i potpisnika Apela. Samo reintegracija KiM u naš ustavnopravni sistem, pod uslovima koji bi se ustanovili putem pregovora sa ovlašćenim predstavnicima kosovskometohijskih Albanaca i ostalih nesrba, može biti prihvatljiva za državu Srbiju. 4. Bez obzira na načelno neslaganje sa odabranim putem u završnoj fazi pregovaranja sa Zapadom oko Kosova i Metohije, mi, pokretači Apela, izneli smo svoje mišljenje koje se tiče sudbine i budućnosti naše pokrajine. Ako pokretači tzv. „unutrašnjeg dijaloga“ misle da vode unutardruštveni dijalog o toj temi, zašto im toliko smeta naše mišljenje, i to toliko da se danima u medijima koje kontrolišu ne može čuti ni sadržina Apela, ni imena njegovih potpisnika, niti se ikome od njegovih pokretača dopušta da iznese našu poziciju u javnosti? Umesto toga, srpske vlasti, besprimernom, orkestriranom kampanjom nastoje da zaobiđu prava pitanja i da daju prave odgovore, stvarajući ili produbljujući podele između Crkve i ostatka društva, Srba iz Crne Gore i Srba u Srbiji, te neumesno i nisko svodeći načelno pitanje sudbine KiM na personalne animozitete između pojedinih javnih ličnosti, čime se pravi dimna zavesa za produžetak nečasne rabote u kojoj su već predaleko odmakli. Nikome u Srbiji ne treba „unutrašnji dijalog“ čiji je ishod unapred poznat: faktičko priznanje nezavisnosti „Kosova“ uz konstrukciju lažnih argumenata o tome da se to tobože nije uradilo. Zato takve pregovore treba ili hitno radikalno revidirati, ili okončati, do sticanja povoljnijih uslova. U Beogradu, 13.1.2018. Vladimir Božović
Željko Budimir
Slobodan Vladušić
Miloš Jovanović
Miloš Ković
Časlav Koprivica
Marko Malović
Srđan Šljukić A šta za to vreme rade srpske vlasti na pregovorima sa Šiptarima u Briselu, pogledajte OVDE. Izvor: IN4S